Argumenti protiv globalizacije - Održivi prosperitet i socijalna kohezija u demokratskim i drugim državama

 Najveća politička debata današnjice vodi se o „neodložnoj potrebi“ za jedinstvenom globalnom ekonomijom, njenim posledicama po radna mesta, demokratiju, ljudsko blagostanje, kulturnu raznolikost, ekološki uticaj. Progresivisti, odnosno levičarski usmereni kritičari globalizacije smatraju da je ona nametnuta od strane bogatih, te da nije bila demokratski izbor ljudi sveta. Posmatraju je kao agendu velikih multinacionalnih korporacija i kao ideološku podlogu za elite u bogatim zemljama čiji je cilj dominacija i kontrola međunarodnog ekonomskog sistema. Potenciraju da je, slabljenjem sindikata, hiper-globalizacija pomerila odnos snaga u korist multinacionalnih kompanija, koje često dominiraju nad izvršnom vlašću, posebno u manje razvijenim zemljama.

Povezano s prethodnim, mnogi uticajni intelektualci širom sveta smatraju da globalizacija nije neumitna, čak tvrdeći da slobodna trgovina, deregulacija i globalno ekonomsko upravljanje daju suprotne rezultate od obećanih. U čuvenom eseju: The Case Against the Global Economy, više desetina uglednih eksperata u svojim oblastima u različitim zemljama pokazuju kako globalizacija podriva našu slobodu, bezbednost i blagostanje i ekološki razara planetu.

Ukazuje se i kako globalni trgovinski sporazumi nadjačavaju odluke o bezbednosti radnika i standardima životne sredine, koje su demokratski donele pojedinačne zemlje. Problematizuje se korporativna kontrola medija i finansijskih tržišta, odnosno na taj način nelegitimno stečena moć globalnih plutokratskih elita (privatna kontrola nad komercijalnim bankama i faktičko pravo da se emituje državni novac je primer zloupotrebe davno stečenih pozicija).

Posledice uključuju prenaseljenost gradova, širenje jaza između bogatih i siromašnih, praktičnu stagnaciju realnih medijalnih plata u dobrom delu sveta od početka 1980-ih, uništavanje biosfere, poništavanje lokalnih tradicija i kultura. Ono što predlaže ovaj forum javnih intelektualaca je preokret kursa – ka revitalizovanoj demokratiji, lokalnoj samodovoljnosti (kroz zadruge i mala preduzeća koja opslužuju lokalna ili regionalna tržišta) i ekološkoj održivosti.

Održivi prosperitet i socijalna kohezija

Veoma uticajni američki ekonomista levo progresivističke orijentacije Dani Rodrik potencira da su argumenti za globalno ekonomsko upravljanje znatno slabiji nego što se obično pretpostavlja. On i mnogi drugi referentni ekonomisti, sociolozi, politikolozi, istoričari, filozofi, tvrde da bi sa vladama fokusiranim na sopstveni održivi prosperitet i socijalnu koheziju, globalna ekonomija funkcionisala sasvim dobro.

Kao standardni razlog za globalnu saradnju navodi se mogućnost da – ako vlade ne koordiniraju svoje politike i ne postignu dogovor o zajedničkim pravilima – posledični negativni spillover (prelivanje) može situaciju učiniti gorom za sve. Međutim, u ogromnoj većini slučajeva gde ekonomske politike stvaraju prekogranična prelivanja, vlade država legitimno zadržavaju punu autonomiju. Na primer, ako neka zemlja poveća ulaganje u obrazovanje, jasno je da postoji prekogranični spillover. Ono što je indikativno je da se on smatra legitimnim, iako takva politika u odsustvu odgovara drugih država, dovodi do jačanja komparativnih prednosti u proizvodnji roba koje zahtevaju visok stepen veština, te se na taj način uzima deo „tržišnog kolača“ konkurentima. Pošto se obrazovanje posmatra kao isključiva nadležnost domaće politike, to nije domen gde i najveći podržavaoci globalizacije traže veću svetsku kooperaciju.

Usled ovih manjkavosti, preporučuje se da bi globalna pravila trebalo da budu fokusirana na politike kojima se stvaraju dodatni troškovi i za domaću i za ostale ekonomije. Npr. rast uvoznih carina ili subvencionisanje određenih industrija pod mnogim okolnostima šteti svima.

Međutim, ni ovakav pristup ne bi bio uvek dobar. Naime, visoke uvozne carine, subvencije ili necarinske barijere koje smanjuju efikasnost u savršenim tržišnim uslovima mogu biti poželjne pod drugim realnim uslovima. Npr. država može podizanjem carine ili subvencionisanjem određenih industrija da ublaži regionalnu nezaposlenost ili negativne efekte tzv. eksternalija (npr. zagađivanje okoline uzrokovano radom pojedinim korporacija koje ne snose troškove ekološke degradacije koju proizvode). Jasno je da ove zadatke mogu da rešavaju administraicije na nacionalnom (i regionalnom) nivou i svakako ne operativci u organizacijama globalnog upravljanja, poput Svetske trgovinske organizacije ili MMF-a.

Po Rodriku, globalno upravljanje ima smisla gde su troškovi koje određene kompanije stvaraju u inostranstvu neophodan preduslov za benefite u matičnih državama. Primeri su eksploatisanje monopolske moći multinacionalnih korporacija na svetskim tržištima, održavanje niskih poreza na kapital radi prebacivanja profita iz inostranstva ili potcenjivanje domaće valute da bi se „krala“ zaposlenost iz drugih zemalja

Po Rodriku, globalno upravljanje ima smisla gde su troškovi koje određene kompanije stvaraju u inostranstvu neophodan preduslov za benefite u matičnih državama. Primeri su eksploatisanje monopolske moći multinacionalnih korporacija na svetskim tržištima, održavanje niskih poreza na kapital radi prebacivanja profita iz inostranstva ili potcenjivanje domaće valute da bi se „krala“ zaposlenost iz drugih zemalja.

Međutim, takvih primera je relativno malo. Naime, ogromna većina ekonomskih politika koje produkuju nepovoljna prekogranična prelivanja bi se sprovodila čak i u odsustvu štete po druge zemlje. Primeri dobre regulative u domaćoj ekonomiji, već pomenutog adekvatnog obrazovnog sistema, razvijene infrastrukture su jednostavan način da kompanije zemlje čijim politikama su postignute takve komparativne prednosti ostvare bolju tržišnu poziciju globalno, naravno na uštrb manje konkurentnih firmi iz drugih država.

Politička trilema svetske ekonomije

Famozna „(neizbežna) politička trilema svetske ekonomije“ ili „nemoguće trojstvo“ prema kojoj su demokratija, nacionalni suverenitet i globalna ekonomska integracija međusobno nekompatibilni, ukazuje na bitna ograničenja globalnog ekonomskog upravljanja, odnosno globalizacije. Naime, možemo kombinovati bilo koja dva od tri, ali nikada ne možemo imati sva tri istovremeno i u potpunosti.

Duboka ekonomska integracija zahteva eliminaciju svih transakcionih troškova sa kojima se trgovci i finansijeri suočavaju u svojim prekograničnim poslovima. Upravo su države osnovni izvor takvih transakcionih troškova – one stvaraju regulatorne diskontinuitete na granici, sprečavaju globalnu regulaciju i nadzor finansijskih posrednika i onemogućavaju napore za stvaranje globalnog „zajmodavca u krajnjoj instanci“ (to je posao koji centralne banke ljubomorno čuvaju za sebe, ne želeći da dopuste institucija poput MMF-a preuzme to ulogu). Loše funkcionisanje globalnog finansijskog sistema usko je povezano sa ovim specifičnim transakcionim troškovima.

Po Rodriku, jedna opcija je da se krećemo ka globalnom federalizmu, gde bi se usklađivao obim (demokratske) politike sa opsegom globalnih tržišta. Međutim, to je prilično teško postići čak i među relativno kompatibilnim zemljama, što pokazuje iskustvo EU.

Druga opcija je održati nacionalnu državu, ali je učiniti odgovornom samo za potrebe međunarodne ekonomije. Takva država bi težila globalnoj ekonomskoj integraciji na račun drugih domaćih ciljeva. Zlatni standard iz 19. veka, sa sporim rastom prosečnih dohodaka za današnje standarde i sa javnom potrošnom najmanje pet puta manjom nego danas, primer je ovakve države, koji je danas svakako politički neizvodiv i naravno nepoželjan. Savremena ilustracija njegove inherentne nekompatibilnosti sa demokratijom je primer kolapsa konvertibilnosti argentinske valute 1990-ih.

Treća opcija je smanjiti ambicije u pogledu toga koliko međunarodne ekonomske integracije treba da postignemo. To implicira ograničenu verzija globalizacije, što je upravo bila osnova bretonvudskog sistema iz 1944, sa svojom kontrolom kapitala i ograničenom liberalizacijom trgovine. Nažalost, on je postao žrtva sopstvenog uspeha, jer je zaboravljen kompromis koji je ugrađen u taj sistem i koji je bio izvor njegovog uspeha. Suština je jednostavna – ako želimo više globalizacije, to znači manje demokratije ili manje nacionalnog suvereniteta.

Suština je jednostavna – ako želimo više globalizacije, to znači manje demokratije ili manje nacionalnog suvereniteta

Na čisto ekonomskom planu, a prema „nemogućem trojstvu“, centralna banka može istovremeno da sprovodi samo dve od tri politike. Pretpostavimo da je svetska kamatna stopa 5%. Ako domaća centralna banka pokuša da postavi domaću kamatnu stopu na 2%, doći će do depresijacijskih pritisaka na dinar, jer bi investitori želeli da prodaju svoje dinarske obveznice sa niskim prinosom i kupuju inostrane koje nose viši prinos. Ako centralna banka želi da održi slobodan protok kapitala, jedini način na koji može da sprečava depresijaciju domaće monete je prodaja deviznim rezervi, naravno dok ih ima – a kada ih potroši opet bi došlo do depresijacije.

To znači da centralna banka mora da se odrekne jednog od tri cilja. Jedna opcija je stabilan kurs i slobodni tokovi kapitala, ali ne i nezavisna monetarna politika (što je opcija koju su prihvatile članice evrozone usvajanjem evra). Druga opcija je nezavisna monetarna politika i slobodni tokovi kapitala, ali ne i stabilan kurs. Treća opcija je stabilan kurs i nezavisna monetarna politika, ali nema slobodnih tokova kapitala. To je rešenje koje je bilo instalirano u Breton Vudsu kada je kontrola kapitala prihvaćena i kada je svetski BDP ubedljivo najbrže rastao.

Rodrik vidi ekspanziju finansijske globalizacije i slobodno kretanje tokova kapitala kao razlog zašto su ekonomske krize postale sve češće i u zemljama u razvoju i u razvijenim ekonomijama.

Previše ograničenja autonomije nacionalne politike može proizvesti negativnu reakciju javnog mnjenja prema globalizaciji, odnosno njenim percipiranim negativnim efektima. Jedna od posledica erozije nacionalnog suvereniteta pod hiper-globalizacijom bio je porast ekonomske anksioznosti i osećaja gubitka kontrole među mnogim građanima. Posledično, porasla je ksenofobija, odnosno neprijateljstvo prema onima koji nisu članovi većinske grupe (npr. imigranti). Kako je konkurencija u uvozu podstakla gubitak radnih mesta u mnogim zajednicama, birači su se okrenuli etno-nacionalističkim, autoritarnim populistima.

Imajući sve ovo u vidu, Dani Rodrik preporučuje politike koje bi na nivou pojedinačnih država stvorile uslove za inkluzivnije ekonomske, društvene i ekološke agende, što bi posledično kreiralo benefite i za svetsku privredu. Naime, ekonomije kojima se dobro upravlja i gde je prosperitet široko podeljen, verovatnije će podržaviti međunarodnu trgovinu, slobodne prekogranične investicione tokove i imigraciju.

Kako se na nivou pojedinačnih ekonomija akumulira većina benefita od trgovinske otvorenosti (kroz veće poreze, tehnološka unapređenja i posledični brži rast proizvodnje), proizilazi da samo kada su vlade nacionalnih država – koje imaju pun demokratski legitimitet – motivisane da promovišu trgovinsku liberalizaciju, rast globalne ekonomije postaje održiv i redistribucija koristi koje on sa sobom nosi postaje pravednija – kako među državama tako i u okviru pojedinačnih zemalja.

Globalizacija i populizam

Mnogi autori smatraju da je rast „populističkih“ partija na Zapadu dobrim delom „odgovor na globalizaciju“. Naime, pokazalo se da su regioni koji su više izloženi „kineskom šoku“, odnosno rastućem uvozu iz Kine između ranih 1990-ih i finansijske krize 2008, zbog svoje istorijske industrijske specijalizacije bili negativno pogođeni (veća nezaposlenost, niže učešće u radnoj snazi, povećano korišćenje invalidnina i drugih beneficija, smanjenje plata, kao i niže obezbeđenje javnih dobara i pogoršanje zdravstvenih uslova). Ovaj fenomen je takođe imao političke reperkusije, što je dovelo do sve veće podrške protekcionističkim, izolacionističkim i nacionalističkim partijama i kandidatima.

Da stvar ipak nije tako jednostavna ukazuje i to što su i drugi faktori uticali na biračka tela na sličan način. Na primer, tehnološki napredak putem automatizacije generiše distributivne posledice, što dovodi do sličnih političkih odgovora. Isto važi i za fiskalnu štednju izazvanu krizom, kao i za imigraciju, koja deluje i kao katalizator strukturnih ekonomskih problema i kao direktna determinanta političke reakcije.

Iako podaci o globalnoj trgovini, kao i tokovima kapitala i radne snage, ukazuju na snažno usporavanje ali ne i preokret globalizacije nakon finansijske krize 2008-09, duboke promene u okruženju politike i raspoloženje javnosti u najvećim ekonomijama u poslednjih pet godina sugerišu na početak nove ere. Sve veća zabrinutost na Zapadu zbog efekata uvozne konkurencije na tržište rada iz zemalja sa niskim platama, posebno Kine, bila je katalizator za preokret u stavovima prema globalizaciji. I pandemija je pružila nove argumente protiv slobodne trgovine, koji su zasnovani na potrebi za većom otpornošću globalnih lanaca snabdevanja. Ipak, svetska trgovina, iako u padu tokom prve godine pandemije, snažno se oporavila u 2021, a nestašice u snabdevanju bi verovatno bile veće u odsustvu međunarodne razmene.

Budućnost globalizacije je u ovom trenutku veoma neizvesna, ali ove nove politike će verovatno usporiti globalni rast, inovacije i smanjenje siromaštva. S druge strane, nema sumnje da će se povećati ekonomska otpornost i nacionalna bezbednost, budući da vlade investiraju u rekonfiguraciju globalnih lanaca snabdevanja ne obazirajući se mnogo na zakone tržišta

Međutim, rat u Ukrajini izazvao je novu zabrinutost u pogledu nacionalne bezbednosti i izloženosti lanaca snabdevanja geopolitičkom riziku. Nakon toga usledili su zahtevi za diverzifikacijom od „neprijateljskih zemalja“ i za korišćenjem trgovinske politike, posebno izvoznih ograničenja, kako bi se zaustavio tehnološki razvoj Kine.

Budućnost globalizacije je u ovom trenutku veoma neizvesna, ali ove nove politike će verovatno usporiti globalni rast, inovacije i smanjenje siromaštva. S druge strane, nema sumnje da će se povećati ekonomska otpornost i nacionalna bezbednost, budući da vlade investiraju u rekonfiguraciju globalnih lanaca snabdevanja ne obazirajući se mnogo na zakone tržišta. Dodatno, izvesno je da će novi protekcionizam koristiti određenim industrijama, kao i brojnim radnicima pogođenim konkurencijom onih iz država sa niskim platama.

Bez obzira na to kakav oblik globalizacija poprimi u budućnosti, izvesno je da će se u bogatim zemljama Zapada, pored snažnijeg fokusa na „nacionalnu bezbednost“ i rizicima povezanim sa visokom koncentracijom uvoza kritičnih proizvoda iz „neprijateljskih država“, velika pažnja posvećivati negativnim efektima globalizacije na nejednakost unutar samih zemalja, odnosno povećanim socijalnim davanjima. Upravo je to je ono što glasači traže, a političari obećavaju.

Jasno je da više nema političke niti javne podrške za tržišno vođenu, „neobuzdanu“, globalizaciju. Politička održivost globalizacije – koja će u optimističnom scenariju stagnirati u godinama pred nama – zavisiće od prirode i intenzivnosti konflikta Amerike sa Kinom, kao i od toga koliko su društva Zapada inkluzivna, odnosno spremna na veću redistribuciju kao odgovor na strukturne promene u svetskoj privredi. Jednostavnije rečeno, ako je neko u tekstilnom sektoru Italije izgubio posao zbog cenovno konkurentnije ponude iz Kine, izdašno, i što je moguće duže, osiguranje od nezaposlenosti nameće se kao rešenje u socijalno odgovornoj državi.

(RTS)