Prvobitno iskazani cilj ovog bombardovanja bio je da se umanji broj libijskih civilnih žrtava. Ali, mnogi važni činioci u Vašingtonu, uključujući i Obamu, su naznačili da se SAD spremaju za sasvim drugačiji rat: za rat za promenu režima, rat koji može postati dugotrajan.

Pošto američki meci, američke puške i od Amerikanaca obučeni vojnici ubijaju mirne Bahreince, američko proleće u muslimanskom svetu postaje zima nezadovoljstva. Ako želimo da se demokratski ideali ukorene u arapskom svetu, moramo početi sa promenama u Egiptu i Saudijskoj Arabiji

Jeste, verovatno će se u dogledno vreme bitno promeniti etničko-rasna, struktura američkog društva, ali, čini se da je Rusija tu u većem problemu, naročito ako bi krenula reka imigranata iz Kine. Dakle, 3:1 za SAD.

Vašington post izveštava da su tri savetnice - Hilari Klinton, Suzan Rajs i Samanta Pauer - odgovorne za ubeđivanje predsednika Obame, protivno savetima Roberta Gejtsa i drugih pripadnika vojnog establišmenta, da je bombardovanje Libije dobra ideja.

Pravi ispit će nastati ako taj rat koji je planiran radi zaustavljanja ljudskih patnji počne i sam da ih nanosi. Tada nastupa trenutak donošenja važnih političkih odluka, i tada ćemo videti da li su strategija, misija i politička volja u potpunosti skladne.

Pre dvanaest godina, većina zemalja evropske levice podržala je "rat na Kosovu", što je utrlo NATO-u beskrajni put kojim sada nastavlja u ostvarenju ciljeva u Avganistanu. Pošto ništa nisu naučili, mnogi su izgleda spremni za ponavljanje istog performansa.

Čak i u slučaju da zbog tehničkih razloga, ili zbog političkih nesuglasica rezolucija SB UN o Libiji nije bila prihvaćena – to ne bi ništa promenilo: svejedno bi došlo do napada na Gadafijeve snage. Libijski vođa je prešao crvenu liniju.

Pogrešnost argumenata, kao i naivno ignorisanje mogućih negativnih posledica su time problematičniji što ih izriče stručnjak a ne laik. Sve ovo budi razloge za duboku zabrinutost oko prirode sadašnjih naučnih stručnjaka.

Uprkos upadljivoj glasnoj retorici od strane Francuske i V. Britanije, bilo kakva reakcija od strane EU bez odobrenja NATO-a i UN je teško zamisliva. Na kraju krajeva, verovatnoća da neka zemlja EU samostalno krene na Libiju, zavisiće od njenih vojnih kapaciteta

„Arapsko buđenje“, zahtevi za demokratijom u severnoj Africi, šiitska pobuna i ustanak protiv Gadafija vezuju u čvor od svega nekoliko sati, unutar prostora koji predstavlja američki regionalni vojni prioritet.