Постоји и други кинески интерес на Блиском истоку – снажан барем као онај нафтни – који Пекингу даје нови разлог да не буде од помоћи. У питању је интерес да никаква демократска револуционарна идеја Арапског пролећа не допре до кинеских глава.

Присуство руских ратних бродова у Сирији додатно компликује ситуацију у региону, али једно је сигурно, Русија је и по питању Ирана заузела чврст и непоколебив став и тешко је да ће се САД или Израел тако лако одлучити на војну интервенцију.

Уколико Јељцин није знао да влада, али је умео одабрати неупоредивог наследника, утолико изгледа да Путин уме да влада, али да је његова способност избора квалитетних сарадника под знаком питања. Да ли ће га баш та околност једнога дана скупо коштати?

Све време ми се чинило очевидним да је стварна сврха кампање Рона Пола 2012. ударање темеља за кампању његовог сина Ренда Пола у 2016. А ако ико може да у мејнстрим уведе изолационистичке ставове оца, онда је то син.

Основно је питање да ли САД могу да воде другачију политику и да понуде људе који ће представљати алтернативу добро познатој политици америчког естаблишмента. Протести који су букнули у Америци представљају испољавање воље обичних људи.

Рон Пол, тај гинеколог-акушер, нумизматичар, мрзитељ Федералних резерви (ФЕД) и Уједињених нација чак би могао и да победи у Ајови.

Руска Федерација, поучена примером Либије, неће остати пасивна и инертна по питању Сирије – у том случају би Русија била и даље принуђена на дефанзиву, што би се врло лоше одразило по њене виталне националне интересе.

Као што ратни злочини не застаревају, тако не застарева кривица за издају државе која такође представља злочин. Тај злочин и даље служи као мотивација оним људима који данас раде на даљем дробљењу Русије у интересу спољних непријатеља.

У занимљивом политичком преокрету, десничарске националистичке странке у Француској и Холандији, као и другде у Европи, су се испоставиле најгласнијим противницима идеје о немачком предвођењу ЕУ (поврх претходног оштрог противљења муслиманској имиграцији).