Isto tako opasno za Izrael bi bila Libanizacija Sirije. Sirija i Liban su povezani na mnogo načina, iako je libansko političko uređenje potpuno drugačije i Sirija može poslužiti kao stabilizaciona sila. Sada postoji razumna verovatnoća da će Sirija postati kao Liban.

Amerikanci poseduju vrlo razvijen kolektivistički duh, a to će reći svest o opštem dobru i svest o tome da je potrebno delovati u interesu opšteg dobra. Ideja „Community service-a“ je vrlo razvijena, a što je najvažnije Amerikanci se vrlo rado odazivaju na poziv da rade i delaju za opšte dobro.

Pobunjenicima u Siriji nedostaje podrška iz vazduha i zato teško mogu ostvariti svoje ciljeve, s druge strane regularna sirijska armija koristi borbene helikoptere i jurišne avione što teroristima samo otežava situaciju na terenu.

Po mišljenju člana organizacionog komiteta Ruske nacionaldemokratske partije Vladimira Tora, stvaranje kozačkih družina u Kubanu prirodan je odgovor stanovništva tog područja na „stranu najezdu na ovu oblast”. Građani ruske nacionalnosti upravo tako doživljavaju sadašnju situaciju.

Pipci američkog Stejt departmenta sežu i daleko van Moskve. Egipat se isto tako hrvao sa tim neželjenim stranim uticajem, a i on je preduzeo mere protiv prevara maskiranih kao “NVO“ koje finansiraju stranci i podržavaju SAD.

Najvažniji i prvi imperativ jednoj državi je da čuva svoj teritorijalni integritet – to je koncept koji je važniji i od čuvanja zajedničke valute, ili od procesa produbljavanja integracije evropskog kontinenta.

Očigledno, cilj Irana je da obezbedi udeo u kaspijskim naftnim i gasnim resursima, da postane glavna tranzitna zemlja. Zarad njegovog dostizanja, Iran demonstrira visok nivo pragmatizma, skoro lišenog ideološke retorike.

Amerika u međunarodnim odnosima ispoljava licemerje i dvoličnost koje su bez presedana. Primarni cilj SAD, usled čega su one i počele rat u Iraku i Avganistanu, jeste uništenje Al-Kaide i navodna borba protiv terorizma. Međutim, SAD upravo podstiču i omogućavaju terorističke akcije.

Bez ikakvog društvenog pokreta u zaleđu, neverovatno je koliko je današnji „marksizam“ stvar prazne retorike, koliko se on svodi na prodavanje magle umesto na žar i osećanje neodložnosti.

Ako Nemačka sada ne može da uradi minimum neophodnog, zašto bi iko zamišljao da bi ona mogla pristati na političku uniju? Tome se može daleko manje verovati nego obećanju nekog alkoholičara da će da batali flašu kroz pet godina.