Исто тако опасно за Израел би била Либанизација Сирије. Сирија и Либан су повезани на много начина, иако је либанско политичко уређење потпуно другачије и Сирија може послужити као стабилизациона сила. Сада постоји разумна вероватноћа да ће Сирија постати као Либан.

Американци поседују врло развијен колективистички дух, а то ће рећи свест о општем добру и свест о томе да је потребно деловати у интересу општег добра. Идеја „Community service-а“ je врло развијена, а што је најважније Американци се врло радо одазивају на позив да раде и делају за опште добро.

Побуњеницима у Сирији недостаје подршка из ваздуха и зато тешко могу остварити своје циљеве, с друге стране регуларна сиријска армија користи борбене хеликоптере и јуришне авионе што терористима само отежава ситуацију на терену.

По мишљењу члана организационог комитета Руске националдемократске партије Владимира Тора, стварање козачких дружина у Кубану природан је одговор становништва тог подручја на „страну најезду на ову област”. Грађани руске националности управо тако доживљавају садашњу ситуацију.

Пипци америчког Стејт департмента сежу и далеко ван Москве. Египат се исто тако хрвао са тим нежељеним страним утицајем, а и он је предузео мере против превара маскираних као “НВО“ које финансирају странци и подржавају САД.

Најважнији и први императив једној држави је да чува свој територијални интегритет – то је концепт који је важнији и од чувања заједничке валуте, или од процеса продубљавања интеграције европског континента.

Очигледно, циљ Ирана је да обезбеди удео у каспијским нафтним и гасним ресурсима, да постане главна транзитна земља. Зарад његовог достизања, Иран демонстрира висок ниво прагматизма, скоро лишеног идеолошке реторике.

Америка у међународним односима испољава лицемерје и дволичност које су без преседана. Примарни циљ САД, услед чега су оне и почеле рат у Ираку и Авганистану, јесте уништење Ал-Каиде и наводна борба против тероризма. Међутим, САД управо подстичу и омогућавају терористичке акције.

Без икаквог друштвеног покрета у залеђу, невероватно је колико је данашњи „марксизам“ ствар празне реторике, колико се он своди на продавање магле уместо на жар и осећање неодложности.

Ако Немачка сада не може да уради минимум неопходног, зашто би ико замишљао да би она могла пристати на политичку унију? Томе се може далеко мање веровати него обећању неког алкохоличара да ће да батали флашу кроз пет година.