Изгледа да је, барем у неким домаћим и страним калкулацијама, Тадић, слично Коштуници од пре осам-девет година, виђен само као нека врста оруђа („овна“) за пробијање непријатељског политичког бедема, након чега мање-више престаје његова мисија и сврха.

(Из Архиве НСПМ-а, 19.10.1994) 

То је неки монструозни лото у коме нико не воли да добије на њему. То што Кинкел и Клинтон хвале политику Србије, не верујем да ће донети гласове онима који репрезентују ту политику.

(Из Архиве НСПМ-а, 02.10.2000)

Успостављањем власти коју инсталирају земље окупљене у НАТО-у, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала.

Да би се после садашње драмске паузе избегла истинска драма, расправа око Статута једноставно не може да се сели директно у скупштину. Она мора да се врати у ширу јавност и тражи шири консензус. И да буде предмет референдумске или изборне кампање. Све остало је гажење демократије и, као такво, неприхватљиво. 

Ударима на Бориса Тадића, и посредно на њега преко харанге на Вука Јеремића, уз хушкање на национално-мазохистички начин проевропски настројеног дела јавности, евроатлантски екстремисти настоје да охрабре сабраћу унутар редова ДС-а.

Проблем настаје онда када бекство у патриотизам постане неки нови патриотизам или супротност патриотизма. Тада ни само бекство више није привремено уточиште, већ исходиште политичких одлука као што су Еулекс, једнострана примена ССП-а, Статут Војводине по мери Јелка Кацина.

Илићеви мотиви заиста јесу реаговање на осећај да се државне ствари, управо зато што су везане за српску традицију, држе по страни и раде преко воље. Тако он пословични стид због српског порекла замењује стањем у коме је порекло и „српство“ једини критеријум квалитета неке политике.

Милион долара није велики новац спрам штете коју би Србија могла да избегне ако се госпођи Клинтон избије из руку убојито средство које нам је наменила. Зато, колико год деловало дегутантно да сви плаћамо за нечији преступ, мислим да је наша влада рационално поступила.