Дефиле 14. јула у сенци побуне

Тачно је да је упадом у Бастиљу из тамнице извучено пар криминалаца и пар проститутки, као и патолошки опседнут Маркиз де Сад. Али, они који минимизују сам догађај, заборављају да је 14. јули 1789. био метеор који је ударио у историју свих земаља света. Тај дан створио је Конвенте, гиљотине , диктатуре и освете, али створио је и паролу која је поново покренула замрзнуту хришћанску солидарност човечанства. Да су код нас, у Србији, « папагаји Уније» мало боље познавали историју Француске, односно Западне Европе, препознали би српски демократски похлепни Парламент као француски Конвент из 1792., препознали би самозване «министре Револуције» («ја нисам министар правде, већ министар Револуције», Жорж Дантон), угледали би поново Робеспјера који гиљотинира Дантона, а његови следбеници освећују самог Робеспјера...и све оно што нам се до данас неумитно и бескрајно понавља...

 Јер, француска револуција била је супротност америчкој, чији је највећи очувани нуспродукт остала заштита приватне имовине која ће убрзо, што ни Медисон није очекивао, прерасти у хипостазу. Како год да се извитоперила, француска револуција избацила је у космос паролу «Слобода-једнакост-братство», а та ће стара хришћанска дубока жеља и норма, у лику Маријане, поново постати лаичка застава читавог света. 

Проста либерална једнакост пред законом (без жеље да се мења неправедни закон) и «апстрактна слобода без праведне једнакости» , побијене су духовним закључком да само једнакост шанси људи даје праву слободу људима. Уместо да се бави превасходно заштитом имовине, француска Револуција је, упркос свему, вратила дух изворног Хришћанства дух деонтологије старих Грка и дух Русоизма.

КАКО ДА МЕ НИКО НЕ УБИЈЕ? 

Иако је у Србији ове године, у француској амбасади, гостовао фолклор из Бретање, а бучни рок ритам су замениле шансоне Жилбера Бекоа и Адамо-а (који су у оно доба ипак умели да певају како ни данас не уме професионална певачица «прва дама Француске»), башта амбасаде у Београду брујала је од «Европејаца без душе». Вртеле су се у круг технократе које тврде да су «француски ђаци» иако говорећи и свој матерњи српски језик праве граматичке грешке, ММФ-овски обртачи пара , или гугутке људских права које од силне ангажованости још нису стигле да прочитају изворну декларацију о правима човека и грађанина. Било је и широких и високих дама које чепе ноге ситнијих силуета, «ташна-машна» партијских лепотана и обавезних анонимних деколтираних , накићених пратиља тренутка. Све је врвело од референата бројних министарстава, чије дело је народу непознато, али који су се неким лукавством убацили на дипломатске листе. И ови мољци су свакако профитирали од 14. јула: могли су да попију добар шампањац који на својој земљи прави француски сељак, исти онај кога Брисел данас спутава, намећући му своје указе и неуке норме. Пробали су и сир којег ће ускоро у ЕУ све мање бити, јер је Француској извоз већ ограничен, а Немачка увелико прави неку врсту жвакаће гуме са чувеном апелацијом француског сира. То је Немачкој њена Унија дала. 

За оне духовније, 14. јула није било Бог зна чега. Ретко ко је уопште чаврљао о Револуцији те вечери, јер наши транзициони трговачки револуционари и Јакобинци нису у равни француских историјских фигура. Нема више ни расправа о слободи којих је било ‘68. године. Кога у свету профи-мана још интересује слобода ? Уосталом, ове бургундијске званице од пре времена Јованке Орлеанке, чак и на тој француској територији амбасаде 14. јула причају енглеским језиком, чудећи се што се неки народи боре да сачувају своје језике и културе. Шта ће им револуција, шта ће им језици, шта ће им култура? За њих је једино питање револуције, једино питање транзиције и једино питање реформе у таласима атлантизма, оно старо питање постављено песимизмом Томаса Хобса: како да ме нико не убије и како да од других лопова заштитим своју (украдену) имовину ?