Гласање за гору будућност

Динкићев уцењивачки потенцијал слаби. Чанак, Верко, Ничић гледају како до цензуса са већ виђеним губитником. Дачићев коалициони потенцијал расте (а поготово Палмин). Љајићева странка увлачи неодлучне (разочаране) у игру. Радикали чекају Шешеља. Веља гађа где су најслабији (зна из сопственог искуства). Коштуница саопштава оно што већ сви виде (осећају на својој кожи). ДС и напредњаци почели надвлачење конопца за прво место. Скупштина постоји само зарад политичке и остале трговине ЛДП-а око сваког закона. Делегација ММФ-а долази да каже своје о платама и пензијама. Лето а око 300 штрајкова у Србији у току. Избори су ту. 

Све странке које су на власт долазиле после петог октобра водиле су  и специфичну пропаганду усмерену пре свега на млађу популацију и преко ње на њихове родитеље,  бабе и деде. Присетите се безбројних позива декама, бакама мамама и татама да гласају како им деца кажу. Све за бољу будућност деце, јер деца боље разумеју и схватају време у коме живе и на који начин да достигну европски сан у сопственој земљи. Неће бити редова пред страним амбасадама а развијена Србија у Европи биће угодно место за живот и заснивање срећних породица. И поче притисак на средњовечне и старије и баш старе да слушају своју голобраду децу. Многи послушаше. Гласаше онако како они што праве виртуалну стварност убедише младе полетарце. И ови са све татама, мамама, декама и бакама дадоше шансу младим паметним и лепим, школованим на Западу, са све искуством – а богами и без искуства – да преуреде Србију. Поче распродаја породичног сребра (цементара, дуванске индустрије, фабрика лекова, пивара, млекара, киселих вода,  кондитора, телефонија) и свега што је и без приватизација радило, запошљавало и доносило профит. Реформисаше војску да личи на ватрогасну бригаду, уведоше „болоњу“ колико да нас подсете на Шувара, полиција као у доба Милошевића никако да попуни бројно стање (власти никад доста милиције, а народу увек превише). Кад продадоше породично сребро пређоше на злато. Ексклузивни плацеви предходно уништених производних  и лучких фирми, постадоше најексклузивније грађевинско земљиште за прављење највећих екстра профита,  овог пута под надзором Агенције за приватизацију (кад ли ћемо, и да ли ћемо икад сазнати о свим пословима рађеним у Агенцији и око ње?) и све у складу са законима које направише и по хитним поступцима донесоше (ваљда да што пре уђемо у Европу, како рече немачки амбасадор Цобел око 2025). Узеше безброј кредита које им је Европа дала ради развоја (нисам баш сигуран да и посланици који су за то гласали знају зашта, а нарочито како су утрошени). И види се то по Србији. Има нових путева, има нових болница, поготово има нових „бехатон“ тргова и више пута асфалтираних улица. У броју банака смо постали прваци југоисточне Европе а вероватно и шире. То свакако има везе са највишим каматама у Европи које наша привреда и грађани плаћају а сигурно и са уништеним српским банкарским системом. Има богами и пуно нових скијалишта, ал' нема производње. А како се у текућој великој кризи (највећој, за оне који виде, али не и за Ђелића, Динкића а поготову Цветковића) испоставило – без здраве производње, са само терцијалним поготово финансијским сектором, нема ни брзог ни спорог опоравка. Реална економија, поготову индустријска и пољопривредна производња, опет је постала неопходна. Виртуална стварност (а економија нарочито) показала је своје ружно лице. Дошло време да се више не може манипулисати људима принуђеним да гледајући, слушајући и читајући медије друге Србије доживљавају свој живот као бајку. У храном (потенцијално) богатој Србији стомак за већину постао најбољи информативни медиј. 

Е сад, они млади с почетка приче постадоше средњовечни, средњовечни постадоше старији а богами понеки дочекаше и да буду баш стари. Они млади, неко из иностранства неко из земље, почеше да питају себе, али и старије и искусније шта се десило? Како то да они млади способни, лепи, школовани на Западу тако лако и лоше распродадоше оно што генерације пре њих ствараше, задужише земљу до границе пуцања не остваривши ни „с“ од српског сна. Сад се опет задужују и још траже где да се још више задуже, све зарад лепше перспективе новопристиглих младих. Јесу ли они с почетка приче који су говорили да неће да слушају децу и унуке и гласају како они кажу,  јер њихово знање и искуство ником не даје поверење на бланко, били у праву? Како се испоставило, путеви а поготову аутопутеви нису изграђени – а и они што су изграђени некако су брзо пропали. Број запослених није се повећао, напротив. Индустријска производња је опала, платни биланс трагичан, незапослених никад више (осим у државној и локалној администрацији) и једино се још индустрија обећања држи (али се и њој види крај). И сад с новом надом чекамо како ће пропагандно политички тимови створити нову виртуалну причу о томе да је сјајна ствар што се Србија задужила још пет-шест милијарди евра на радост и срећу долазећих генерација? Задужити своју децу што више и на што дужи рок. Да ли ће они млади, средњовечни а поготово старији поверовати да чине најбоље гласајући како неки нови полетарци кажу? Докле сеже промишљеност и реално размишљање генерације која ће отплаћивати оно што их ова Влада и њен неформално-формални шеф (пре)задужује и ставља им дужничко уже (ропство) око врата ради сопственог, још кратког, опстанка на власти? Задужују не само њих већ и њихову децу, а поготово унуке.