Окупационе власти издиктирале су нови устав Јапану, успоставиле своје војне базе, судиле ратним злочинцима, одређивали ко ће им бити пријатељи, а ко непријатељи. Јапанци су то све послушно и кооперативно прихватили као нешто што се мора.

Да се не лажемо – збиља је тешко претпоставити да би Србија прошла „боље“ и „сачувала Косово“ да се, којим случајем, играло на „јачу карту“ тужбе или да је одлуком да се тражи саветодавно мишљење – а онда и тим мишљењем – сада „Косово изгубила“.

Било је илузорно очекивати да ће неповољно саветодавно мишљење МСП-а покренути талас оставки у политичком руководству Србије. Напротив, десило се супротно. Демонстрирано нам је готово монолитно јединство у ново-старој фази борбе за Косово и Метохију.

Јасно је, међутим, да има много разлога зашто је све учињено немуштим језиком, а први се крије у чињеници да су наши ''правни експерти'' и власт у целини били под утицајем оних који одговор нису ни желели, који су и довели до ''реалности коју живимо''.

Чини се да идеја народа Латинске Америке о слободи и независности од утицаја светских суперсила никада није била ближа свом остварењу и да је овај континент на добром путу да се коначно ослободи америчке хегемоније, која је за резултат имала на хиљаде жртава и стотине хиљада унесрећених.

Заједно са заједничким европским тржиштем у Бриселу су се изградиле и интересне групе и лобији који сежу преко државних граница. Међутим, једно европско грађанско друштво у демократском смислу могло би се изградити на путу који је прокрчила европска јавност.

Џон Оутс, баптистички свештеник, исковао је термин „радохоличар“, који су касније многи преузели као алузију на лошу страну претеране посвећености послу. Оутс је схватио да нешто није у реду са његовим начином живота, када је његов петогодишњи син затражио од њега да му закаже састанак како би га видео.

Такозвана „лисабонска одлука“ Савезног уставног суда у Карлсруеу значи да ће кључна питања из делатности и надлежности суверене националне државе, попут оних каква су питања рата и мира, буџет, казнено право, и убудуће остати под контролом националних уставних судова.

Постоји ли нека веза између Ахмадинеџада и Берлусконија? Па, зар није нечувено и бесмислено било какво поређење Ахмадинеџада са једним демократски изабраним западним вођом? Нажалост, није: та двојица су део истог глобалног процеса.

Превладао је осећај да ће одлазак Буша рашчистити пут ка противљењима иницијативама САД. Обама мисли да ће друге земље поступити како он жели само зато што је пријатељски настројен и што није Буш. Шест месеци касније, сасвим је јасно колико је та претпоставка погрешна.