Ujedinjene nacije su naša arena, moral, pravda i principi su naš domaći teren. Mi se sa „Kvintom“ i NATO ne možemo takmičiti po vojnoj snazi, političkoj moći i bogatstvu, stoga ne smemo prepustiti niti jedno borilište gde još postoji prostor za argumente

Ako je, dakle, rasizam ideja da je rasna pripadnost pojedinca ili grupe osnov njegovog društvenog položaja – onda tu ideju u Srbiji u ovom trenutku više nego iko drugi propoveda „Druga Srbija“ i to tako što, na opasan način, konfrontira manjinske grupe takozvanoj većini.

„Staru“ patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih, odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje „teorije zavere“, i monopolisanje patriotizma (često i u sasvim utilitarne svrhe).

Možda sam naivan, ali rekao bih da nas je savremena istorija dovoljno poučila da, ako su Amerikanci, Britanci i Nemci nezadovoljni – mora da nešto radimo kako treba. Bojim se da to „nešto“ ima veze sa „kosovskom politikom“ i aktuelnim spoljnopolitičkim inicijativama.

Po ko zna koji put, uverili smo se kako se postaje idol i predmet obožavanja u Srbiji i da ta mešavina demagogije, simpatičnog lika, snishodljivosti pred kamerama i okrutne borba za lični interes iza zavese jeste ključ uspeha.

Teorija zavere je samo etiketa koju jak stavlja slabom kao umobolnom. Stigmatizuje se i getoizira pokušaj uočavanja povezanosti naizgled nezavisnih društvenih događaja i, u njihovoj pozadini, usklađeno delovanje raznorodnih socijalnih grupa.

Postavlja se pitanje: da li je predsednik Republike samo glasogovornik stranačko-tajkunskih oligarhija ili je njegova politička i ustavna obaveza da kao funkcioner biran na opštim izborima stvori uslove za oblikovanje najvažnijih ideja.

Izbori za savete su tako, umesto da budu doprinos normalizaciji stanja u Srbiji i doprinesu uklapanju i lojalnosti etničkih zajednica, izazvali neslogu i sukobe ne samo sa državom nego i unutar manjinskih zajednica, u centru pažnje je ostalo pitanje političke moći.

Onaj ko stavlja znak jednakosti između Jeremića i Čede Jovanovića rizikuje da mu sutra Čeda postane šef diplomatije: Takva logika delovanjačešće završava u potpunojkatastrofi, a ne srećnom pobunom i istorijskim obrtom.

Kako potiču sa margine, ove grupe imaju nešto levičarsko i one su, zapravo, po svojoj “narodnoj” ili narodskoj priči, bliže onima što spadaju u dve trećine nego što je to ijedna politička stranka u Srbiji.