Svetska politika je pitanje moći. Dok ta sila ubija naše zemlje, i Srbiju, politika dobija izdajnike koji se predstavljaju kao realisti, a svi ostali su, navodno, idioti i romantičari. Postoji ipak nada, koja i čini smisao postojanja, da je ta sila privremena.

Od okončanja hladnog rata odnosi Zapada sa Rusijom liče na sretanje dve tektonske ploče, pri čemu je jedna pod sve većim pritiskom druge. Konflikt u Gruziji 2008. predstavljao je „tremor“ koji je nagovestio snažan otpor kretanju „zapadne ploče“ ka istoku.

Ilegalnost dovodi do toga da su ovi građani-nomadi objekt ucena i eksploatacije. Nemaju nikakva prava, ali njihov posao i usluge su funkcionalno neophodni, naravno za opstanak njih i njihovih porodica, ali i za opstanak zapadnih društava.

Naš narod dobro zna i to da Srbija ne može da isforsira povlačenje priznanja nezavisnog Kosmeta od vodećih zemalja EU i uopšte Zapada. Tolikom grandomanijom zanosi se malo ko među Srbima, čak i kad je ubeđen da pripada jednom „velikom narodu“.

Americi trenutna izborna kriza u Iranu apsolutno odgovara jer Iran kao politički stabilna zemlja predstavlja ozbiljnu pretnju američkim kao i izraelskim interesima u regionu. CIA i MOSAD nastaviće sa praksom podrivanja političkih sistema u nepodobnim zemljama.

Nakon izbora novog predsednika Ukrajine može se očekivati otopljavanje odnosa na liniji zvanični Kijev – zvanična Moskva, kao i svođenje na manju meru dosadašnjih unutrašnjih ukrajinskih konflikata, posebno na  relaciji severozapad-jugoistok zemlje.

Usredsređivanje Zapada na protivvladine demonstracije je zaslepila mnoge, pa nisu mogli da uvide jednu neprijatnu, ali neizbežnu istinu: oni Iranci koji su iskoristili Ašuru za svoj politički protest nisu ni izbliza većina.

Bombaški napadi na voz u Madridu 2004.  često se uzimaju kao prototip delovanja jedne autonomne lokalne ćelije. Takve pretpostavke su pogrešne. Nove informacije stavljaju u vezu najrelevantnije članove madridskog bombaškog napada sa rukovodstvom Al Kaide.

Pretpostavka da će svetske demokratije po prirodi stvari stati jedne uz druge pokazala se neosnovanom. Poslednji primer za to je Klimatski samit u Kopenhagenu. Brazil, Južna Afrika i Indija su u Kopenhagenu odlučili da im je status zemalja u razvoju važniji nego status demokratija.

Osim ustavnih diktatora, koji su ustoličavani nakon namještenih izbora, prebrojavanjem glasova iz glasačkih kutija, a koje se odigravalo pod budnim okom vojne hunte, Amerikanci su sklapali prijateljstva i sa tradicionalnim diktatorima, koji su na vlast dolazili putem krvavih državnih udara.