Do pre dve godine evroatlantske integracije bile su pitanje života ili smrti naše države. Onda je odjednom posavetovani predsednik Tadić počeo da traži nove stubove naše spoljne politike. Ponovo se pojavila Rusija, pa Kina i na kraju Pokret nesvrstanih. Alternativa znači postoji.

Naši dežurni borci za ljudska prava nisu se oglasili kada su u pitanju ove narastajuće evropske političke tendencije. Naravno da nisu, jer su oni posvećeni samo čišćenju našeg društva od zloćudnog srpskog nacionalizma. To je njihov univerzalni ideološki izgovor.

Sama činjenica da je Bogdanov već u subotu spakovao kofere i sa drugarima odleteo za Đenovu, govori da ovaj „desničar“, „nacionalista“ i „klerofašista“ nije u planu imao da ode ni na porodičnu šetnju, a kamoli da pokuša fizički da sprečava održavanje „parade“ u nedelju.

Sa ideologijom socijalizma na široka vrata izbačen je i dotadašnji sistem vrednosti, a na mala vrata nekritički se usvajaju veoma sumnjive tzv. vrednosti zapadnog sveta. Zbog opšteg stanja u društvu mnoge je zahvatilo razočarenje, bes, frustracija.

Problem je u tome da je u Srbiji redovan redosled poteza onaj koji uključuje medijski pritisak na sve sfere javnog života. Predstavnici vlasti, mediji, čak i najviši funkcioneri koji koordinišu rad pravosudnih organa smatraju svojom dužnošću da određuju i razrezuju presude.

Tadić je evoluirao ali regresijom, tj. deevoluirao je. Umesto relativno prihvatljivih stavova od pre nekoliko godina, predsednik Srbije je zauzeo u svojoj pedeset trećoj godini potpuno štetan stav, stav suprotan onom koji je imao u pedeset drugoj godini života.

Možda je o tome trebalo razmišljati ranije, pa bi se na primer umesto porodične šetnje, mnogo jača poruka vlasti mogla uputiti tako što bi 10. oktobra ulice bile prazne, a zatim 11. oktobra organizovane velike demonstracije povodom posete Hilari Klinton.

Način na koji države određuju obim zabrana slobode govora u svojim unutrašnjim krivičnim pravima jasno govori o vrednosnom ustrojstvu koje one slede. Razlika između tih pristupa može da ukaže na razliku koju pojedina društva pridaju dostojanstvu društvenih grupa...

Veći deo policije ja na našoj strani, ali zbog pritisaka režima i straha od odmazde, oni zasad još izvršavaju sramni zadatak. Nadam se ne još dugo, a ukoliko dođe do hapšenja, možemo računati na pomoć velikog broja javnih ličnosti i intelektualaca.

U Srbiji ima više nego dovoljno sposobnih ljudi da vode državu ka pravom putu, onom koji će donositi korist svim građanima Srbije. Oni moraju da izađu iz stidljive svakodnevne monotonije i budu hrabri da čine izvanredna dela! Imamo alternativu, imamo snagu, treba nam volja!