Sve u svemu, kada svodimo račune njegove vladavine, Miloševića treba osuđivati za ono što je učinio. Bio je hladan i bezočan samodržac koji se samo za svoju vlast brinuo, i na kraju upropastio Srbiju i srpski narod. Ali, Miloševića ne treba osuđivati i za ono što nije uradio.

Voleo bih da nam neko iz vrha vlasti objasni šta čini po pitanju prevencije bele kuge u Srbiji, i zašto dozvoljava nametanje netradicionalnih vrednosti u trenutku kada je jasno da nestajemo kao narod. Sve je više razvoda, propalih brakova, sve je manje dece, i mladih ljudi koji mogu da stupe u brak.

Svakako bi najbolje rešenje bilo ignorisati paradu. Prazne ulice, spuštene roletne, pa neka “sveci” marširaju do mile volje! Neka na ulici ostanu samo uvezeni i plaćeni gejevi, operativci zaduženi da izazovu incidente i njihovi organizatori i gospodari.

Da takav scenario predstavlja realnu opasnost, potvrđuje i broj od oko pet hiljada pripadnika policije, koliko ih je najavljeno za tu „priliku“, pa se i odgovor nekako sam nameće. Znaju i oni da od sveg tog paradiranja mogu imati samo političke štete ali trenutna vlast više nije u stanju da samostalno odlučuje.

Čedomir Jovanović je još jednom na vreme i poslušno odigrao ulogu „političkog električnog zeca trkača“ i može se očekivati da će, po ugledu na beogradsku političku alhemiju, biti stvarane i nove političke kombinacije i trgovačke transakcije.

Tu i tamo mogu se čuti konstatacije da ,,ne treba napustiti nijedno borilište gde još postoji prostor za argumente''. Pa zar nema dovoljno ,,argumenata'' koji svedoče da prave argumente delioci pravde jednostavno ne žele da čuju. To ne znači da treba sagnuti glavu i ćutke trpeti udarce.

Posebno sam srećan zbog istambulske deklaracije. I dok Milorad Dodik odlazi u Izrael u pokušaju da umanji uticaj Turske i potraži podršku, dotle mi planiramo izgradnju spomenika poginulim turskim vojnicima u pohodu na Srbiju i Mađarsku.

Medijska elita iz evroatlantskog sektora postrojila u propagandni front za objašnjavanje Srbima zašto nam je Brisel važniji od Gračanice. Sada su brzometno angažovani, i u analitičare proizvedeni, predstavnici čak i ovdašnjih ogranaka EU birokratije.

„Slučaj Kosačov“ pokazuje koliko je, u stvari, katastrofalno stanje u srpskim medijima i koliko je naša javnost daleko od „objektivnog i nepristrasnog sagledavanja stvarnosti“.

Može se reći da je NSPM bio neka vrsta polazne tačke za mnoge autore koji učestvuju u ovoj umnogome nedostojnoj polemici, koji sada učestvuju u javnom životu i pišu na novim sajtovima i drugim časopisima. To samo podiže vrednost i značaj Nove srpske političke misli.