Možda je o tome trebalo razmišljati ranije, pa bi se na primer umesto porodične šetnje, mnogo jača poruka vlasti mogla uputiti tako što bi 10. oktobra ulice bile prazne, a zatim 11. oktobra organizovane velike demonstracije povodom posete Hilari Klinton.

Način na koji države određuju obim zabrana slobode govora u svojim unutrašnjim krivičnim pravima jasno govori o vrednosnom ustrojstvu koje one slede. Razlika između tih pristupa može da ukaže na razliku koju pojedina društva pridaju dostojanstvu društvenih grupa...

Veći deo policije ja na našoj strani, ali zbog pritisaka režima i straha od odmazde, oni zasad još izvršavaju sramni zadatak. Nadam se ne još dugo, a ukoliko dođe do hapšenja, možemo računati na pomoć velikog broja javnih ličnosti i intelektualaca.

U Srbiji ima više nego dovoljno sposobnih ljudi da vode državu ka pravom putu, onom koji će donositi korist svim građanima Srbije. Oni moraju da izađu iz stidljive svakodnevne monotonije i budu hrabri da čine izvanredna dela! Imamo alternativu, imamo snagu, treba nam volja!

Netrpeljivost prema režimu će posle ovih događaja biti još veća. Režim je 10. oktobra sebi pucao u nogu i sada je definitivno obeležen kao režim koji podstiče nastranosti i parafilije.

I ne zaboravimo da kada su svojevremeno ti isti, ili njima slični „huligani“ (sa bez navodnika) kevtali na policiju, bacali kamenice, lupali izloge i jurišali na saveznu skupštinu to bilo tretirano kao izraz njihove visoke „demokratske svesti“. Tada su to bila „naša deca“, „heroji 5. oktobra“.

Koliko god se desnica upirala da pokaže ko sve stoji "iza" ove akcije, to nikako ne može biti argument protiv te akcije. Homoseksualci treba da imaju određena prava, pre svega da ne budu ponižavani i proganjani samo zato što su homoseksualci.

Tog istog 10. oktobra 2010. godine isti oni vlastodržački organi koji su organizovali i obezbeđivali prvi karneval u Beogradu po ugledu na Rio de Žaneiro su slovom pisane odluke zabranili svenacionalni i svegrađanski skup u srbijanskoj provinciji Raškoj.

Bez ambicija da ovo bude nabrajanje, jasno je da sa ovakvim greškama DOS nije bio dorastao zadatku razgradnje sistema koji je personifikovao Milošević. Naprotiv, teško je osporiti utisak da je sistem „žrtvovao figuru“ i nastavio nesmetano da traje.

I dalje će se stvarati revolt koji će jednom morati da eskalira u nove sukobe. Nemiri koji su se dogodili pokazali su da je režim u sporu sa narodom. Još su Turci znali da „otpuste malo uzde“, kada shvate da je narodu dozlogrdilo. Ništa nismo naučili – ni u pobedama, ni u porazima.