Сада је наступио тренутак да Грчка треба да одлучи о својој судбини: може ли да постане функционална држава, способна за живот у оквиру сопствених могућности, или ће остати нефункционална? Ово друго би имало потенцијално катастрофалне последице по шеснаесточлану еврозону, а и шире.

Тома је отишао, а уместо њега је дојахао каријерни дипломата, са мањком фризуре и вишком ароганције у дипломатском општењу. И тако, Филип Рикер, нови заменик помоћника државног секретара САД наставља добро утабаном стазом понижавања Срба и Србије.

Од почетка тај пројекат био је минско поље како за власт тако и за опозицију. Ако се изведе до краја, биће адут демократама у директном окршају за место градоначелника (Ђилас–Вучић). Ако пак пропадне или иза себе остави компромитујуће трагове, биће парадигма свега што се дешава.

Као ретко када у историји, све карте су у нашим рукама и све зависи од тога да ли ћемо ми Срби изградити у наредних 10 година респектабилну државу или нећемо. Овде ћу само указати на неке потезе које је или требало повући или их треба повући у кратком року.

Неће САД поново да упада у „неприлику“ па да им Срби хапсе шефа ЦИА за Балкан, као онда 2002. године када је ухапшен Џон Дејвид Нејбор, већ сада дају политичка овлашћења прекаљеним шпијунима, који овога пута раде јавно и кроз медије пласирају оно што се раније шифровано достављало и крило.

Признање да се нестабилност вратила у регион је посебно горка пилула за Абрамовица као заговорника САД-НАТО интервенције у Југославији. Само највећи оптимисти или најтупљи аналитичари могу  порицати доказе о пропасти планова Запада.

Представници власти су говорили о томе да морају да се повуку црвене линије испод којих Србија не може да иде, али заборављају да је њихов државни и политички задатак да их они као носиоци државних функција и овлашћења јасно повуку и да их се доследно придржавају.

Уместо да троши обвезнички новац на врхунски, односно медиокритетски, спорт, држава треба да улаже у основну инфраструктуру за здравље становништва. А то истовремено значи одсуство јефтиног сликања политичара са оних неколико успешних спортиста.

Питала сам се коме припада наслеђе земље која је стварала историју читаве западне Европе, а која се данас, уместо борбе за савезништво са слободним човечанством, уз звук ратног рога, претворила у јенкијевску колонијалну пешадију?

Једино истрага спроведена под окриљем Савета безбедности може да обезбеди пуну сарадњу свих чланица УН. У супротном, неки од учесника у овом ратном злочину могли би остати ван домашаја правде.