А на нама је да процењујемо шта је од тога корисније за земљу, а не да емотивно стајемо на једну или другу страну. Шта нас брига да ли ветар дува у леђа Пецонију или Филипу Морису? Важно је да наш брод, по могућству, заплови брже.

Строс-Кан веома смета не само Саркозију, већ особама чија је моћ у поређењу са Саркозијевом толика да власт француског председника изгледа смешно.

Ми пажљиво пратимо напоре које чини Влада Србије у трагању за решењем косовског проблема које би допринело учвршћивању стабилности у целом региону. Надам се да је време оружаних сукоба и прекрајања граница на Балкану иза нас.

У случају Уроша Мишића ради се о демонстрацији полицијске охолости. Некоме је пало на памет да покаже шта се дешава са онима који насрну на недодирљиву полицију, ма каква она била. Несумњиво је цео истражни поступак тако монтиран да се момку натовари на леђа све и свашта.

Рабити морални императив ради фаворизовања једне стране у туђем грађанском рату води у још већу замку. Интервенциониста нужно постаје повезан са накнадним понашањем фаворизоване стране. 

Смешни су историјски аргументи, које понекад користе „аутономаши“, поводом тога да су се у Војводини увек уважавале различитости и да је владао међунационални мир. У ствари, ради се о потпуно обрнутој ситуацији.

Албанци имају сувереност и недељивост Косова које гарантују трупе НАТО, чије институције и главне чланице листом признају албанску државу. Најзад, Албанци имају и војску. А ми? Шта ми имамо?

О покушајима прекрајања историје московски медији пишу годинама а поједини коментатори и политичари позивају на узбуну. Повод је настојање појединих кругова на западу да на тенденциозан начин прикажу догађаје из Другог светског рата.

Влада има више него стабилну већину и још барем неколико „резервних“ гласова за „злу не требало“. Чак и да је ДС у бољем стању него што јесте, ово није влада која може бити срушена у парламенту (нити у Србији владе на такав начин уопште падају).

Пролази време, ма какве илузије имали у Вашингтону, када је било довољно да амерички амбасадор подвикне нашим политичарима. Пре или касније то ће схватити и они. Зато би било добро да уместо дипломатске охолости, поново буде мало више културе.