После Тадића и демократа, под маском некакве „националне“ и „проруске“ опције долази још радикалнија прозападна опција у лику Николића и Вучића, која ту радикалну прозападну политику обавља под маском „српског патриотизма“ и „русофилије“.

Можда ће брзо доћи време да и љубитељи коза и јараца јавно покажу шта (и кога) воле. Да и они са својим драгим сексуалним партнерима и партнеркама, поносно продефилују градом, док са њима шетају председник републике и владе, министри и амбасадори нама пријатељских земаља, које су нас бомбардовале 1999.

Наспрам свеукупног отпора, окупатори примењују оштру репресију: намеће се ванредно стање, врши се изгон отпораша ка неокупираном делу Немачке, конфискују се новац и добра, примењује се цензура штампе, раде војни судови.

У данима када Друга Србија грми како је држава попустила пред "хулиганима" и "фашистима" који су хтели да спрече "Параду поноса", лако је пропустити удар на државу који изводи ЈУКОМ. Али, одговор званичних органа на тај гест показаће праву спремност Србије да постане озбиљна држава.

Нисмо се борили за нове Берије који се једнако лако уновче и на Истоку, и на Западу! Нисмо се борили за нова требовања кавијара и шампањца  за посланике и страначке апаратчике. Нисмо се борили за бувљак-продају читаве Србије!

По министру, изгледа, не може се бити толерантан и бити конзервативан, односно изражавати недопадање у вези геј параде. Да бисте били "истински толерантни", по министру, ви морате да прихватите хомосексуалност, ви морате да пристанете на изједначавање хомосексуалности и хетеросексуалности.

И овај режим је показао да неће презати од унижавања и уништавања једне много важније институције- заправо једине преостале српске кредибилне институције – Српске православне цркве. Када се СПЦ успротивила Бриселском споразуму, на светлост дана су извучене оптужбе против једног владике.

Због тога што ова власт упорно говори да Србији у овом тренутку избори нису потребни. А кад оваква власт са упорношћу нешто тврди, можемо бити сигурни да ствари стоје потпуно супротно. Због тога што живот не може да чека.

Срамота је и начин на који су пси спашавани. Нисам сигуран да се усвајање паса из прихватилишта по закону наплаћује. Делује као рекеташење. Држава плаћа постојање прихватилишта и запослене, онда они за ту плату хватају псе по улицама, и на крају од грађана узимају рекет и наплаћују усвајање паса, 2.850 динара по псу.

Тај другачији приступ није се заснивао на више новца, увођењи компјутера, поповању о толеранцији, различитости и осталим грађанским врлинама, нити на прилагођавању градива интересовањима сморене деце, већ на простом повратку на "старо", тј. на ред, дисциплину и мукотрпан рад.