Да ли ће Европа добити још једну државу – независну Шкотску?

Делови Хадријановог зида још увек почивају на граници Шкотске. Да ли ће између Енглеске и Шкотске бити подигнут нови Хадријанов зид, остаје да видимо на јесен 2014.[1] године када ће бити расписан референдум о независности актуелног дела Велике Британије и Уједињеног Краљевства. Шкотска поседује богату историјску традицију која сеже све до првих писаних трагова који датирају из првог века н.е. када су Римљани извршили инвазију на Британска острва.[2] Они међутим нису успели да покоре северна племена која су насељавала земљу северно од зида коју су Римљани називали Каледонијом. Каледонију су насељавали Пикти које су Римљани именовали на основу латинске речи “piclus” која значи обојено јер су припадници северних племена бојили своја тела. У 5. веку Келти из Ирске који се називају Шкотима насељавају се северно од града Клајда. Ово је веома битно јер данашњи Шкоти свој идентитет базирају осим на презбетеријанској цркви и на свом келтском пореклу и језику старих Келта који се назива Гелик “Gaelic”. Данас се Гелик употребљава као име не само за језичку већ и културну традицију коју Шкоти такође одвајају од британске традиције односно енглеског културно-историјског наслеђа и то са пуним правом. Шкоти су већ били хришћани када су напустили Ирску и преобратили су локалне Пикте у хришћанство. У 9. веку краљ Шкотске Кенет Мекалпин придодао је краљевство Пикта свом краљевству тако да је ова земља у 10. веку постала позната као Шкотска.

Када је 1290. год. умрла наследница трона Маргарет јавило се тринаесторо претендената који су полагали право на круну. Битно је да је енглески краљ Едвард први прокламовао Џона де Балиола као краља Шкотске, али када му се обратио за помоћ у рату против Француске шкотски краљ је склопио савез са Французима који је трајао 260 година. Едвард је прешао границу 1296. и извршио инвазију на Шкотску када је и заробио Џона де Балиола након чега проглашава себе краљем Шкотске. Предвођени својим националним херојем Вилијамом Валасом, Шкоти побеђују Енглезе код Стирлинга 1297. у склопу првог рата за независност Шкотске.

Међутим, Шкоти су претрпели велики пораз код Фалкирка 1298.[3] али су упркос томе наставили да се боре за независност предвођени Робертом Брусом. Едвард Други је 1314. однео још једну победу над Шкотима код Банокбурна, што је била и последња битка у првом рату за независност. Едвард Трећи је 1328. формално признао независност Шкотске. Након тога, у касном средњем веку шкотску историју су обележили сукоби између слабих краљева и јаких племића, при чему су се наставиле пограничне борбе са Енглеском. У шеснаестом веку наставили су се сукоби између краљева Шкотске и Енглеске, при чему ћемо поменути најважнији сукоб код Солвеј Моса[4] који је својим исходом представљао велико понижење за шкотску армију и њеног краља Џејмса Петог који је убрзо умро након овог понижавајућег пораза.

Мери Стјуарт, у то време малолетна, преузела је престо када је протестантска реформација прохујала Европом. Шкотска је тада још увек била римокатоличка земља али је реформација довела до великих промена у шкотској религији. Шкотски парламент је под утицајем Џона Нокса, једног од следбеника Џона Калвина, једног од вођа реформације 1560. усвојио декрет о основи религије у Шкотској када је установљена шкотска црква на основама презбитеријанства које је усвојило многе теолошке аспекте протестантизма. Поменута религија има највише следбеника у Шкотској јер се 42% популације сматра припадницима презбетеријанске цркве односно протестантске цркве у основи која је допринела формирању шкотског идентитета[5]. Римокатолика је око 16% и они су следбеници шкотске цркве пре периода реформације.

Шкотска црква се назива “Кирк“ или на гелику:  „Eaglais na h-Alba” . Законом о Унији о коме ће касније још бити речи, 1707. год. презбетеријанска црква је потврђена као званична црквена власт у Шкотској. Ово је допринело подели у шкотском друштву између католика и протестаната, али су и поделе унутар саме презбетеријанске цркве биле исто тако оштре. Закон о Унији је обезбедио одвојени религијски систем од англиканства у Енглеској тако да је припадност презбетеријанској цркви заправо значила бити Шкот.[6] Реч презбитеријанска значи да одлуке доносе поглавари широм Шкотске, а црква или Кирк је реформисана  јер следи систем веровања који је заснован током реформације у 16. веку.[7] Паганизам се једино још упражњава у региону Шетлендских острва[8].

Када је краљица Елизабета умрла 1603. год. Џејмс први је преузео престо али он је био шкотски краљ што је чињеница коју многи историчари запостављају. Овим чином две нације су постале уједињене под једним краљем али, оно што је врло битно јесте да је Шкотска очувала свој парламент и Владу. Енглеска је након тога под Чарлсом првим настојала да наметне агликански систем веровања шкотском Кирку. Тада су се Шкоти побунили против Чарлса првог и када је у Енглеској букнуо грађански рат они су подржавали пуританце против краља. Након што је Оливер Кромвел погубио Чарлса првог не консултујући Шкоте они су прихватили Чарлсовог сина као свог законитог краља.

Годинама дуго ривалство између Шкотске и Енглеске окончано је 1707. год. када су оба парламента формално потписала декрет о формирању Уније. Тај чин је установио краљевство Велике Британије. Заправо тек су се почетком осамнаестог века стекли услови за зближавање два парламента и две државе које су фактички биле уједињене под једном круном. Енглеска је много добила тим пактом јер су шкотски војници учествовали у свим ратовима које је водила Велика Британија.      

Савремена Шкотска и тежња ка независности

Услед наведених историјских чињеница жеља за независношћу у Шкотској је веома јака и данас. Осим тога, у с

амој Шкотској постоји велики део популације који се залаже за то да Шкотска постане република и да се ослободи Британске монархије[9]. Новембра прошле године одржан је састанак присталица републиканског уређења чију кампању предводи Грејем Смит. Шкотска је 1990. год. обновила свој парламент и почела је да води социјалну политику која је умн

огоме постала независна од Лондона. Тежња Шкота ка независности добила је и своју званичну форму када су прошле године на локалним парламентарним изборима победу однели шкотски националисти. Сматрало се да је расписивање референдума о независности Шкотске неизбежно, али нико није очекивао да ће се ствари тако брзо одвијати и да ће шкотски премијер који потиче из редова националиста одредити датум за расписивање референдума и то на јесен 2014. год.

Наравно ова одлука изазвала је реакцију британског премијера Дејвида Камерона који је изјавио: „Покушаји да се спроведе гласање за одвајање северног дела Краљевине су незаконити”. Након што је одредио датум за одржавање референдума, после изјава да ће референдум бити спроведен у наредних пет година, шкотски премијер Алекс Селмонд је објавио да је спреман да преговара са Дејвидом Камероном о овом питању. Камерон је прихватио предлог уз подсећање да спровођење референдума о независности било ког дела Уједињеног Краљевства по закону може бити донето једино у Вестминстерској палати.     

На сусрету у дому заједница британског парламента Дејвид Камерон је изјавио следеће: „Свом душом верујем у будућност јединствене Велике Британије. Верујем у то да смо јачи када смо јединствен, а не подељени на делове. Наравно, треба да поштујемо избор Шкотланђана који су на последњим изборима гласали за своје националисте, али треба јасно схватити колико је легално с тачке гледишта закона спровођење референдума о независности. Хајде да организујемо дебате али да сачувамо целовитост наше земље.” Овим речима Камерон је јасно ставио до знања да не жели да буде премијер Енглеске, Велса и Северне Ирске односно крњег Уједињеног Краљевства које би значајно изгубило свој утицај у ЕУ али и у читавом свету. Последице будућег референдума о независности Шкотске сасвим сигурно ће се одразити на глобалном плану.

Руски сајт “Восток” наводи само нека од питања са којима ће у будућности Велика Британија морати да се носи уколико заиста и дође до одвајања северног дела Уједињеног Краљевства. Наиме, неизбежно ће се поставити питање о расподели спољашњег дуга Велике Британије, о месту нове државе у Европској унији, као и о будућности британских подморница које су базиране на западној обали Шкотске.

Ипак, оно што је главно јесте нафтно питање, јер Британија поседује огроман број нафтних платформи поред источних обала 

Шкотске. Шкотски националисти намеравају да ове платформе задрже како би нова независна Шкотска могла остварити огроман приход од ових бушотина. Наравно, све ово покреће бројна питања и сасвим је јасно да Лондон неће тако лако признати независност Шкотске.     

Лидер опозиције Ед Милибенд изјавио је да би одлука Шкотске о добијању независности нанела велики ударац британској економији. “Одлука коју доносимо сад биће судбоносна. И ако донесемо неправилну одлуку, с тим ће морати да живе наша деца и унуци”,[10] изјавио је поменути председник британских лабуриста. Наравно, политичари у Вестминстеру никако не би желели да виде независну Шкотску јер би то веома значајно утицало на међународни положај Велике Британије. Савремена Британија је најпостојанији савезник САД у Европи и евентуалним одвајањем Шкотске, Вашингтон би имао веома ослабљеног савезника у Европи, тако да је ово још једна потврда да би референдум о шкотској независности имао глобалан утицај по позицију Велике Британије у савременом свету.

Дакле, питање је колико је независност Шкотске заиста реална. Дејвид Камерон је изјавио да шкотски националисти само воле да говоре о независности, али да избегавају праве преговоре на ову тему. Економске прилике у Великој Британији су тренутно такве да већина Шкота економски зависи од Лондона и да би евентуално одвајање имало веома штетан утицај по њихов животни стандард. Опозиција у Шкотској се залаже за моментално расписивање референдума јер је свесна чињенице да иако би многи Шкоти волели да виде независну Шкотску са Единбургом као престоницом, тренутно није најбоље време за расписивање референдума. Ипак, подршка националистима у Шкотској је веома јака и дискутабилно је какав би био исход референдума уколико би он сада био одржан. Британска штампа наводи чињеницу да уколико енглески и шкотски политичари не буду могли да се договоре око референдума, његову судбину ће решавати Врховни суд Велике Британије.   

Дејвид Камерон сматра да је неодређеност у односу на питање Шкотске штетно по јединство Велике Британије. Он је такође изјавио да је спреман да предузме све мере да се ојача јединство Шкотске и Енглеске. Камерон је осим тога изјавио да је тврди присталица Велике Британије при чему је нагласио да жели да буде премијер краљевине а не Енглеске[11]. Камерон је такође изразио жељу да се референдум што пре одржи из горенаведених разлога, и у интервју за ББЦ истакао је да је “на шкотском народу да одлучи када жели да се референдум одржи али да мисли да би најбоље било да то буде што је пре могуће”.[12] Камерон је рекао да “Шкоти не знају када и ко ће им поставити то питање” и додао је да ће у неколико следећих дана бити дефинисан правни оквир. По Камероновим речима, лидер шкотских националиста Алекс Салмонд “зна да Шкоти у ствари не желе потпуно одвајање од Велике Британије и да је могућност да се Шкотска одвоји веома жалосна”. Наравно, портпарол Алекса Салмонда је брзо реаговао речима да “премијер треба да има на уму да ће о свим питањима о референдуму одлучити шкотски народ и његов парламент”.

Модерни Шкоти су веома заинтересовани за своју историју а посебно за генеалогију и порекло породичних имена.[13] Све ово додатно потврђује буђење национализма у Шкотској које је потпуно оправдано уколико узмемо у обзир горе наведене историјске чињенице, јер ради се о два народа која нису подељена само административном границом. Наиме, Енглези и Шкоти поседују засебно културно-историјско наслеђе као и идентитет који потиче видели смо још из периода античких времена. Шкоти су народ келтског порекла са посебном и другачијом традицијом од Англосаксонаца. Наиме, Шкоти су пореклом блиски Ирцима и Велшанима а не Енглезима и сасвим је природно буђење национализма. Међутим, сасвим је друго питање да ли ће и до коначног одвајања и осамостаљења Шкотске заиста и доћи. Независна Шкотска би од нафте могла да одржи стабилну економију, међутим, њено одвајање би узроковало слабљење Британског утицаја у свету што ће Лондон и Вашингтон тешко допустити. Ипак, узевши све у обзир питање независности Шкотске остаје веома актуелно и представљаће кост у грлу британском премијеру Дејвиду Камерону који сигурно не би желео да види независну Шкотску иако би она без сумње као независна земља и даље тесно сарађивала са својим јужним суседом.