Чудни су путеви политичког конвертитства, то је стаза без повратка, и на примеру овог политичара можемо видети колико је потребно самопорицања и самопонижавања да би се постигло својеврсно преумљење и апсолутна промена једног идеолошког и политичког кода, чији је најрадикалнији гласоговорник он био.

Није познато да ли ће Влада ради свог опстанка бити расположена да испуни захтеве из Новог Пазара, али се стиче утисак да док се Србија, хтели или не, приближава Европи, један њен део изгледа још живи у Отоманском царству, када се освојена земља делила на ејалете и санџаке.

Правно обавезујући споразум, барем кроз призму нашег погледа на ствар, не значи признавање самопрокламоване независности Косова. На другој страни, морамо бити свесни чињенице да смо се Бриселским споразумом обавезали да нећемо блокирати једни друге у процесу ЕУ интеграција.

А онда је поменути Месић нашим дилетантима показао како „то“ раде мајстори: посету „Косову“ је померио за дан, а на дан православног Божића, празника који симболизује мир и праштање, помиловао ратног злочинца који је осуђен за убијање православних Срба.

Руска Федерација се жестоко противи свакој војној интервенцији и преко свих дипломатских канала покушава да утиче на смиривање ситуације и борби у Сирији. Русија се за разлику од Запада не залаже за рушење Башара са власти.

Тако ће у данашњој Србији уместо оних који слуте буру, и које као ружан сан прогони искрена посвећеност некој идеји, неупоредиво пожељнији бити они „паметни људи” који знају да „продају идеју за вечеру”. (А веру је „блам” и помињати!)

Како је који корак (бар теоретски) извршаван, Ирак је требало да се приближава фази да има своје потпуно функционалне институције, што би омогућило да га Американци пусте из руку. Сличан приступ смо видели и у Авганистану.

Ново ирско „не“ закомпликовало би спровођење пакта, који је до сада ратификовало само пет држава ЕУ, али је исход, на радост званичника ЕУ био позитиван.