Пре свега, владе нема зато што човеку од кога – барем у политичком смислу – зависи све у Србији такво стање највише одговара и највише му се свиђа. Ништа се не дешава, све стоји, све су очи упрте у њега, сви га воле, додворавају му се и чекају шта ће он урадити. Хоћу да кажем, пре него што пређемо на оне, назови, озбиљније разлоге, постоји овај психолошки и он нипошто није занемарљив

Искуство земаља са привредом у транзицији нам говори да ће и Србија једног дана напустити политику и програме Вашингтонског консензуса, само је питање када и колику цену ће платити Србија и српски народ.

Политика као изузетно важна друштвена делатност не може да постоји без успостављања политичке и моралне доследности и њихових граница, јер онда улазимо у простор политике која је везана само за огољене тренутне политичке интересе.

Крајње једноставна логика. Уколико желите мултикултурално друштво, у коме нема нетрпељивости и насиља између разних култура, морате да избегавате теме које некога провоцирају. Постоје јасне границе слободе изражавања, и оне се налазе тамо где почиње угрожавање осећања другога.

За Републику Српску ово је деликатна ситуација, ми кроз ово морамо проћи ојачани. Апсурдно је што је требало да ми, гледајући чисто интересе Републике Српске, будемо задовољни послије оваквих мишљења МСП-а.

Судећи по изјавама турских званичника у последњих неколико година, као и реакцијама српске власти и јавности на неуспех војног пуча, изгледа да је Ердогановој Турској много више стало до независног Косова и унитарне БиХ, него што је Србији стало до очувања сопствене државности, Косова и институција Републике Српске.

Домаћини првенства уверавају да ће бити способни да догађаје држе под контролом, али у исто време, у већини западноевропских медија насиље је оживело стари стереотип истока Европе као насилног, расистичког, антисемитског.

Већ смо напоменули како нам постмодерни филмски авантуризам показује тенденције у правцу психологизације и постојања унутрашњих противуречности, на последичну спознају своје рањивости и малености.

Основа ове тактике је изненадна и снажна акција која треба да изазове паралишући шок и паничан страх становништва и политичког руководства изоловане државе-жртве, како би се сломио њен отпор и послала снажна порука осталим државама, каква их будућност чека уколико се одлуче на било какав вид самосталне политике.

Бошњачки политичари, наиме, скупа с гласачима и медијима, живе на меканом јастучићу илузија, неких властитих предоџби цјеловите БиХ, која у стварности уопће не постоји, нити ће постојати у догледно вријеме, али је притом њима једини истински пут и закон!