Позвати Србију да баш поводом прославе Санстефанске Бугарске са Русијом потпише било какав уговор баш у Софији делује у дипломатском смислу као неочекивани гест бахатости једне велике светске силе.

Током заседања објављено је и да ће кинеска спољна политика ове године бити усредсређена на развој економског појаса дуж Пута свиле. Према речима кинеског министра спољних послова, до сада је преко педесет држава изразило жељу да се укључи у овај формат сарадње.

Према незваничним сазнањима, на Андрићевом венцу тренутно преовлађује мишљење да је подношење резолуције без сагласности с Бриселом било грешка, која сада мора да се исправи. Ипак, у причу се ушло „до гуше“.

Реч је о, сада већ политичком договору Бразила, Русије, Индије и Кине, о њиховом зајдничком политичко-економском наступу у међународним односима. БРИК је добио назив по почетним словима земаља ове нове асоцијације.

А ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских трансфера – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу.

Сва је прилика да ће занимљива расправа на десници добити нове наставке – можда чак и пре изласка овог броја "Времена" из штампе. У уторак, када је лист припреман, није било познато да ли су остварени наговештаји промене Резолуције о Косову коју је Србија поднела УН.

Ипак, упркос свему, господари Србије још нису успели да распродају све што су нам преци стекли. Телеком, РТБ Бор, ЈАТ, НИС, ЕПС и још по неки реликт „друштвене својине“, по оцени домаћих економиста, могу да се распродају.

Да је ЕУ, са преко 800 милиона становника иоле стабилна, не би имало никаквог значаја да ли 450 хиљада Исланђана жели, или не жели да им се прикључе.

Сама чињеница да се у Хрватској ћирилица не може поткрасти ни у бенигној „ћириличној“ песми, а да српским грађанистима, осим можда у понеком појединачном случају тешке кризе идентитета, ни у лудилу не може поткрасти нека ћирилична публикација, показује да ту ипак нешто „није у реду“.

Очигледно да је ранија управа у Србији – која изгледа није умела да уприличи геј параду, а и отезала је са предајом Севера Косова – морала да „плати цену“. Тако смо добили, по мерилима Вашингтона и Брисела, много успешнију управу.