Србија треба да се прикључи таласу суверенизма. Ниједној сувереној држави не требају ни ММФ, ни Светска банка, нити било чији кредити (кинески, руски, азербејџански)

На кога сте помислили да се односи наслов овога текста? Били сте у праву.

Док се НАТО спрема да притисне Србију и нападне Русију, а Михаел Рот исказује забринутост због српских напада на Немачку, нека лепша заједница са заједничком будућношћу постаје све већа. Још само да је и доживимо

И док се читаво српско друштво проглашава саучесником „нацистичке“ политике, непоправљиво оболелим од „фашизма“, заправо се призива права окупација или макар неки облик директног западног патернализма, у коме ће овдашњи откривачи-информатори одређивати ко је у Србији „фашиста“, и ко треба да буде „денацификован

Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти

 Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти, ММФ-а и либерални економисти годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Неоконзервативци, који нас воде последњих 30 година, верују да САД могу да раде шта год пожеле. Ово је најважнија ствар коју треба разумети о нашој спољној политици. Они су у криву.

Неке либералне душе рекле би да је 48 година Хуверове владавине предуг период чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе.

Стални осећај ужаса и тескобе који смо осећали пратећи серију, било док смо слушали одличну музику Биље Крстић и Драгомира Станојевића, било док смо посматрали снимке из дрона блатњавих и офуцаних дворишта по српским селима или свеприсутног смога који прожима београдске улице, долазио је управо од утиска да све то верно, чак и превише верно, одговара нашој - стварности. Јер довољно је отворити било који таблоид, и видети да је наша стварност - ужасна

Премда су јој уста пуна поштовања закона, аутоколонијална српска јавност не увиђа да су управо потчињавајући и десуверенизујући закони глобализације општеважећи за све земље капиталистичке периферије.