Културна политика | |||
Нови „Бетмен“ – смена парадигме „унутрашњег непријатеља“ у Америци |
петак, 18. март 2022. | |
Филмови о маскираном осветнику који на улицама измишљеног (али парадигматског америчког града) Готам Ситија под окриљем ноћи пребија и сакати све оне који су из било ког разлога невидљиви или недодирљиви за „дугу руку закона“ увек су представљали глобални спектакл. Прва два филма о Бетмену које је режирао Тим Бартон (Бетмен из 1989. и Повратак Бетмена из 1992.) доказали су свету да стрип-филмови могу да буду глобални култни феномен, два филма Џоела Шумахера (Бетмен заувек из 1995. и Бетмен и Робин из 1997.) доказали да ова врста филма може „поломити благајне“ чак и када је реч о непретенциозном и блесавом неонском кичу, трилогија Кристофера Нолана (Бетмен почињеиз 2006., Мрачни витез из 2008., и Успон Мрачног витеза из 2012.) пробила се на врхове спискова најпопуларнијих и најомиљенијих филмова свих времена, док су филмови Зака Снајдера (Бетмен против Супермена: зора праведника из 2016. и Лига правде Зака Снајдера из 2021.) прешли дуг пут од стуба срама до култног статуса међу љубитељима жанра. И то све ако не помињемо анимирана остварења која су једнако културно утицајна, и једнако омиљена. Учествовање у снимању разнихБетмена обележило је каријере великог броја глумаца (поготово оних који су играли негативце), фотографа, костимографа, и композитора, а маскираном осветнику етаблирали су се као главни догађаји у свету стрип-филма, који у великој мери антиципирају и усмеравају даљу судбину жанра. Продукцијска кућа „Ворнер“ и стрип студио Ди-Си имали су све то у виду када су приступили раду на најновијем филму о „Крсташу под огртачем“, и нису се тог пројекта прихватили олако. Продукција филма трајала је читавих 9 година, и за то време потпуно је одбачен првобитни концепт у коме је требало да игра и режира Бен Афлек, да би кормило, након дужег лутања, било препуштено Мату Ривзу, аутору хваљених високобуџетних филмова Кловерфилд (2008) и Рат за Планету Мајмуна (2017). Ривз се прихватио задатка педантно, свестан да снима филм за публику која већ годинама осећа замор од суперхеројских филмова, и која од новог Бетмена истовремено очекује да буде достојан настављач омиљене Ноланове трилогије, али истовремено и да понуди нешто ново, што на филму није виђено. Реестетизација Бетмена на великом екрану Резултат је испао импресивно. Ривз је снимио високоестетичани визуално упечатљив филм који за своја скоро три сата трајања публици даје мешавину ноаровскогкриминалистичког трилера, психолошке драме, и класичног акцијаша, уз блиставу глумачку поставу, интелигентан сценарио, и атмосферу која подсећа на најбоље стрипове о Бетмену из тзв. „Гвозденог доба“ жанра у Америци. „Класичан“ је, притом, кључна реч, јер у свим аспектима приче филм у највећој мери асоцира на филмове какви су снимани осамдесетих и деведесетих година, а какве данас у холивудском мејнстриму ретко можемо да видимо због њихове наглашене политичке некоректности. Штавише, сам лик Бетмена, који је по дефиницији криминалац и вандал, послужио је овде да се спасе од заборава некада парадигматски филмски тип „прљавог полицајца“, за кога у холивудским кримићима одавно више нема места. Истовремено, ово је први биоскопски филм о Бетмену у коме се Мрачни витез показује у улози „најбољег детектива на свету“, по којој је био познат у првим деценијама свог живота у издањима Ди-Сија (скраћеница за коју су многи заборавили да означава „Детективске стрипове“). Бетмен и Селина Кајл Бетмен као огледало и савест Америке Ипак, још откако је Кристофер Нолан отргнуо Бетмена из света неонског кича и маскенбала са повременим песничењем (што је тренд који је још далеке 1966. затрла играна серија са Адамом Вестом) и похранио га у свет глобалне геополитике и тињајућег америчког класног и расног рата, филмови о Бетмену били су повод да се тематизује однос Светског полицајца према питањима правде, освете, и (прекомерене) примене силе. Сами Ноланови филмови прешли су дуг пут од америчког спољнополитичког интервенционизма и рата против терора до тематизовања „унутрашњег непријатеља“ у лику „прекаријата“ који је на миг спреман да изврши „прерасподелу капитала“ у рукама недодирљиве богаташке елите, док су Снајдерови филмови указивали на феномен успона нове америчке технократије и њене антидржавне политичке амбиције, али су истовремено показали склоност да се иконе стрипа као „амерички национални јунаци“ деамериканизују, и тако ослободе баласта везаности за све сивљу и проблематичнију америчку спољну политику. Уосталом, чак су и Бартонови високо естетизовани и стрипични филмови имали јасно наглашену, скоро марксистичку социјалну потку, док су проказани Шумахеровифестивали шаренила антиципирали читав низ модерних феномена глобалне безбедности као што су крађа идентитета и трговина приватним подацима корисника друштвених мрежа, антихуманизам и лудизам еколошких покрета, и дубинска декаденција правосудних, политичких, и безбедносних институција у Америци и шире. Насловна страна првог стрипа о Бетмену из 1939. године Нови Бетмен је очигледно свестан ове своје улоге, нимало је се не стиди, и са њом се отворено хвата укоштац. Давши себи довољно времена за детаљан развој неколико паралелних (или прецизније, концентричних) криминалистичких наратива, Ривзов филм истовремено реконструише атмосферу класичних америчких кримића у којима су главни проблеми друштва били мафија и корумпирани јавни службеници на њеном платном списку, и провлачи кроз то једно савремено, али истовремено нијансирано и суптилно виђење расног, класног, идентитетског, и идеолошког грађанског рата у самим САД. На једном нивоу Шишмиш покушава да улови серијског убицу – Загонетача – који ритуално ликвидира високе градске чиновнике Готама док истовремено објављује на интернету компромитујуће материјале о њиховој корупцији, на другом нивоу покушава да се пробије кроз зид ћутања покушавајући да разоткрије везе градских власти са мафијашким подземљем, на трећем покушава да се суочи са заоставштином свог покојног оца и његових властитих веза са корумпираним градским институцијама, а на четвртом – да преиспита властиту мотивацију, циљеве, и моралност. Редитељ Мат Ривз Скините маску са истине - плакат за филм Мрачни витез између „освешћења“ и „укидања“ Филм притом не прећуткује неуралгичне тачке мита о Бетмену. Он не заборавља да је Брус Вејн припадник привилеговане богаташке елите „старог новца“ – индустријалаца и финансијера чије је порекло капитала неразмрсиво са америчком мрачном прошлошћу, и који се у савременој америчкој популарној култури практично без изузетака перципирају као негативци и зликовци. Он не заборавља да је Бетмен оличење „привилегованог белог мушкарца“ који се „себи дозвољава да ради шта хоће“, који некажњено пребија припаднике угрожених социјалних слојева, даје себи за право да мимо суда одређује ко заслужује какав третман за своје законске прекршаје, и истовремено служи као неформална ударна песница полиције коју одликује управо она врста прекомерене силе и бруталности по којој је извршна власт у Америци озлоглашена међу својим грађанима. Његове релације са антагонистима и савезницима у филму су изразито обојене дискретно подвученим расним, класним, родним, и социјалним привилегијама које Бетмен има у односу на њих. По свим правилима модерне политичке коректности, Бетмен би морао бити недвосмислени негативац. И редитељ филма не игнорише ниједан од тих аргумената, па ипак одбија да се повинује овом прећутном диктату Духа времена, и Бетмена упркос свему конституише као класичног акционог хероја. Притом, Ривз је током три сата приповедања имао очигледне прилике, било да Бетмена преко неког патетичног геста ритуалног посипања пепелом због греха предака (и своје класе, и своје расе) учини „освешћеним“ (woke), баш као што је могао бити „укинут“ (тј. „канселован“, cancelled) – тихо склоњен у страну и замењен политички коректнијим јунацима за ново доба, као што се то недавно догодило са Џејмсом Бондом. Ипак, он је остао веран изворном материјалу, и самим тим заоставштини класичних стрипова и филмова о Мрачном витезу, суочивши га директно са свим оним што га у наше време чини анахроним и превазиђеним: он је насилник у време „сигурних простора“ (safespaces) и „упозорења на окидаче“ (triggerwarnings), он је бели мушкарац који физички и психолошки принуђава Жену-Мачку (иначе бисексуалнуцрнкињу) да ради за њега, он је богаташ који сакати обесправљену сиротињу која једини излаз из своје ситуације види у бандама (попут Џорџа Флојда, криминалца убијеног у типично „бетменском“ прекорачењу дозвољене силе током полицијске акције), најзад, његов породични фонд за обнову Готама је експлицитно повезан са свим корупцијским токовима у граду. Стрип Бетмен Година првa Ривз извлачи Бетмена из ове, наизглед беизлазне замке на елегантан, ако и донекле патетичан начин (додуше, ни близу патетичан као сцена у НолановомМрачном витезу када окорели робијаши и масовне убице одбијају да дигну у ваздух недужне цивиле да би спасли сопствене животе) – Шишмиш схвата да његова жеђ за осветом само пропагира и перпетуира циклус насиља, претварајући га у исто оно против чега се борио (што је, у неку руку, одувек и био), и схвата да Готаму није потребан осветник, колико му је потребан херој. Након што је скоро на смрт испребијао човека који је, заправо, само чинио исто што и он са неупоредиво мањим буџетом, Бетмен (за тренутак) одустаје од (непопуларне и омражене) улоге полицајца и прихвата се (популарне и омиљене) улоге ватрогасца, спасавајући људе из поплаве у духу најпрофанијих пиаровских трикова неомиљених политичара. Колико год патетична, та сцена је урађена врло суптилно – Бетменово премлаћивање „самогсебе“ представља далеки одјек двобоја који је сасамим собом имао Лук Скајвокер на планети Дагоба, а његово пружање руку заробљеним грађанима у поплави праћено је врло реалистичним грчем страха – оног истог страха (заправо терора)који је брижљиво грађен као Бетменовmodusoperandiу сценама на почетку филма. Али упркос овој пиаровској катарзи, на крају филма Бетмен остаје Бетмен, а зид неповерења који је све време постојао између Бруса Вејна и Селине Кајл остаје на месту. Коначна порука је да Бетмен – у добро и у злу – не може да престане бити то што јесте, баш као што Америка не може да престане бити то што јесте, и то је најпоштенија порука овог филма. Ко су нови унутрашњи непријатељи Америке? Као и у свим Бетменима досада, зликовци су они који по правилу имају највише простора да бриљирају. И мада је лепушкасти Роберт Патинсон(кога је целу каријеру прогањала главна улога у вампирској тинејџерској мелодрами Сумрак сага)изненађујуће убедљиво понео плашт Шишмиша, он је ипак остао у сенци изванредних споредних улога.Зои Кравиц је приказала веома класичну Селину Кајл која је мање суманута и заводљива од верзије Мишел Фајфер из 1992., али је свакако харизматичнијаи карактернија од верзије Ен Хатавеј из 2012. године. Џон Тортуро је одиграо мафијашког кума КармајнаФалконеа као да је искочио из неког класичног Скорсезеовог филма (што је још један контраударСкорсезеу, који је пре пар година изјавио да „стрип-филмови нису кинематографија“), док је Колин Фарел у костиму Пингвина био потпуно непрепознатљив, изгледајући као химера Боба Хоскинса и Џоа Пешија. Ипак, најупечатљивију улогу у филму одиграо је Пол Дано у улози Загонетача, коме је пошло за руком нешто слично ономе што је Том Харди учинио у Успону Мрачног витеза у улози Бејна – да карикатуралног стриповског зликовца прикаже као особу која се лако може замислити у реалној медијској хроници. И баш као што је Бејн 2012. године представљао слику у искривљеном огледалу тадашњег покрета Окупирајмо Волстрит, тако је десет година касније Загонетач постао оличење опскурних десничарских теоретичара завере виђених као окосница политичке подршке Доналду Трампу. Обојица представљају заверенике и екстремисте „потекле из народа“, обојица подстичу грађане на побуну против корумпиране и однарођене градске администрације, обојица своју револуционарну платформу заснивају на потпуно валидним политичким поентама о класној неједнакости, недодирљивости елите, и дубинској корупцији, али док Бејн представља харизматичног левичара који са мегафоном позива готамскипрекаријат у класну револуцију, Загонетач манипулише и мути воду, подстичући преко опскурних интернет сајтова мању групу тзв. „инцела“ (incels) – антисоцијалних и психолошки лабилних отпадника – на терористички акт који за коначни циљ има ирационално искаљивање беса над недужним становништвом. Речима савременог америчког политичког жаргона, Бејн је отеловљење покрета BLM(BlackLivesMatter), а Загонетач – отеловљење QAnon. И као што Бејново „заузимање Готама“ представља филмску антиципацију успостављања „народне власти“ у Минеаполису и Сијетлу 2020. године, Загонетачева терористичка операција представља хиперболисани одјек заузимања Капитола у Вашингтону у јануару 2021. год. Бетмен тако већ две деценије непогрешиво мапира највеће страхове америчког друштва. Ако је то 2005. године био оријентални терориста са рационалним презиром према декадентном америчком друштву (Ра'салГул), 2008. ирационални и неразумљиви нихилиста „који једноставно хоће да види свет како гори“ (Џокер), 2012. је то био социјалистички револуционар, 2016. амбициозни технолошки олигарх, док је то у нашој деценији постао отуђени и разочарани самотњак који шири говор мржње на интернету. Занимљиво је приметити да су сви претходни негативци у међувремену „помиловани“, релативизовани, и постали део политички коректног холивудског мејнстрима (ту пре свакако треба поменути филм Џокер Тода Филипса из 2019. године, који је у великој мери релативизовао лик Бетменовогархинепријетаља по познатом моделу „није он зао, имао је тешко детињство“, али је истовремено поставио атмосферу Готам Ситија која веома подесећа на ову коју слика Ривз). И мада постављање „трамповаца“, односно „каноноваца“ за главне зликовце у најновијем филму делује као „ципеларење“ обореног противника кога је амерички естаблишмент савладао на изборима крајем 2020. године, комплексност и нијансираност филма даје му једну ноту субверзије. Пол Дано као Загонетач Колин Фарел као Пингвин Баш као што на крају филма Бетмен остаје „са друге стране рова“ оличеног у сексуално флуидној, класно освешћеној, и расно коректној Селини Кајл, тако се он истовремено претвара у оно што је био пре него што је продубљен и филозофски релативизован – уизвршиоца који на улицама ратује против обесправљеног малог човека, а у циљу одржања постојеће политичко-економске олигархије и класног statusquo. Истовремено, иакофилмЗагонетача и његове следбенике приказује као разуларене екстремисте и убице, он ни у једном тренутку не проблематизује њихову критику на рачун друштва, баш као што се „теорије завере“ које распредају о дубинској корупцији у готамској„мочвари“ испостављају као – апсолутна истина. У другачије акцентованом филму, Загонетач и његова екипа били би хероји налик на ТајлераДардена и његов Борилачки клуб. Повратак старом Бетмену Ова амбивалентност Бетменовог лика, који је истовремено еманципатор и стражар конзервативних вредности Готама, истовремено вандал и херој, криминалац и полицајац, заправо представља највећу вредност Ривзовог филма. Он је високо естетизован као Бартонови, политички релевантан као Ноланови, а визуално атрактиван као Снајдерови филмови (вреди напоменути да, што се тиче сировости акционих секвенци Патисонов приказ маскираног осветника може поредити само са Афлековим у Бетмену против Супермена). Иако га непотребно разводњавање и излети у политичку коректност у неколико важних сцена спречава да буде најбољи биоскопски Бетмендо сада (додуше, ништа мање пропусте имају и хваљени Ноланови филмови), он је без сумње најкомплекснији и најкомплетнији са становишта интеграције стрипа у филмски израз. Рајт као Џим Гордон и Роберт Патинсон као Бетмен Џон Тортуро као Кармајн Фалконе Најављиван као „најпрљавији Бетмен кога смо икада видели“, филм свакако оставља простора да буде још прљавији (што је само по себи сведочанство о актуелном политичком тренутку), али и тако (и причом, и фотографијом , и музиком) представља добродошао повратак у златно време америчког акционог филма, неспутаног политичком коректношћу и бескомпромисног у својој слици осветничке правде. И – што само по себи није безначајно – у епоси свеопште „марвелизације“ (и „дизнификације“)глобалне кинематографије, овај филм представља још један достојан примерак „дисијевске“ школе стрип-филма. |