„Vučićev rečnik“ ili ispovest svedoka-saradnika

Prikaz knjige Predraga Popovića, Istina o Aleksandru Vučiću, Beograd 2011.

Prvo što upada u oči je veliki talenat autora, a drugo njegova hrabrost. Kako ne umem da odlučim koja je od ove dve osobine bitnija i koja bi zauzela prvo mesto – neka ostane tako. Hrabro i talentovano, ili obrnuto. Treća je humor, ali on proizlazi iz talenta, ili ne verujem u talenat bez smisla za humor – duh podrazumeva i dar i duhovitost, a sve to smatram više nego dovoljnim razlogom da hvalim, nekritički, ovu knjigu bez obzira na to što je nisam imala u rukama.

U knjizi se, kao što naslov obećava, radi o Aleksandru Vučiću. Političaru, čoveku važnijem od Boga, koji ima nemalu moć, i kojem ni oponenti više ne oponiraju osim reda radi; koji je zadobio poštovanje ali pomoću poslovičnog straha u Srba, koji je neodređeni strah od moćnih, a koje čudni psihološki mehanizam u mašti uplašenih pretvara u nekakvu višu silu – stekla sam utisak čitajući knjigu.

Ova knjiga, da pređem na stvar, govori o beščašću „više sile“, a sve to u netipičnoj formi rečnika. „Vučićev rečnik“ je rečnik izraza i simbola dotičnog Aleksandra Vučića, a kroz taj rečnik, priča o tome kako jedan uspešan političar može da gleda na svet kojim želi da vlada i ljude oko sebe. Ritam ovih rečenica mogao bi biti i ritam neke pesme koju peva neko ljut. Hoću da kažem, ima čak i neke poezije u svom tom užasu i besu koji više nije bes autora ove paradigmatske knjige, mogao bi biti bes onih što veruju da su prozreli igru, veruju da ne pristaju na pravila, i hoće to da kažu i da se čuje njihov glas.

A. V.: GLAS – Svaki je važan... Nema televizijske emisije u kojoj se neću pojaviti, u svim novinama moja slika, u natprirodnoj veličini smeškam se sa bilborda, sa svih strana sipam prazna obećanja, a postoji i urbana legenda da sam jednu domaćicu prepao kad sam izašao iz njenog frižidera sve sa svojim reklamnim flajerima (to je, naravno, preterano, pa ko bi meni dao ključeve svog stana, a da provaljujem ne znam);

 A. V.: ALCHAJMER, ALOJZ – Moj najdraži prijatelj i saradnik. Kad god me neki zlikovac pita o stvarima iz prošlosti... On mi je najpouzdaniji svedok da se ne sećam nijedne sporne stvari iz svoje, kao planinski potok bistre, političke karijere, a ko god pokušava da to zamuti, on je dokazani lažov...)

 A. V.: SABLjA – „Sablje“ se sećaju samo njeni kreatori i žrtve. Kreatori su skrajnuti sa političke scene, pa nostalgično uzdišu za tim vremenom kad su hapsili... Danas sa Čedom i Bebom normalno komuniciram... Za razliku od „Sablje“, Đinđića se baš niko ne seća. Njegovi naslednici sad su moji prijatelji i saradnici. Zajedno vedrimo i oblačimo Srbijom)

A. V.: HRABROST – Oboljenje desne komore velikog mozga koje direktno utiče na nesrazmerno povećanje srca. Imun sam na tu bolest...

U ovom specifičnom „prevodilaštvu“, čitalac ima priliku da se upozna sa jednom grotesknom figurom moćnika, oličenom u političaru Vučiću, a koji bi mogao biti bilo koji drugi moćnik; mogao bi pripadati bilo kom vremenu i prostoru; živeo bi svoj život junaka, smešnog da se prestraviš, u bilo kom drugom kontekstu, a koji je kontekst jedne političke groze.

Što više jeziva, to više istinita, i što više smešna to više zastrašujuća. Poruka bi mogla biti svedena u sledećem citatu:

A. V.: SRBIJA - ... Imao sam sreće da se rodim u Srbiji... Samo ovde, pred očima ovih divnih birača, mogao sam nekažnjeno da izdam sve koji su mi 15 godina verovali... okrenem priču naopako, razgolitim i najintimnije sitnice, i sve to uz kuknjavu nad samim sobom... Srbija je moj Diznilend, ovde mogu sve, ne ograničavaju me čak ni zakoni fizike, a kamoli morala. Izdao sam svoje najbliže, a aplaudiraju mi i oni najdalji. Dokazao sam da lažem, svi mi veruju. Očigledno je da me zanima samo lični interes, imam opštu podršku. Varam koga stignem, svi žele da budu sa mnom. Spreman sam da uništim svakog ko mi nanosi štetu ili od koga nemam koristi, sami se nude. Pa, gde to još ima? Samo Srbi mogu da ćutke podnose tragediju koju im kreiraju ovako komični likovi poput mene.

Imena lica ove komedije apsurda sa elementima horora, imena su ličnosti iz, na našu žalost, stvarnog političkog i javnog života Srbije a događaji, usudila bih se da kažem iako nisam svedok, deluju (opet nažanost) prilično autentično.

Pomenute su gotovo sve ličnosti koje imaju veze sa glavnim junakom, ili o kojima junak razmišlja pred nama, a uz pomoć autora knjige u ulozi medijuma. Junak o gotovo nijednoj od tih ličnosti nema lepih reči, i osim nekakve bizarne naklonosti prema gradonačelniku Beograda, pokazuje zabrinjavajuće odsustvo empatije. Oni oko njega, nazovimo ih recimo svitom, nisu ovde mnogo bolji od njega, i čitalac će prema njima (kao i glavni junak) sasvim izvesno osetiti gađenje, i u retkim trenucima nešto sažaljenja, ali opet pomešanog sa gađenjem.

Među sporednim licima ove tragikomedije naići ćete na Vučićevog saradnika i prijatelja, iako junak, u piščevoj interpretaciji, „ispoveda“ da nema prijatelje. On, doduše, isto tako ispoveda kako ih ima; i kao što u jednoj rečenici tvrdi da nikad ne spava, u sledećoj nas uverava da sasvim mirno spava; ime majke u koju se često kune menja se iz pasusa u pasus – što bi trebalo da oslika jednog nedoslednog lažova. Ali i da pojača osećaj apsurdnosti svake od priča, tvrdnji, na kraju i cele pripovesti koja samu sebe demantuje svakom novom stranicom.

 A. V.: PRIJATELjSTVO – Nemam prijatelje, samo mušterije. Prijatelji traže pažnju, često i pomoć. Moram da slušam njihove tužne priče... pa još i da se pretvaram da me sve to zanima... Prijateljstvo samo opterećuje, uz uzimanje podrazumeva i davanje. Pa, ne može tako sa mnom, poznato je da ja samo uzimam.

Saradnike i prijatelje opisane u ovoj knjizi zateći ćete gde mole, gnjave i kukaju, iskajući novac ili već nešto, dosađuju u kabinetu ne libeći se uloge dvoreske lude, idota, beskičmenjaka i već svih onih uloga nedostojnih čoveka, a opet tipičnih, i o kojima smo imali prilike da čitamo kod Nušića, Sterije i Kovačevića, tih velikih srpskih pisaca tragedija, koje u svojoj predimenzioniranosti najčešće poprime oblik komedije – a nije smešno. Kao što nije smešna, nego upravo tužna, potreba da se jedna ovakva knjiga napiše i na izvesan način, svojom doslovnošću, sroza u dnevnopolitički kal iz kojega bi, za neko vreme, mogao da je izvuče samo zaborav, koji bi ujedno spasio i njene junake i statiste poniženja što su se u celoj toj priči uopšte našli.

Hoću da kažem, kada jednom neko bude čitao ovu knjigu, u nekom danu gde neće biti vesti u kojima će izjave davati njen glavni junak, kada naše aktuelno političko pozorište „prekriju snegovi, ruzmarin i šaš“, tada će možda ova knjiga izroniti iz kala o kojem pričam. Možda će je neko, srećan od neznanja o kome i čemu se ovde radi, čitati kao što ja danas čitam Harmsa, kroz smeh i u neverici da je to zaista neko napisao, a napisao je; da je nešto toliko sumanuto moglo nekome da padne na pamet, a moglo je. Tako i ova knjiga. Mogli biste, čitajući je, pomisliti da ste umislili i da je ipak nemoguće da je neko seo i to zaista napisao.

Aleksandar Vučić kao glavni junak knjige „Vučićev rečnik“, koliko god bio nadrealan, ostaje neutešno stvaran i to, koliko god činilo knjigu uzbudljivom ili informativnom, oduzima čitaocu literarni ugođaj, i stalno ga, bez mislosti, vraća u sumornu stvarnost – gde lica poput ovde opisanog Vučića (a to bi mogao biti i bilo koji drugi političar) ne samo što postoje, nego i tragično utiču na sudbinu nesrećnog čitaoca.

Isti problem pred poštenog čitača postavlja i podatak o involviranosti autora u jedan od segmenata života ovog junaka. Kao urednik lista Pravda u vreme koje zahvata period transformacije Aleksandra Vučića, autor dobija i gubi kredibilitet u isto vreme. Dobija ga jer je njegovo pripovedanje – pripovedanje svedoka, ali ga iz istog razloga i gubi. Poput više puta viđenih „svedoka saradnika“ koje slušate iz radoznalosti, ali nikad bez izvesne zadrške, koja je posledica pitanja „a zašto ovaj sad ovo priča“ – pojavljuje se jedan talentovani čovek, pa sve to, na kraju prestaje da bude bitno jer, da se vratim humoru, makar i želeli da ovu knjigu diskvalifikujete kao knjigu “svedoka – saradnika”, taj će argument prestati da bude argument već nakon prvih nekoliko strana. Knjiga je, ponoviću, grozna i duhovita onim humorom koji vas neće oraspoložiti, ali će vam dati oduška – onako kako to već biva kad neko drugi uzme pa se ruga onome o čemu je malo ko rad da progovori.

A. V.: PRAVDA – 1. Sve što je u mom interesu. 2. Moje dnevne novine. Od njih nikad nisam imao finansijsku, a više nemam ni medijsku korist. Međutim, dobro mi dođu iz terapeutskih razloga, zarad lečenja vlastitih kompleksa. Na „Pravdu“ sam veoma ponosan. Uspeo sam da je upropastim, da štampariji i novinarima ostanem dužan više od 600.000 evra, a da niko ne reaguje, ni Poreska uprava, ni sudovi. Psi laju, „Pravda“ mimo zakona i danas izlazi. Pored toga, jedini sam izdavač koji je propalo preduzeće uspeo da proda sam sebi, pa i da pritom zaradi.

Ne bih tvrdila ni da se, u nekim delovima, nije radilo i o crnohumornoj šali autora na svoj račun. Citiraću ih jer bi oni mogli , iako se odnose na određene ljude u određenom vremenu, da budu i za nauk mnogima koji planiraju da se upuste u avanturu posla s ljudima kakve ova knjiga opisuje, a takvih je mnogo. I tih što planiraju da postanu saradnici ovakvih junaka, i onih koji neodoljivo podsećaju na lice koje je, ove knjige, glavni junak. I junak i njegovo okruženje, na kraju, opšte su mesto, i naći ćete ih u mnogoj knjizi a nažalost i u životu, svuda oko vas.

A. V.: ELITA – Statusna kvalifikacija podložna stalnim promenama na koje utiče moja procena od koga imam trenutnu korist. Pripadnici elite su moji favoriti Foto Toni, DŽoni Cicija, Mis Kiza, Ivan Bolid, Žuta Duca i, naravno, Brana Šeks. Tako je danas. Šta će biti sutra, ni ja ne znam. Kad saznam, najuriću ove i dovešću druge poltrone i parazite.

A. V.: SARADNIK – Primitivan ali veoma otporan mehanizam namenjen za privlačenje i trpljenje moje negativne energije, izliva besa i gneva.

A. V.: MAZOHISTI – Moji saradnici koji sladostransno traže da ih mučim, šikaniram i vređam. Kao sadista, ne razumem ih, ali, pošto sam istovremeno evropski tolerantan, kad vidim koliko uživaju, ne mogu da im ne izađem u susret, pa ih svakodnevno činim srećnim i zadovoljnim;

Kad već citiram, izdvojila bih crticu koji će uveseliti one koji nisu hteli da budu učesnici SNS-ovog mitinga.

A. V.: MITING – Zabava koju je đavo smislio da bi razonodio svoje političare i policajce dok kolektivno kontaktiraju sa naivnim građanima. Kad postave binu na nekom trgu, političari se popnu da mogu sa visine gledati ojađene nesrećnike. Za animaciju okupljene mase, oni koriste lažna obećanja. Policajci nisu toliko surovi, upotrebljavaju samo suzavac i pendreke, sredstva koja prouzrokuju mnogo kraću bol i patnju.

Ili, još „lepše“: A. V. O opoziciji: OPOZICIJA – Ja. Koja vlast bi poželela boljeg opozicionara od mene? Kritikujem samo onako, reda radi, nikad ništa ozbiljno i konkretno. Negativnu energiju vrlo vešto kanališem u pogrešnom smeru, da ne bi nanela nikakvu štetu aktuelnom režimu... Zahvaljujući meni, Tadićeva vlast je danas nedodirljiva, nema ko da joj se suprotstavi i spreči privredni kolaps, inflaciju, nezaposlenost, sirotinju, prezaduživanje, gubitak Kosova, raspad institucija, haos u pravosuđu, kriminal i korupciju. To niko iz režima, a ni spolja, iz Brisela ili Vašingtona, nije mogao da uradi. Samo ja.

I za one kojima je reč „demokratija“ malo gadna.

A. V.: DEMOKRATIJA – Politički sistem koji na najefikasniji način omogućava svakom građaninu da na izborima napravi budalu od sebe.

Razume se, i za vas koje je ova priča zabavila.

A. V. : DŽUKELE – Svi koji sa zadovoljstvom budu čitali ovu knjigu.

Nije lako, na nekim mestima, razlučiti šta želi da kaže Predrag Popović u svoje, a šta u ime svog glavnog junaka. Mi, naravno, ne znamo šta A. Vučić zaista misli o demokratiji, mitinzima, saradnicima, Hagu i tako dalje. Ono što, međutim, znamo jeste da živimo u vremenu koje liči na ono koje je nateralo Dostojevskog da s gađenjem, i ne bez humora, napiše „Nečiste sile“ ili Disa da napiše „Naše dane“; koje nekoga inspiriše da čita o osećanju skučenosti kod Kafke, a nekoga da se smeje gledajući Laneta Gutovića u ulozi Šojića. Sve u svemu – mučno vreme opisano u jednoj sarkastičnoj, pametnoj i zapravo plemenitoj knjizi, čiji se autor nije krio pišući dramu o izmišljenim licima i koristeći se eufemizmima za stvari koje je teško, ali okrepljujuće, nazvati pravim imenom. A i taj Vučić (kao junak knjige, neka je i nepravedno nabeđen od strane autora ovog crnohumornog štiva), na kraju, je samo jedna paradigma, univerzalna priča o beskrupuloznosti, moći i beščašću. Ta knjiga je jedna moderna groteska o nemoralu.