Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji ili "katabaza" i život večni pre Hrista

O knjizi Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji prof. dr Irine Deretić (Feniks libris – Neven, Beograd, 2020.)

Još jedna u seriji odličnih knjiga o Platonovoj filozofiji

Profesor Irina Deretić nas je već navikla na raskošna i eruditna dela o antičkoj filozofiji, pisana kao vredan izvor informacija za studente i istraživače koji se bave Platonom, Aristotelom, i njihovim savremenicima, ali koja istovremeno mogu da se čitaju kao pregledan i razumljivim jezikom napisan uvod u helensku filozofiju za širu i laičku publiku. Nakon značajnog doprinosa koji su istraživanju antičke helenske misli kod nas donele njene knjige Logos, Platon, Aristotel i Platonova filozofska mitologija (uz pomena vrednu, ali hermetičniju i na stručnu publiku u većoj meri orijentisanu Kako imenovati biće?, kao i značajnu zbirku studija Iz Platonove filozofije), Irina Deretić nam donosi još jedno hermeneutičko-filozofsko delo po istom, oprobanom obrascu. Knjiga Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji, slično svojim prethodnicima, precizno disektira jedan konkretan aspekat Platonove filozofije (konkretno – njegovo učenje o besmrtnosti duše) za stručnu publiku, omogućujući istovremeno laicima i radoznalcima da se preko ove teme upoznaju sa širim kontekstom Platonove filozofije i helenske civilizacije uopšte, kao i da se posvedoče u njenoj vlastitoj besmrtnostii aktuelnosti iz perspektive našeg vremena i naše kulture.

Ova „naša“ kulturna recepcija ne predstavlja samo provincijalni eho rasprava koje se o Platonu i njegovoj filozofiji vode na katedrama za filozofiju uticajnih svetskih univerziteta (iako ih autorka nikada ne ispušta iz vida), već autentično srpsko čitanje Platona koje uzima u obzir domaću filozofsku tradiciju, terminologiju, i specifičnosti lokalne kulture

Ova „naša“ kulturna recepcija ne predstavlja samo provincijalni eho rasprava koje se o Platonu i njegovoj filozofiji vode na katedrama za filozofiju uticajnih svetskih univerziteta (iako ih autorka nikada ne ispušta iz vida), već autentično srpsko čitanje Platona koje uzima u obzir domaću filozofsku tradiciju, terminologiju, i specifičnosti lokalne kulture, koja – između ostalog zahvaljujući tradiciji pravoslavnog bogoslovlja sa jakim korenima u antičkom platonizmu – često ima različite intuicije i uvide kada je reč o antičkoj grčkoj filozofiji u odnosu na tradicije velikih evropskih jezika. U tom smislu ova najnovija knjiga, baš kao i dve koje su joj prethodile, nastavlja prosvetiteljsku tradiciju našeg slavnog humaniste čika-Miše Đurića – ona istovremeno predstavlja relevantan savremeni prilog akademskim studijama Platonove filozofije, ali i delo koje s pravom pretenduje i na popularizaciju antičke filozofije i kulture u Srbiji.

Knjiga, pritom, tematizuje jedno od centralnih mesta Platonove filozofije, ne samo po značaju koje mu filozof pridaje unutar svog opusa, nego i po tome što ono predstavlja jedno od najdubljih Platonovih filozofskih (i religijskih) uverenja, koje ostaje skoro neizmenjeno od njegovih najranijih dela do samog kraja života. Njen koncept je takav da ona istovremeno, na osnovu pažljivo izabranih mesta u Platonovim dijalozima, nastoji da rekonstruiše celinu slike o Platonovim ličnim ubeđenjima po pitanjima besmrtnosti duše i života posle smrti, ali i da pokaže kako su ova učenja evoluirala zajedno sa razvojem Platonove filozofije. A budući da je u pitanju „večna tema“ u jakom smislu te reči, bliska hrišćanskoj eshatologiji i psihološkim učenjima, i veoma aktuelna u naše vreme u kome je pojam duše u velikoj meri postao kolateralna šteta „redukcionističkog hibrisa“ pozitivističkog scijentizma, ovakva jedna knjiga predstavlja lepu vest za sve zaljubljenike u antiku u Srbiji.

Argumentativni trokorak

Tema smrti i besmrtnosti duše kod Platona je sveprisutna – onda predstavlja jednu od glavnih tema u velikom broju filozofovih centralnih dijaloga, a pojavljuje se uzgred i u većem delu preostalih. Bez ikakve sumnje, bilo bi sasvim moguće da se celina Platonovog filozofskog učenja izloži samo preko njegovog učenja o duši, budući da ova tema ima dodirne tačke sa praktično svim ostalim elementima njegove filozofije – etikom, političkom filozofijom, teorijom države i prava, epistemologijom, ontologijom, estetikom. Irina Deretić se, međutim, prilikom ilustrovanja ovih učenja fokusira na tri osnovne tematske celine, i nekoliko pomoćnih.

Ove tri osnovne teme su: (1) odnos Platonovog Sokrata prema smrti u Odbrani Sokratovoj (inače jednom od Atinjaninovih najranijih spisa); (2) analiza neobičnog mita o Zevsovoj „reformi smrti“ nakon što je preuzeo kormilo svemira od svog oca Krona u dijalogu Gorgija; i (3) detaljna analiza četiri slavna dokaza besmrtnosti duše iz dijaloga Fedon. Uz ove centralne teme, autorka razmatra i čitav niz pomoćnih i korolarnih pitanja, kao što su Sokratova argumentacija u prilog poštovanja zakona države u Kritonu, rasprava na još uvek aktuelnu temu „da li je Sokrat izvršio samoubistvo“ (uz važne osvrte na Platonovu argumentaciju protiv samoubistva iz Fedona i Zakona), erotska i entuzijastička psihologija dijaloga Gozba, kao i mnoštvo važnih i informativnih osvrta na širi kontekst helenske kulture, religije, i književnosti, a pre svega na Homera.

Argumentacija tako polazi od Sokratove optimističke disjunkcije između „fizičkog nestanka“ i „odlaska na bolje mesto“ kao dvaju relevantnih tumačenja smrti u njegovom vremenu, nastavlja sa različitim uvidima u (orfičko) poimanje zagrobnog života i bogova koji vladaju Hadom, da bi se završilo sa detaljnim teorijskim pretresom čisto filozofskih argumenata pomoću kojih filozof dokazujeda u samom pojmu duše, zapravo, podrazumevamo da ona može biti samo besmrtna i izjednačena sa životom samim

Uz ovakav odabir tema, knjiga posvećuje više od polovine svog teksta pitanju Sokratovog suđenja, osude, utamničenja, i pogubljenja, pa samim tim tematizuje i shvatanja života i smrti koja nisu isključivo deo Platonove filozofije, već predstavljaju ustaljene religijske i filozofske poglede koji su bili aktuelni u njegovo vreme. Koristeći se, između ostalog, i Ksenofontovom Odbranom Sokratovom, kao i njegovim Uspomenama o Sokratu, kao alternativnima tačkama reference, autorka pokušava da rekonstruiše Sokratov odnos prema smrti kao polaznu tačku od koje se razvija Platonovo učenje o duši, da bi zatim na njega polako pridodavala različite čisto platonističke elemente, uključujući i njegovu naročitu varijantu orfičko-pitagorejskih učenja o ponovnom rađanju duša, njegovu filozofsku mitologiju, kao i njegovu teoriju ideja, metafiziku, i ontologiju. Argumentacija tako polazi od Sokratove optimističke disjunkcije između „fizičkog nestanka“ i „odlaska na bolje mesto“ kao dvaju relevantnih tumačenja smrti u njegovom vremenu, nastavlja sa različitim uvidima u (orfičko) poimanje zagrobnog života i bogova koji vladaju Hadom, da bi se završilo sa detaljnim teorijskim pretresom čisto filozofskih argumenata pomoću kojih filozof dokazujeda u samom pojmu duše, zapravo, podrazumevamo da ona može biti samo besmrtna i izjednačena sa životom samim.

Na izvorima hrišćanskog shvatanja duše i besmrtnosti

Ovakvim odabirom teme, Irina Deretić prirodno izlazi iz okvira hermenutike i istorije filozofije, i čitaoca baca direktno u pitanja filozofske psihologije koja su danas aktuelna ništa manje nego pre dva i po milenijuma. A Platonova filozofija je sjajan uvod u hrišćansku teologiju, pogotovo za ljude koji nemaju iskustva sa tradicionalnim bogoslovljem, i koji imaju sklonost ka sekularnom, pa čak i scijentističkom pogledu na svet. Uostalom, to su smatrali i sami oci Crkve, koji su se obilato i uspešno koristili Platonovom (i platonističkom) filozofijom kao logičko-metodološkim oruđem u sopstvenim apologijskim raspravama sa paganskim misliocima svoga vremena. U tom smislu, Platonovi dijalozi uvek su bili idealna propedeutika za uvođenje u ozbiljna religijska pitanja za ljude koji na ove teme nisu nikada razmišljali.

Irina Deretić pokazuje da itekako ima sluha za ovu aktuelnost Platonove argumentacije u našem vremenu i svoju temu tretira upravo u skladu s tim. Pitanju prirode duše i njene besmrtnosti ona ne ne pristupa iz hrišćanske, već upravo iz sekularne perspektive

U svojim dijalozima Platonrazmatra stanovišta koja su njegovo, baškao u naše vreme, imala oreol „savremenih“ i „zdravorazumskih“pogleda na svet, a zatim čitaoca vodi na „put niz zečju rupu“ (a u stvari upravo uz zečju rupu) da bi ga – postupno i argumentovano – doveo do zaključaka koji, ako im se posveti, mogu ozbiljno da uzdrmaju njegov pogled na svet. Ovako protresen čitalac može, a i ne mora, da potraži neke od „gotovih odgovora“ na ova pitanja o prirodi duše iz teologije, ali jedno je sigurno – Platonovi dijalozi predstavljaju savršenu „filozofsku pripremu“ za iskreno suočavanjesa ovim pitanjima.

Irina Deretić pokazuje da itekako ima sluha za ovu aktuelnost Platonove argumentacije u našem vremenu i svoju temu tretira upravo u skladu s tim. Pitanju prirode duše i njene besmrtnosti ona ne ne pristupa iz hrišćanske, već upravo iz sekularne perspektive. Ona probleme postavlja u nedvosmisleno filozofskim okvirima, detaljno razmatra ideološki različite interpretacije spornih čvorišta u Platonovoj argumentaciji, ali isto tako jasno ukazuje na „hrišćanske“ smernice i vektore koji izviru iz Platonovih zaključaka. Njen pristup tekstu je naglašeno paidetički – ona Platona ne tumači dogmatski, već na način koji omogućava čitaocu da dopre do izvornih problema i pitanja kojima se bavio filozof, a zatim mu omogućuje da o tim problemima donese informisan, ali i samostalan sud. Ali i da, ukoliko je tome sklon, poveže Platonova učenja sa nekim od temeljnih verovanja na kojima i dalje počivana naša, još uvek judeohrišćanska, civilizacija.

Platon kao vanvremeni vratar Hada

Poznata je, i često citirana, opaska iz PlatonovogII pisma da „ne postoji nijedan Platonov spis niti će postojati“, nego„samo reči Sokrata koji je učinjen mlađim i lepšim“ (Ep. II, 314c2-4). Iako je, bez sumnje, reč o preterivanju, Platonov filozofski poduhvat zaista se može posmatrati kao kontinuirana kampanja pravdanja Sokrata i dokazivanja njegove nevinosti, ne samo pred građanima i zakonima Atine, već i pred sudom kasnijih pokolenja koja su se uvek vraćala pitanju koliko je bio opravdan njegov izbor da se povinuje sudu koji ga je nepravedno osudio. Ova apologija Sokratovog životnog projekta i traganja za vrlinom svakako kulminira u dijalogu Fedon koji, pored zaista revolucionarnih pogleda na prirodu ljudske duše, istovremeno predstavlja i potresno svedočanstvo o Sokratovim poslednjim trenucima pred pogubljenje. Stoga ne iznenađuje što upravo njemu autorka posvećuje naročitu pažnju, ukazujući na suptilne razlike između Sokratovih ličnih religijskih uverenja i Platonove filozofske i psihološke nadgradnje.

U tom kontekstu, ova knjiga se može čitati i kao odličan resurs za sve koje zanima tumačenje i razumevanje Sokratove sudbine, ali ona je ipak više od toga. Razmatrajući sudbinu svog voljenog učitelja, Platon postavlja filozofska istraživanja na jedan, mi bismo danas rekli, „egzistencijalistički“ kolosek, koji nakon toga ona nikada više nije napustila. Reinterpretirajući Sokratov projekat traganja za vrlinom, Platon za sva vremena proširuje domen filozofskog istraživanja. Kantovskim rečnikom rečeno, ako su filozofi prirode i sofisti postavljali pitanje „šta mogu da znam?“, i ako je Sokrat na to dodao pitanje „šta treba da činim?“, onda je Platon zaokružio okvire klasične filozofije postavivši Kantovo treće pitanje – „čemu mogu da se nadam?“. Nastojeći da i sebi, i drugima, dokaže da Sokrat nije grešio kada se opredelio za život vrline i kada je prihvatio nametnutu smrt u skladu sa svojom maksimom „bolje je nepravdu trpeti, nego nepravdu činiti“, Platon nadograđuje Sokratova jednostavna verovanja i intuicije, i gradi jednu nedvosmisleno religijsku eshatologiju, koja daje novo utemeljenje pojmu duše, i filozofskim argumentima dokazuje izvesnost apsolutno pravednog suda koji neumitno i nezaobilazno čeka svakog pojedinca nakon smrti.

Svi ovi kulturološki, religijski, ili čisto filozofski detalji lako mogu da promaknu čitaocu koji se prvi put sreće sa Platonovom filozofijom u originalu. Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji stoga predstavlja odličan način da čitalac zakorači u dubine (a u stvari – u visine) Atinjaninove misli, a da pritom ne zahteva od njega da bude vrsni i verzirani poznavalac helenske filozofije, civilizacije, i književnosti. A ako čitalac jeste vrsni i verzirani poznavalac i istraživač Platona, za njega tek ova knjiga predstavlja pravu poslasticu

Platon je, pored mnogih drugih doprinosa filozofiji, tvorac koncepta filozofije kao „navikavanja na smrt“, a ovu tezu on najjasnije i najdirektnije obrazlaže upravo u Fedonu, i Irina Deretić tu argumentaciju pedantno analizira, rekonstruiše, i kritikuje, omogućujući čitaocima istovremeno da je razumeju na autentičan način iz konteksta helenskog pogleda na svet, ali i da je vrednuju iz aksioloških perspektiva našeg sopstvenog vremena. U tom kontekstu, Platon ostaje svojevrsni filozofski „vratar Hada“, pomažući, poput boga Hermesa, dušama smrtnika da u zagrobni život zakorače u miru i spokojstvu. Istovremeno, u duhu paradigme o filozofiji kao „izokrenutom svetu“, on dokazuje svojim učenicima da je ono što je vekovima pre njega predstavljalo „silazak“ (κατάβασις, katabaza) u podzemni svet (onaj isti koji je poduzeo Odisej u XIpevanju Odiseje), zapravo „uzdizanje“ (ἀνάβασις, anabaza)iz „tamnice“, odnosno „pećine“ telesne stvarnosti, a u „stvarni svet“ koji je dat samo bogovima i drugim besmrtnim bićima, u koja spadaju i same duše smrtnika. Ovo „preokretanje perspektive“ i „okretanje sveta naglavačke“ biće ključno za kasnije utemeljenje hrišćanskog pogleda na svet.

Svi ovi kulturološki, religijski, ili čisto filozofski detalji lako mogu da promaknu čitaocu koji se prvi put sreće sa Platonovom filozofijom u originalu. Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji stoga predstavlja odličan način da čitalac zakorači u dubine (a u stvari – u visine) Atinjaninove misli, a da pritom ne zahteva od njega da bude vrsni i verzirani poznavalac helenske filozofije, civilizacije, i književnosti. A ako čitalac jeste vrsni i verzirani poznavalac i istraživač Platona, za njega tek ova knjiga predstavlja pravu poslasticu.