(Зло)употреба државе

Ово са из­ме­на­ма За­ко­на о ин­фор­ми­са­њу за­и­ста је скан­да­ло­зно. Скан­да­ло­зно је да вла­да ну­ди пар­ла­мен­ту на усва­ја­ње је­дан за­кон ко­ји, по све­му су­де­ћи, тре­ба да ре­ши по­бед­ни­ка у ста­ром пр­ља­вом су­ко­бу јед­ног ми­ни­стра (Дин­ки­ћа) и јед­ног из­да­ва­ча (Ро­ди­ћа). На тај на­чин се др­жа­ва Ср­би­ја при­ва­ти­зу­је у нај­бу­квал­ни­јем сми­слу и ста­вља у слу­жбу јед­ног чо­ве­ка.

Ру­жно је што Де­мо­крат­ска стран­ка по­др­жа­ва тај пред­лог. Очи­глед­но је раз­лог то­ме вла­сто­љу­бље, од­но­сно не­спрем­ност да се рас­ки­не ко­а­ли­ци­ја са уце­њи­ва­чем и иде на но­ве из­бо­ре. Али, тај до­го­вор са ђа­во­лом мо­же се олу­па­ти о гла­ву ДС-а на сле­де­ћим из­бо­ри­ма, би­ло ка­да да бу­ду.

Ту­жно је што не­ки но­ви­на­ри (као пред­сед­ни­ца НУНС-а, ко­ји је име на­пра­вио бра­не­ћи но­ви­нар­ске сло­бо­де под Ми­ло­ше­ви­ћем), са­да по­др­жа­ва­ју за­кон­ске про­ме­не ко­је гу­ше те исте сло­бо­де. Из­гле­да да сло­бо­де ко­је ва­же „за нас” не тре­ба да ва­же и „за њих”.

Али ов­де же­лим да ка­жем не­ко­ли­ко ре­чи о не­ким ма­ње уоче­ним од­ред­ба­ма Дин­кић/Бра­ди­ће­вог пред­ло­га. Пр­ва гро­зна је она ко­ја за­бра­њу­је вла­сни­ку јав­ног гла­си­ла да но­ви­не про­да и пре­не­се не­ком дру­гом. То је не­ве­ро­ват­но огра­ни­ча­ва­ње пра­ва при­ват­не сво­ји­не, ко­је не са­мо да не мо­же би­ти у скла­ду са Уста­вом Ср­би­је, већ је у су­ко­бу са еле­мен­тар­ним здра­вим ра­зу­мом. За­што „Рин­гер” не би смео да про­да „Блиц” не­ком тре­ћем? Са­мо за­то да Ро­дић не би из­бе­гао ка­зне та­ко што би пре­нео „Ку­рир” на не­ку дру­гу фир­му. Зна­чи, цео си­стем тр­жи­шне еко­но­ми­је се де­ро­ги­ра да би Дин­кић оне­мо­гу­ћио Ро­ди­ће­ве три­ко­ве. Бе­сми­сли­ца.

Или, про­пи­су­је се да но­вин­ска ку­ћа мо­ра да има основ­ни ка­пи­тал од 50.000, од­но­сно 100.000 евра, док оп­шти про­пис, а то је ов­де За­кон о при­вред­ним дру­штви­ма, тра­жи са­мо 500 евра за дру­штва са огра­ни­че­ном од­го­вор­но­шћу и 25.000 евра за отво­ре­на ак­ци­о­нар­ска дру­штва. Зна­чи, јед­на осред­ња из­да­вач­ка ку­ћа ко­ја има два ли­ста мо­ра да стал­но др­жи на ра­чу­ну 100.000 евра, док је ве­ли­кој нафт­ној, хе­миј­ској или ду­ван­ској фир­ми до­вољ­но 25.000, или чак са­мо 500 евра уко­ли­ко се тран­сфор­ми­ше у ДОО. Ве­ро­ват­ни раз­лог је же­ља Дин­ки­ћа да Ро­ди­ћа ме­ђу­соб­ни об­ра­чун бо­ли, тј. да на ра­чу­ну бу­де до­ста па­ра за пла­ћа­ње ка­зни.

У ве­зи с овим су и две сле­де­ће од­ред­бе. Пр­ва пред­ви­ђа екс­пре­сан по­сту­пак за си­ту­а­ци­ју да из­да­ва­чу но­ви­на пад­не основ­ни ка­пи­тал на ни­жи из­нос од по­ме­ну­тог, са ка­зна­ма и пре­стан­ком из­да­ва­ња но­ви­не, при че­му се чак на­ла­же су­ду да у ро­ку од 12 са­ти (хеј, 12 са­ти! Као да је у пи­та­њу рат­но ста­ње) из­рек­не ме­ру при­вре­ме­не за­бра­не из­да­ва­ња но­ви­на. Та­кав си­ле­џиј­ски по­сту­пак, на­рав­но, не по­сто­ји у За­ко­ну о при­вред­ним дру­штви­ма, већ се пред­ви­ђа рок од шест ме­се­ци за по­вра­так основ­ног ка­пи­та­ла на про­пи­са­ни ни­во.

Дру­га по­ве­за­на од­ред­ба је она да мо­ра пре­ста­ти из­ла­же­ње но­ви­на он­да ка­да је ра­чун но­вин­ске ку­ће у бло­ка­ди из­ве­сно вре­ме (90 да­на то­ком јед­не го­ди­не). Овим се та­ко­ђе де­ро­ги­ра оп­ште за­ко­но­дав­ство, пре све­га За­кон о сте­ча­ју, ко­ји про­пи­су­је шта се и ка­ко до­га­ђа он­да ка­да не­ко не пла­ћа сво­је ду­го­ве.

Ове две од­ред­бе су не са­мо бе­сми­сле­не, већ и сме­шне. Оне, на­и­ме, про­пи­су­ју да мо­ра пре­ста­ти из­да­ва­ње но­ви­на он­да ка­да је но­вин­ска ку­ћа у кри­зи. Нор­мал­но би би­ло да про­бле­ми фир­ме до­ве­ду до по­сле­ди­ца по са­му фир­му – сте­чај, на­год­ба са по­ве­ри­о­ци­ма – а не да се оста­ви да фир­ма по­сто­ји као да ни­шта ни­је би­ло, али да јој се за­бра­ни да ра­ди свој по­сао. То би би­ло као да се тр­го­вин­ском пред­у­зе­ћу за­тво­ре про­дав­ни­це он­да ка­да не мо­же да пла­ћа ду­го­ве, али да са­мо пред­у­зе­ће оста­не да по­сто­ји. Очи­глед­но да је овај пред­лог ра­дио не­ки ди­ле­тант из кул­ту­ре, а и да су га на вла­ди усво­ји­ли слич­ни.

А да ни­су, мо­жда, за­ко­ни о сте­ча­ју и при­вред­ним дру­штви­ма ло­ши, па да их је по­треб­но ле­чи­ти спе­ци­јал­ним за­ко­ни­ма? Пр­во, ни­су. Дру­го, још сме­шни­је, оба су у над­ле­жно­сти ми­ни­стар­ства ко­јим упра­вља Дин­кић, па би, уко­ли­ко на­ла­зи не­ке сла­бо­сти, сам мо­гао пред­ло­жи­ти њи­хо­ву из­ме­ну. Али не, он ци­ља са­мо на Ро­ди­ћа, као цр­ве­ну ма­ра­му.

Све у све­му, ово је ту­жна епи­зо­да срп­ског пар­ла­мен­та­ри­зма, са упо­тре­бом др­жа­ве у лич­не свр­хе. Ка­да ми­ни­стра жу­ља по­сто­је­ће за­ко­но­дав­ство, он­да се до­но­се спе­ци­јал­ни за­ко­ни. А ни­је ва­жно то што др­жа­ва сла­бо функ­ци­о­ни­ше ка­да су у пи­та­њу пра­ва оста­лих гра­ђа­на. За­и­ста ту­жно.