Vojni izveštaji o helikopterskoj tragediji - čija je odgovornost primarna

Nakon ogromnog pritiska javnosti i odobrenja Višeg javnog užilaštva, Ministarstvo odbrane je konačno objavilo izveštaje vojnih komisija o vanrednom događaju – padu helikoptera Mi-17 sa smrtnim posledicama. Izveštaji su stručno urađeni u skladu sa uputstvima, celoviti, detaljni u opisu, ali na ključnim pitanjima nedorečeni, odnosno, u finalnim zaključcima se uočavaju određene kontradiktornosti, pa čak i zamena teza u delu koji se odnosi na tzv. „osnovne uzroke“ i „drugostepene uzroke“ koji su doveli do tragedije.

I tako imamo čudnu situaciju i svojevrsnu kontroverzu u izveštajima – ispada da je primarno kriva posada što nije uspela da prizemlji helikopter u nemogućim meteorološkim i svim drugim uslovima zbog kojih nije ni smela da poleti, što je osnovni uzrok da sletanje bude tragično, a tek nakon toga su odgovorni oni koji su je svesno gurnuli u takvu vratolomiju, pritom kršeći zakone, propise i regulisane procedure, i osobito menjajući maršrutu leta u delu koji se odnosio na mesto prizemljenja. I to, po svemu sudeći, iz marketinških razloga.

I eto prostora za novinarske i spinove čuvenih vojnih analitičara, komentatora i samozvanih stručnjaka, koji su još koliko juče popodne, nakon eksluzivnog uvida u sadržaje izveštaja pre nego su isti bili dostupni javnosti, odmah stavljeni u medijski pogon partijske i ostale vrhuške na vlasti, sa očiglednim zadatkom da vade kestenje iz vatre i peglaju evidentne i vrlo ozbiljne brljotine. I pritom su, definitivno, uhvaćeni u lažima i ciljanom izvrtanju činjenica.

Kao što smo i predvideli u prethodnim tekstovima, teško je bilo očekivati da će ovi istražno komisijski nivoi imati smelosti da do kraja prozovu i označe onoga ko je direktno i višestruko odgovoran za ovu strahovitu nesreću, a to je ministar odbrane, Bratislav Gašić, kao prvi čovek sistema, kojem su članovi komisije indirektno potčinjeni.

A ministar je odgovoran zato što je nedvosmisleno ignorisao struku i obavezne, tzv. „standardne operativne procedure“, zatim, što je zaobišao načelnika Generalštaba kome je jedino mogao da naloži eventualno angažovanje letelice i to bez bilo kakvih pritisaka, i zato što je nelegalno preuzeo, praktično, izvršnu komandu, za šta nije imao ovlašćenje, i akciju izveo sa trećim nivoom u lancu hijerarhije – komandantom 204.vazduhoplovne brigade, brigadnim generalom Bandićem.

Pored nedvosmislene subjektivne odgovornosti ministra, tu je i njegova objektivna odgovornost kao prvog čoveka odbrane, zato što su u izveštajima jedne i druge komisije vrlo precizno konstatovani teži propusti u funkcionisanju vojne organizacije, ali je ne manja i ne značajna moralna odgovornost zbog pogibije sedmoro nedužnih ljudi.

Jer, kako tumačiti sledeće navode iz izveštaja komisije Komande RV i PVO iz tačke 5. na strani 2., paragraf drugi, koji je potpisalo 14 vojnih eksperata: „General Bandić poziva ministra odbrane u 19:56 časova i saopštava mu da postoje tehnički uslovi za izvršenje zadatka i upoznaje ga da na ovaj način nije ispoštovana standardna operativna procedura (SOP) za upotrebu snaga TiS za zadatke treće misije. Ministar odbrane na to odgovora da je urgentno i da se krene na zadatak“?

Jedini pravi odgovor je da je ovakav postupak klasična samovolja i flagrantna zloupotreba službenog položaja, odnosno visoke državne funkcije.

Šta smo sve doznali iz navedena dva izveštaja, koji se, to je takođe uočljivo, razlikuju upravo u delu koji se odnosi na opis detalja angažovanja ministra odbrane (u izveštaju komisije Generalštaba to je obrađeno neznatno, dok je komisija Komande RV i PVO u vezi sa tim bila kud i kamo preciznija)?

Doznali smo da su ozbiljno prekršene sve moguće procedure, taktika postupanja, organizacija akcije i nadležnosti u izvršavanju zadatka iz okvira 3. misije Vojske Srbije.

Evo kako i kojim redosledom:

• ministar odbrane je prekršio Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, kao i najvažnije propise (pod)sistema na čijem je čelu i direktno je inspirisao svojim činjenjem nastajanje vanrednog događaja; kao ministar odbrane morao je da zna linije subordinacije i osnove izvršenja zadataka, te je u vezi sa tim nepojmljivo to što je zaobišao načelnika Generalštaba (ili makar njegovog zamenika) i upustio se u one poslove koje mu zakoni ne omogućavaju;

• komandant vazduhoplovne brigade, brigadni general Predrag Bandić, je učinio više prekršaja, tako što je prihvatio naredbu ministra pod očiglednim pritiskom, a zatim, kao nenadležni starešina (u vreme izvršenja zadatka se nalazio na godišnjem odmoru što prestup čini maksimalno teškim) samovoljno preuzeo ingerencije ni manje ni više nego komandanta RV i PVO i posebno Operativnog dežurnog tima Komande RV i PVO, izvršio pripreme leta u nerazumno kratkom vremenu, organizovao akciju i neposredno izdavao zadatke posadi, dozvoljavajući da se vrši protivpravilska zamena helikoptera; ignorisao je, odnosno svesno potcenio izuzetno teške meteorološke uslove u kojima nije smelo da se leti, zatim, komandovao je posadom direktno koristeći mobilnu telefoniju, uticao na maršrutu leta, način izvršenja zadatka i u konačnom na mesto sletanja (umesto heliodrom VMA, aerodrom Nikola Tesla), što je u suprotnosti sa izdatim naređenjem, kao i sa upornim i potpuno opravdanim zahtevima posade koja je insistirala na početnom, izvršnom naređenju i standardnom načinu tzv. medicinskog zbrinjavanja, koji je podrazumevao sletanje na Banjički vis, a kao alternativu matični vojni aerodrom u Batajnici sa koga su i poleteli;

• komandant RV i PVO, general-major Ranko Živak, nije izvestio načelnika Generalštaba o primljenom zadatku, nije se uključuio u potrebnoj i predviđenoj meri u akciju, dozvolio je komandantu vazduhoplovne brigade da nenadležno i mimo propisa komanduje izvršenjem zadatka, nije ispoljio obavezni uticaj na Operativni dežurni tim Komande na čijem je čelu i, prema izveštaju komisije Generalštaba, nije preduzeo mere da se obustavi nenadležno izvođenje iste, odnosno da se izvršenje zadatka uvede u legalan tok;

• Operativni dežurni tim Operativnog centra sistema odbrane, bio je potpuno pasivan tokom trajanja izvršenja zadatka, očigledno je da nije izradio u realnom vremenu početno naređenje za upotrebu helikoptera (nije ni mogao da stigne s obzirom da je kasno obavešten o letu, što ih u svakom slučaju ne opravdava), prepustio je inicijativu komandantu vazduhoplovne brigade, nije preduzeo mere u pravcu rešavanja situacije, i nije izvestio blagovremeno načelnika Generalštaba o događaju, kao ni ovlašćena lica iz Kabineta predsednika Republike;

• Operativni dežurni tim RV i PVO je značajno prekršio Standardne operativne procedure, pre svega dozvolivši komandantu vazduhoplovne brigade da realizuje zadatke koji su u isključivoj i striktnoj nadležnosti ODT RV i PVO; nije naredio pripravnost dežurnim snagama za TiS i preneo im podatke za njihovo angažovanje, niti je preneo naređenje za poletanje vazduhoplova, niti je ostvario neposrednu komunikaciju sa vođom dežurne ekipe za TiS, nije ustanovio stanje letelice pre leta, nije raspolagao dokumentom kojim je izvršena zamena helikoptera, nije ustanovio stanje posade, niti je preduzeo druge obavezne mere;

• Združena operativna komanda u čijoj je nadležnosti Operativni centar sistema odbrane, godinama unazad nije izradila i stavila u upotrebu Standardnu operativnu proceduru Vojske Srbije za postupak hitnog medicinskog prevoženja, niti je istu dostavila Kabinetu ministra odbrane; pored navedenog, evidentno je da operativni dežurni timovi Operativnog centra sistema odbrane, nisu adekvatno pripremani za izvršavanje redovnih zadataka iz okvira najvažnijeg operativnog dežurstva u Vojsci i sistemu odbrane.

I kada se sve napred navedeno pažljivo pročita i zdravorazumski analizira, osnovno pitanje je – ko je primarno kriv za helikopterski udes i ko je svojim činjenjem ili nečinjenjem stvorio uslove da se događaj odigra na tragičan način – posada (koja je takođe imala svoju odgovornost ali se u svakom slučaju nije mogla samovoljno otrgnuti kontroli) ili svi ostali koji su se, na žalost, igrali komandanata i komandovanja?

Odgovor se iz izveštaja i nalaza jedne i druge komisije sam od sebe nameće i za tako nešto, nakon predočavanja svih činjenica, nije potrebno da se bude ekspert, kako bi se došlo do pravih zaključaka i istine. Koliko god da je bolna i teška.

U slobodnim zemljama, zbog ovakvih događaja i upornog skrivanja i filovanja istine, ministri podnose ostavke i padaju vlade. Ali, tako je u slobodnim zemljama.

*****

I na kraju ove mučne i žalosne priče dolazimo do onoga što je uzrok svih uzroka, a to je petnaestogodišnja „reforma“ Vojske i osobito „modernizacija“ borbenih i ostalih sistema, pod dirigentskom palicom NATO-a. Kako su taj proces izvodile sve postpetooktobarske garniture, vidimo upravo na ovom slučaju – od godina proizvodnje to malo helikoptera koji su preostali još iz vremena JNA i VJ, preko opreme i uređaja, do procedura i organizacije sistema i načina izvršavanja zadataka.

E, to su nam NATO standardi, koje su nam kroz program „Partnerstvo za mir“ ne samo podmetnuli, već su nas ubedili da upravo tako mora da bude. I mi u tu podlost i plansko delovanje masovno verujemo. Iako nas u oružanoj agresiji 1999. nisu nadmašili, iako smo im baš tada dokazali da su naši vojni standardi i dostignuti nivoi sveukupne borbene gotovosti nenadmašni i za njih nedokučivi.

Kada budemo razumeli da NATO „partnerima“ nije potrebna u ovom delu sveta snažna, modernizovana, brojčano velika i ubojita Srpska vojska, a posebno ne moderno Ratno vazduhoplovstvo i PVO, već suprotno, malobrojna i laka, pešadijska „konjica“ za predstojeće borbene misije, zatim baza „Jug“ i možda još nekoliko lokacija za obuku i smeštaj snaga (i eventualno za razmeštaj raketnih platformi) za „prodor na istok“, kao i to malo raspoloživih ABHO kapaciteta, onda ćemo imati šanse da razmišljamo o stvarnim operativnim procedurama i posebno o borbenoj gotovosti.

Jer bez toga ne možemo doći do slobode.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/sta-se-ceka-gospodo-generali-helikopter-se-srusio-odavno/