Зденко Томановић: Сваки грађанин Србије би требало да подржи студенте и њихове протесте. Академску младост треба пустити, зваће нас кад буде било потребно да им помогнемо

Адвокат Зденко Томановић изјавио је у емисији Newsnight да "треба подржати студенте". "Академској младости је јасно, зато их треба пустити. Зваће нас кад буде било потребно да им помогнемо. Њима је јасно, нема слободног грађанина док право не буде доминантно, док се сви не потчине под право", каже Томановић.

Према његовом мишљењу, „сваки грађанин Србије би требало да подржи студенте и њихове протесте“.

„Они се залажу за оно што ми немамо. За владавину права, Траже правду, истину, морал, управо то да се закон, односно да потчињени законом буду сви – и председник државе, председник владе, председница парламента, посланици, министри, појединци, батинаши и сви, заправо да Србијом доминирају закони и право“, каже Томановић.

Наша реалност је, каже он, „као што знамо, потпуно другачија“.

„Тежња ка тоталној власти у свим сегментима живота, сваком сегменту друштва, државе. Та тежња ка тоталној власти створила је једну нову стварност. У тој стварности све се дешава под командом, институције се покрећу на основу команде, велики грађевински пројекти се покречу на основу команде… Оно што кажу студенти – Србија треба да стане, не како то власт спинује па каже ‘Србија не сме да стане’, не, Србија мора да стане, да се рашчлани хијерархијски однос, у којем има страшно пуно одговорности различите врсте и различиттих нивоа, али одговорност за учешће у једном заједничком и противправном подухвату, који се све ове године зове разарање и друштва и државе, у материјалном смислу, духовном, моралном и на крају правном“, истиче он.

Сматра да „тужилаштво и политички моћници покушавају да компресују тај случај у Новом Саду“.

„Тај злочин смрти 15 људи, желе да га упакују и кажу ‘па добро, то је као и сви други случајеви, с тим што је трагедија далеко већа, велики је број мртвих’, али да га презентују да за њега важе правила као у свим другим случајевима. То што се десило у Новом Саду је парадигма наше стварности, времена у коме живимо. Велико интересовање јавности, сваког грађанина за то што се десило има свој легитимитет у чињеници да смо ми преживели, а оних 15 људи није. Сви смо могли да будемо под том надстрешницом, сви, али нажалост, на несрећу њихову и њихових породица, тих 15 људи је било тада под надстрешницом“, каже Томановић.

Како каже, када се говори о кривично правном аспекту, мора се поставити на следећи начин.

„Кроз питање да ли то што се десило у Новом Саду је била сагледива последица заједничког учешћа свих појединаца или група у том једном организованом системском добијању послова, затим расподели тих послова у великим грађевинским пројектима, затим реализације, па до самог краја. Ако прихватите да учествујете у једном моделу у коме се види да је то модел и систем добијања таквих подухвата, послова и његове реализације, ако још препознате ту елементе тајности, коруптивности, нешто што је типично, системски уређено, онда није основно питање па добро колико сте ви ту допринели, пуно или мало, него зашто сте пристали да учествујете у томе. Неко је у том пројекту учествовао са недостатком свести, то се у кривичном праву зове несвесни нехат“, каже он.

Најпре је, каже, власт требало да одустане од спиновања.

„Видели смо чим се то десило, представници власти су почели да спинују са тезом, са релативизацијом тог злочина, тврдећи – све је реновирано, само надстрешница није. А онда касније, уз помоћ наводно објективних стручњака та релативизација је ишла до тога да су говорили можда би пала и овако, то је из ’64… Та релативизација је створила једно препознавање да се ми опет сударамо са тим једним сакривањем истине и избегавањем одговорности“, каже он.

Истиче да „ово што се десило у Новом Саду не захтева само кривичну одговорност, већ и политичку и моралну“.

Осврнуо се и на БИА и прислушкивање.

„Јако озбиљно питање. Све што се дешавало до данас указује нам на један закључак. У озбиљним земљама, обавештајне структуре или службе које раде оно за шта је задужена БИА, на њиховом челу се налазе људи од искуства или стручњаци. Код нас је, међутим, политика одмах инфицирала ту службу, одмах је запосела, отела, на челу БИА имали смо углавном политичаре, који су због неке законске препреке замрзавали своје политичке функције или чланство да би створили симулацију да немају везе са партијом. Створила се перцепција, која више није само то, дошло је до урушавања стручности због политизације превелике спреге између владајуће политичке партије, центара моћи, без обзира да ли су институционални или ванинституционални, они моћници који се сакривају изван институција, а управљају нашим животима. Центар моћи у овој земљи јесте врх извршне власти, и пар људи око њега“, каже.

У таквој ситуацији, сматра, „имате перцепцију и доказе да се функција БИА свела на заштиту политичке стварности, режима, а не на заштиту грађана или безбедности Србије“.

„Ја нисам сигуран да се то може поправити разним кадровским изменама, мислим да је важан захтев владавине права да се БИА оваква расформира, да се некаква обавештајна структура или неки други шири или ужи ресурси препакују. Сигурно је да у БИА, као у многим нашим институцијама, имамо изванредне појединце у тужилаштву, суду, полицији, сигуран сам и у БИА, војној служби, али овакве поруке које деценију дају, указују на заробљеност од стране политике институције која не сме да буде заробљена“, каже он.

Понавља да је „захтев владавине права расформирање БИА“.

„Шта ће БИА у Јовањици? Како год да прихватите Јовањицу, да ли као тужилац, или моји клијенти, или као одбрана, како год, али шта ће БИА ту? Где сте чули да неку плантажу у свету чува обавештајна служба? Зашто БИА прати Миленковића и Митића. Миленковић је неколико пута разоружавао припаднике БИА, Митић је прилазио колима где седе и питао – колега, јел хоћете нешто да попијете. Мислим да грађани, када им поменете БИА, мисле да је то једна служба у функцији очувања политичке структуре, власти, а не нека неутрална служба на коју увек могу да се ослоне“, каже он.

Миленковић је недавно добио награду „Витез позива“, коју је уместо њега примила његова мајка.

„Миленковић и неколико његових извора којима верује, проценили су да је компликовано безбедносно, да не би требало да иде лично на пријем награде, нису процењивали они који га чувају и њихове старешине, него он са поузданим изворима. Мајка је отишла да прими награду. Нажалост, имате апсурдну ситуацију да носилац борбе против дроге, он и Митић, имају живот као да су под неком казном, не могу слободно да се крећу, апсурд, јер се неко усудио у овој земљи да процени да њима није место међу живима. То је нешто што је апсолутно супротно ономе за шта се залажу сви нормални људи. Зато треба подржати студенте, они управо то траже, траже владавину права, Србију која ће бити ослоњена на правним, моралним принципима да закон буде изнад свих. Академској младости је јасно, зато их треба пустити. Зваће нас кад буде било потребно да им помогнемо. Њима је јасно, нема слободног грађанина док право не буде доминантно, док се сви не потчине под право“, каже Томановић.

(Н1)