Суд правде

(Прес, 22.7.2010)

Распад Југославије почео је једностраним проглашавањем независности Словеније и Хрватске, након чега је као свето писмо прихваћен принцип неповредивости унутрашњих, републичких граница у бившој СФРЈ, чиме је њихова важност подигнута изнад значаја границе саме СФРЈ, односно њеног права да постоји. Избио је устанак Срба у Хрватској, јер су они, иако конститутиван народ у бившој Југославији, сведени на ниво националне мањине, чиме су прекршена њихова права.

Потом се у БиХ догађа још драстичнији случај кршења права Срба. Према уставу те југословенске републике, све битне одлуке могле су бити донете једино консензусом сва три конститутивна народа, Бошњака, Срба и Хрвата. Без обзира на то, Бошњаци и Хрвати доносе одлуку о проглашавању независности, иако се Срби акламацијом изјашњавају за останак у Југославији. Запад признаје БиХ као независну државу и избија нови рат.

Много година касније, косовски Албанци проглашавају независност јужне српске покрајине, коју потом признаје већина земаља Запада и 22 од 27 држава Европске уније. И у овом случају, опет се јасно крше права српског народа, и то на начин којим се руше оба принципа на која су се разни фактори позивали од 1990. до данас. Прекршен је принцип записан у уставу некадашње СФРЈ да једино конститутивни народи имају право на самоопредељење, али је прекршен и свети принцип који је поставио сам Запад да ништа није старије од унутрашњих, републичких граница. Тако, Албанци као национална мањина добијају право које ни у једном претходном случају није дозвољено Србима као уставном народу. Руше се границе државе Србије, а предност даје наводном праву на независност њене покрајине.

Ни у једном од ових болних случајева није се, наравно, радило ни о каквом праву. Увек је побеђивала политика и увек је та политика била противна интересима Срба и српске државе. А, у корист свих других који су живели у СФРЈ.

Зар да данас у Хагу очекујемо било шта другачије?