Šta stoji iza hrvatskog desanta na srpsku privredu

Kao nekadašnji član Odbora za bezbednost Skupštine upoznat sam sa podatkom da je hrvatska obaveštajna služba jedna od najaktivnijih stranih službi u Srbiji. Hrvatska već duže od deset godina na sve načine, politički, materijalno i logistički pomaže svojim privrednicima da budu što prisutniji na srpskom tržištu. S jedne strane, radi se o želji da kroz monopole u oblasti trgovine utiču na stabilnost domaćeg tržišta, sa krajnjim ciljem da istisnu srpske proizvode sa polica naših supermarketa i zamene ih hrvatskim.

Već dve decenije, svakog avgusta, uoči obeležavanja godišnjice „Oluje“, u kojoj je iz Hrvatske proterano više od 250.000, a ubijeno najmanje 2.000 Srba, do granice pucanja zatežu se odnosi zvaničnog Beograda i Zagreba. Tih dana Hrvatska slavi, a Srbija tuguje. Ali, pre i posle toga Srbija je, bez velike buke, nekako u tišini, izložena svojevrsnom desantu hrvatskih „gospodarstvenika“ na srpsku privredu. Oni su do 2012. u Srbiju uložili više od 530 miliona evra, a koliko je hrvatskim biznismenima srpsko tržište važno svedoči i to da je skoro 20 odsto svih investicija koje su uložili izvan Hrvatske, završilo u Srbiji.

Da su dobro znali šta rade, svedoči činjenica da su skoro polovinu novca, konkretno 47 odsto, uložili u poljoprivredu, lov i usluge, a dodatnih 18 odsto u proizvodnju hrane i pića. Setite se samo koliko se u prošlosti raspredalo o monopolskom položaju maloprodajnog lanca Delta maksi, čiji je vlasnik bio Miroslav Mišković. A koliko ljudi zna da sada srpsko tržište u mnogo većoj meri kontroliše Ivica Todorić?

A kako i ne bi kada je vlasnik čak tri velika trgovinska lanca – Idea, Merkator i Roda, koji zajedno, bez ikakve dileme, imaju mnogo veći promet od Maksija. I uz to je Todorić vlasnik i fabrike sladoleda Frikom, fabrike ulja Dijamant, farme za tov junadi Planta u Futogu, klanice u Plandištu, Kikindskog mlina, Nove sloge iz Trstenika (fabrika mineralne vode „Mivela“), a preko kompanije Idea nedavno je preuzeo i dva nekada poznata beogradska bioskopa „ Jadran“ i „Voždovac“, koji su godinama bili zatvoreni.

Samo Emil Tedeski ima više firmi u Srbiji nego svi srpski privrednici u Hrvatskoj. Između ostalog, hrvatska Atlantik grupa Emila Tedeskog vlasnik je srpskih kompanija Soko Štark, Grand prom, Palanački kiseljak, MultMta i Fudlend, pa samim tim i van granica Srbije poznatih brendova kao što su „čokoladne bananice“, čokolade „najlepše želje“, „smoki“, „bakina tajna“, kafa „grand“…

Prema podacima same Atlantik grupe, ona je u prvih šest meseci ostvarila 333 miliona evra prihoda od prodaje, od čega je oko 76 miliona evra naplatila u Srbiji, uz rast prihoda od 7,2 odsto, što je ujedno i najveći rast na svim tržištima u kojima ta kompanija posluje. U Srbiju su značajno investirale i druge hrvatske kompanije, kao što su Nekse grupa, Vindija, Podravka, Lura, Kroacija osiguranje, Magma, Pevec, M profil, Levaonica produkt, Našice cement…

I koliko god nekada bila opravdana briga da Mišković ne zloupotrebi monopolski položaj, toliko se stiče utisak kao da nikoga nije baš previše briga kako se prema srpskim kupcima i dobavljačima ponaša Todorić. A za srpske kupce i vlasnike malih i srednjih preduzeća, čija roba ne može da nađe put do kupca ako ne uđe u prodajne kanale velikih trgovinskih lanaca, veoma je bitan podatak odakle dolaze njihovi vlasnici. Jer logično je da će srpski vlasnik forsirati srpske proizvode, isto kao što hrvatski vlasnik danas u najvećoj meri u svojim supermaketima forsira proizvode iz Hrvatske.

Pri tome je dodatni problem što Todorić u Hrvatskoj poseduje i veliki broj proizvodnih firmi, tako da nije za potcenjivanje ni bojazan da će u dogledno vreme oni sa polica potpuno istisnuti konkurentske proizvode iz Srbije. A široka je lepeza instrumenata koji se za ostvarenje tog cilja mogu koristiti, od većih trgovačkih marži, do plaćanja skupljih „ulaznica“ za srpske proizvode. I to je ujedno i najveća moguća opasnost eventualne zloupotrebe monopolskog položaja tako jakog trgovinskog lanca koja može da prouzrokuje ozbiljne rizike po ekonomsku bezbednost naše zemlje.

Kao nekadašnji član Odbora za bezbednost Narodne skupštine Republike Srbije upoznat sam sa podatkom da je hrvatska obaveštajna služba jedna od najaktivnijih stranih službi u Srbiji. Hrvatska već duže od deset godina na sve načine, politički, materijalno i logistički pomaže svojim privrednicima da budu što prisutniji na srpskom tržištu. S jedne strane, radi se o želji da kroz monopole u oblasti trgovine utiču na stabilnost domaćeg tržišta, sa krajnjim ciljem da istisnu srpske proizvode sa polica naših supermarketa i zamene ih hrvatskim.

Dok s druge strane, službeničke pozicije u hrvatskim kompanijama u Srbiji služe kao paravan za obavljanje obaveštajnih aktivnosti agenata hrvatske tajne službe. Poznato je i to da hrvatske obaveštajne službe, preko ogromnih budžeta za oglašavanje hrvatskih kompanija u Srbiji, utiču na uređivačku politiku određenih medija, obezbeđujući veliki prostor onim pojedincima i organizacijama koje su otvoreni hrvatski lobisti u Srbiji. To je i razlog zašto se u poslednje vreme pojedine političke ličnosti, blisko povezane sa Hrvatskom, tako često pojavljuju u medijima.

Kada se dublje analiziraju ekonomski odnosi Srbije i Hrvatske, vidimo da je Srbija između 2002. i 2013. povećala izvoz u Hrvatsku čak 10 puta. To je podatak koji na prvi pogled deluje zaista impresivno. Ali veoma je simptomatično da čak deset odsto od „izvoza“ u Hrvatsku otpada na čvrste biljne masti i ulja, a poznato je da u tu kategoriju spada veliki broj proizvoda Todorićevog Dijamanta, koji se nalazi na drugom mestu rang liste najvećih izvoznika u Hrvatsku. I u ostalim izvoznim artiklima ima dosta robe koja je proizvedena u srpskim firmama čiji su vlasnici hrvatski biznismeni, a takvih je više od 200. Za srpske kupce i vlasnike malih i srednjih preduzeća, čija roba ne može da nađe put do kupca ako ne uđe u prodajne kanale velikih trgovinskih lanaca, veoma je bitan podatak odakle dolaze njihovi vlasnici.

U takvim slučajevima ne može se do kraja isključiti sumnja da se ti proizvodi izvoze matičnim kompanijama iz Hrvatske i po nešto nižim cenama od tržišnih i da se na taj način profit iz Srbije praktično transferiše u Hrvatsku. A to znači da se i deo pripadajućih poreza na dobit ne sliva u srpski, nego u hrvatski budžet! Nijedna ozbiljna država ne bi smela da dozvoli ovakve stvari, a sumnje se lako mogu proveriti i – otkloniti. Dovoljno je da nadležni uporede cene po kojima se ti isti proizvodi prodaju kupcima iz drugih zemalja! A ako neko misli da su ovakve sumnje potpuno bez osnova, neka se zapita zašto je Srbija 2012. izvezla u Hrvatsku više sirovog (1,92 odsto vrednosti ukupnog izvoza) nego jestivog ulja od suncokreta (1,71 odsto).

Pa kome se isplati da to radi? A prema poslednjim podacima PKS za devet meseci 2013. udeo sirovog ulja od suncokreta u ukupnom izvozu je povećano na čak 4,38 odsto, dok je udeo jestivog ulja smanjen na samo 1,14 procenata! Isti efekat se postiže i ako svoju robu matične kompanije iz Hrvatske svojim ćerkama-firmama u Srbiji naplaćuju skuplje nego kupcima iz drugih zemalja. I dok je za vlasnike tih kompanija nebitno da li im novac stiže u levi ili desni džep, za potrošače i državu Srbiju nije svejedno.

Bilo je mučno gledati kako su se pojedini srpski političari u prošlosti izvinjavali i dodvoravali Hrvatima, širom im otvarajući vrata Srbije (politički, bezbednosno i ekonomski), dok su vrata Hrvatske, posle „Oluje“, za naš narod zauvek ostala zatvorena. Iza tih vrata ostali su imovina, kuće, zemlja, radna mesta proteranih Srba.

To nije samo pitanje genocida koji je počinjen nad našim narodom u „Oluji“, to je i ekonomsko pitanje, i pitanje poštovanja prava svojine, kao univerzalnog i nepovredivog prava u svim civilizovanim zemljama sveta. To pravo je Hrvatska prekršila, i umesto da za to snosi sankcije, ona je još dobila nagradu da njeni biznismeni nesmetano kupuju srpska preduzeća i da 20 godina kasnije odlučujuće utiču na stabilnost srpskog tržišta.

Mi smo krivi jer smo u prošlosti imali neodgovorne političare koji su dopustili da Hrvatska u Srbiji ima sve, a da Srbija u Hrvatskoj nema ništa. Vreme je da to promenimo. Vreme je da Srbija temeljno preispita svoje odnose sa Hrvatskom, dok se svi proterani Srbi u „Oluji“ ne vrate u svoje domove, koristeći sva ona prava i imovinu koju su koristili kao konstitutivni narod u Hrvatskoj pre njihovog proterivanja iz te zemlje. Ovde se ne radi o bilo čijem političkom hiru, već se radi o logičnom zahtevu koji bi ispostavio svaki Amerikanac, Englez, pa i Hrvat, da je njegov narod pretrpreo takav zločin i pljačku kao što su pretrpeli Srbi u „Oluji“. Tek kada ovo pitanje konačno rešimo, možemo kao region da krenemo politički i ekonomski napred. Bez toga nema i ne može da bude trajnog mira na Balkanu.

Autor je predsednik SNP

(Nedeljnik)