Шта стоји иза хрватског десанта на српску привреду

Као некадашњи члан Одбора за безбедност Скупштине упознат сам са податком да је хрватска обавештајна служба једна од најактивнијих страних служби у Србији. Хрватска већ дуже од десет година на све начине, политички, материјално и логистички помаже својим привредницима да буду што присутнији на српском тржишту. С једне стране, ради се о жељи да кроз монополе у области трговине утичу на стабилност домаћег тржишта, са крајњим циљем да истисну српске производе са полица наших супермаркета и замене их хрватским.

Већ две деценије, сваког августа, уочи обележавања годишњице „Олује“, у којој је из Хрватске протерано више од 250.000, а убијено најмање 2.000 Срба, до границе пуцања затежу се односи званичног Београда и Загреба. Тих дана Хрватска слави, а Србија тугује. Али, пре и после тога Србија је, без велике буке, некако у тишини, изложена својеврсном десанту хрватских „господарственика“ на српску привреду. Они су до 2012. у Србију уложили више од 530 милиона евра, а колико је хрватским бизнисменима српско тржиште важно сведочи и то да је скоро 20 одсто свих инвестиција које су уложили изван Хрватске, завршило у Србији.

Да су добро знали шта раде, сведочи чињеница да су скоро половину новца, конкретно 47 одсто, уложили у пољопривреду, лов и услуге, а додатних 18 одсто у производњу хране и пића. Сетите се само колико се у прошлости распредало о монополском положају малопродајног ланца Делта макси, чији је власник био Мирослав Мишковић. А колико људи зна да сада српско тржиште у много већој мери контролише Ивица Тодорић?

А како и не би када је власник чак три велика трговинска ланца – Идеа, Меркатор и Рода, који заједно, без икакве дилеме, имају много већи промет од Максија. И уз то је Тодорић власник и фабрике сладоледа Фриком, фабрике уља Дијамант, фарме за тов јунади Планта у Футогу, кланице у Пландишту, Кикиндског млина, Нове слоге из Трстеника (фабрика минералне воде „Мивела“), а преко компаније Идеа недавно је преузео и два некада позната београдска биоскопа „ Јадран“ и „Вождовац“, који су годинама били затворени.

Само Емил Тедески има више фирми у Србији него сви српски привредници у Хрватској. Између осталог, хрватска Атлантик група Емила Тедеског власник је српских компанија Соко Штарк, Гранд пром, Паланачки кисељак, МултМта и Фудленд, па самим тим и ван граница Србије познатих брендова као што су „чоколадне бананице“, чоколаде „најлепше жеље“, „смоки“, „бакина тајна“, кафа „гранд“…

Према подацима саме Атлантик групе, она је у првих шест месеци остварила 333 милиона евра прихода од продаје, од чега је око 76 милиона евра наплатила у Србији, уз раст прихода од 7,2 одсто, што је уједно и највећи раст на свим тржиштима у којима та компанија послује. У Србију су значајно инвестирале и друге хрватске компаније, као што су Нексе група, Виндија, Подравка, Лура, Кроација осигурање, Магма, Певец, М профил, Леваоница продукт, Нашице цемент…

И колико год некада била оправдана брига да Мишковић не злоупотреби монополски положај, толико се стиче утисак као да никога није баш превише брига како се према српским купцима и добављачима понаша Тодорић. А за српске купце и власнике малих и средњих предузећа, чија роба не може да нађе пут до купца ако не уђе у продајне канале великих трговинских ланаца, веома је битан податак одакле долазе њихови власници. Јер логично је да ће српски власник форсирати српске производе, исто као што хрватски власник данас у највећој мери у својим супермакетима форсира производе из Хрватске.

При томе је додатни проблем што Тодорић у Хрватској поседује и велики број производних фирми, тако да није за потцењивање ни бојазан да ће у догледно време они са полица потпуно истиснути конкурентске производе из Србије. А широка је лепеза инструмената који се за остварење тог циља могу користити, од већих трговачких маржи, до плаћања скупљих „улазница“ за српске производе. И то је уједно и највећа могућа опасност евентуалне злоупотребе монополског положаја тако јаког трговинског ланца која може да проузрокује озбиљне ризике по економску безбедност наше земље.

Као некадашњи члан Одбора за безбедност Народне скупштине Републике Србије упознат сам са податком да је хрватска обавештајна служба једна од најактивнијих страних служби у Србији. Хрватска већ дуже од десет година на све начине, политички, материјално и логистички помаже својим привредницима да буду што присутнији на српском тржишту. С једне стране, ради се о жељи да кроз монополе у области трговине утичу на стабилност домаћег тржишта, са крајњим циљем да истисну српске производе са полица наших супермаркета и замене их хрватским.

Док с друге стране, службеничке позиције у хрватским компанијама у Србији служе као параван за обављање обавештајних активности агената хрватске тајне службе. Познато је и то да хрватске обавештајне службе, преко огромних буџета за оглашавање хрватских компанија у Србији, утичу на уређивачку политику одређених медија, обезбеђујући велики простор оним појединцима и организацијама које су отворени хрватски лобисти у Србији. То је и разлог зашто се у последње време поједине политичке личности, блиско повезане са Хрватском, тако често појављују у медијима.

Када се дубље анализирају економски односи Србије и Хрватске, видимо да је Србија између 2002. и 2013. повећала извоз у Хрватску чак 10 пута. То је податак који на први поглед делује заиста импресивно. Али веома је симптоматично да чак десет одсто од „извоза“ у Хрватску отпада на чврсте биљне масти и уља, а познато је да у ту категорију спада велики број производа Тодорићевог Дијаманта, који се налази на другом месту ранг листе највећих извозника у Хрватску. И у осталим извозним артиклима има доста робе која је произведена у српским фирмама чији су власници хрватски бизнисмени, а таквих је више од 200. За српске купце и власнике малих и средњих предузећа, чија роба не може да нађе пут до купца ако не уђе у продајне канале великих трговинских ланаца, веома је битан податак одакле долазе њихови власници.

У таквим случајевима не може се до краја искључити сумња да се ти производи извозе матичним компанијама из Хрватске и по нешто нижим ценама од тржишних и да се на тај начин профит из Србије практично трансферише у Хрватску. А то значи да се и део припадајућих пореза на добит не слива у српски, него у хрватски буџет! Ниједна озбиљна држава не би смела да дозволи овакве ствари, а сумње се лако могу проверити и – отклонити. Довољно је да надлежни упореде цене по којима се ти исти производи продају купцима из других земаља! А ако неко мисли да су овакве сумње потпуно без основа, нека се запита зашто је Србија 2012. извезла у Хрватску више сировог (1,92 одсто вредности укупног извоза) него јестивог уља од сунцокрета (1,71 одсто).

Па коме се исплати да то ради? А према последњим подацима ПКС за девет месеци 2013. удео сировог уља од сунцокрета у укупном извозу је повећано на чак 4,38 одсто, док је удео јестивог уља смањен на само 1,14 процената! Исти ефекат се постиже и ако своју робу матичне компаније из Хрватске својим ћеркама-фирмама у Србији наплаћују скупље него купцима из других земаља. И док је за власнике тих компанија небитно да ли им новац стиже у леви или десни џеп, за потрошаче и државу Србију није свеједно.

Било је мучно гледати како су се поједини српски политичари у прошлости извињавали и додворавали Хрватима, широм им отварајући врата Србије (политички, безбедносно и економски), док су врата Хрватске, после „Олује“, за наш народ заувек остала затворена. Иза тих врата остали су имовина, куће, земља, радна места протераних Срба.

То није само питање геноцида који је почињен над нашим народом у „Олуји“, то је и економско питање, и питање поштовања права својине, као универзалног и неповредивог права у свим цивилизованим земљама света. То право је Хрватска прекршила, и уместо да за то сноси санкције, она је још добила награду да њени бизнисмени несметано купују српска предузећа и да 20 година касније одлучујуће утичу на стабилност српског тржишта.

Ми смо криви јер смо у прошлости имали неодговорне политичаре који су допустили да Хрватска у Србији има све, а да Србија у Хрватској нема ништа. Време је да то променимо. Време је да Србија темељно преиспита своје односе са Хрватском, док се сви протерани Срби у „Олуји“ не врате у своје домове, користећи сва она права и имовину коју су користили као конститутивни народ у Хрватској пре њиховог протеривања из те земље. Овде се не ради о било чијем политичком хиру, већ се ради о логичном захтеву који би испоставио сваки Американац, Енглез, па и Хрват, да је његов народ претрпрео такав злочин и пљачку као што су претрпели Срби у „Олуји“. Тек када ово питање коначно решимо, можемо као регион да кренемо политички и економски напред. Без тога нема и не може да буде трајног мира на Балкану.

Аутор је председник СНП

(Недељник)