Преносимо | |||
Србија као последњи турски адут на Балкану? |
понедељак, 04. фебруар 2013. | |
Много тога личнога и блискоисточног има у најављеној посети турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа Београду. Чињеница да је ово прва озбиљнија посета једног турског званичника високог ранга после дужег времена, као и то да ће посета министра Давутоглуа уследити само недељу дана након конференције "Отворено о Санџаку", могла би да наведе на помисао да се Турска након читаве године пасивности, поново, на велика врата, враћа на простор Западног Балкана. Ако се овоме придода и то да би једна од тема током ове Давутоглуове посете требало да буде мирење Зукорлића и Зилкића, утисак о специјалној мисији министра Давутоглуа постаје још снажнији. Међутим, и поред тога што је познато да се спољна политика Турске на Балкану у највећој мери води, не преко турског министарства спољних послова, већ Управе за верска питања (Диyанет) , под чијим би окриљем верски лидери српских муслимана требало да се помире и чији је овогодишњи буџет премашио буџете 11 министарстава, чини се да овде ипак не ради о некаквим Давутогловим великим плановима за Балкан и Србију. Давутоглуу је, по свему судећи, након серије негативних оцена које је покупио због фијаска у сиријској кризи, потребан бар један успех са којим ће изаћи пред премијера Ердогана. Другим речима, нема никакве дилеме да у случају да званична Анкара у скорије времене понуди излаз из кризе, Сирија прети да постане камен око врата не само турској спољној политици, која се свела на хаотични Блиски исток, већ и питање политичке будућности актуелног турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа. Суочен са критикама Ердогана због појединих лоших потеза које је у претходном периоду повлачио, али и са опструкцијама које долазе од стране имама Фетулаха Гулена из САД, Давутоглу је пре неколико дана једва избегао смену приликом Ердоганове реконструкције владе, чиме је потврђена веродостојност спекулација о могућности његове смене, које су већ неко време актуелне не само у Анкари, већ и иностранству.
Гласови који говоре о "свиленом гајтану" који се спрема за министра Давутоглуа, постали су гласнији након посете председника Русије Владимира Путина Турској, у децембру прошле године, и били су утемељенина чудним пропустима турског протокола приликом фотографисања учесника овог скупа. Очигледно да је преокрет у Сирији постао живи песак који прети да увуче све оне који помисле да могу да га учине "проходним", као и то да је министар Давутоглу, постао прва турска жртва својих претераних аспирација и прекомерног везивања за америчку спољну политику. Уколико пак буде успео да консолидује свој положај након извршене реконструкције владе и убеди Ердогана у своју незамењивост на спољнополитичком плану, није искључено да ће Давутоглу наставити са нескривеним амбицијама да се после очекиваног избора Ердогана за председника Турске 2014. пребаци на место премијера, причему треба имати у виду да је још неколико виђенијих функионера странке такође показало интересовање за овај положај. Уколико Давутоглуове напоре да остане на месту министра спољних послова, а потом се евентуално пребаци у премијерску фотељу пренесемо на дипломатски план тј. Исте сместимо у контекст проблема у коме се Давутоглу нашао због Сирије, постаје јасније да је предстојећа посета турског министра спољних послова Београду покушај, да се након низа промашаја на Блиском истоку поентира барем на Балкану на коме је у претходних неколико година постигао значајне успехе. Такође, долазак министра Давутоглуа има за циљ да потврди присуствоТурске, које је доведено у питање због једногодишње пасивности на Балкану. Уместо Давутоглуовог пројекта "2012. - година мира на Балкану", који је требало да нагласи значај турске дипломатије у региону и "озакони" кључну улогу Турске тј. њен статус регионалне силе, фокус турског министарстава спољних послова у прошлој години пребачен је готово у потпуности на Блиски исток. Иако пребацивањем на "сиријски колосек" Турска није нестала са Балкана, овај својеврстан вакуум, ипак је утицао на регион и барем накратко гурнуо Балкан на маргине турске спољне политике. Када је реч о Србији, дефанзива Турске на простору Балкана у 2012, али и чињеница да је поменута година била изборна у Србији, омогућили су својеврсно преиспитивање до сада реализованог и отворили могућност редефинисања односа, односно постављања односа са Анкаром на нове основе. У том контексту српског самопреиспитивања, прошла година је, судећи по великом броју трибина, конференција, новинских чланака, била година врло израженог интересовања за турску спољну политику. Да ли је истовремено одржавање конференција посвећених турској спољној политици у Београду и Бањалуци, новембра прошле године, израз координиранијег приступа Србије и босанско - херцеговачког ентитета Републике Српске према Турској или само изолован инцидент у односима Србије са Републиком Српском остаје да се види у наредном периоду. Ако је судити по изјавама првог потпредседника српске владе Александра Вучића датих непосредно након доласка на власт, и наговештајима о садржају поруке коју ће председник Николић пренети током предстојеће посете Турској у фебруару, промена у односу на Анкару ипак неће бити. Досадашња пракса потврђује речи Вучића. Наиме, од избора Томислава Николића за председника Србије и формирања коалиционе владе напредњака са социјалистима и Динкићевим Уједињеним регионима у јуну прошле године, и поред овог израженог медијско - стручног интересовања за Турску и учесталих критика, српско - турски односи нису претпрели никакву штету. Интензитет односа је истина смањен, али то није последица некакве напредњачке аверзије према Турској која датира из предрасколских "Шешељевских времена", већ је пре свега последица промене приоритета која је наступила у турској спољној политици.
Штавише, између Ердоганове Партије правде и развоја и Српске напредне странке постоје одређени моменти који могу ојачати личне односе врха српских напредњака и турских АКП власти. Добри познаваоци турске политичке сцене тешко да могу да не примете да је Србија са напредњацима добила странку чије формирање, односно дистанцирање од радикалне прошлости, неодољиво подсећа на Ердоганово и Гулово успостављање веза са, најпре утицајним политичким круговима и јеврејским лоби групама у Вашингтону, а затим и њихов разлаз са својим дугогодишњим исламистичким ментором, Неџметином Ербаканом. У сваком случају, уколико Турска ипак некако успе да нађе частан излазак из сиријске кризе и поново покаже интересовање за Балкан и односе са Србијом, поред става нових српских власти, велику улогу у реактивирању Турске у регионалним пословима играће прагматичност и однос новопостављеног турског амбасадора Мехмета Кемала Бозаја, не само према српским званичницима, него и интелектуалним круговима, са којима ће, за разлику од свог претходника Али Ризе Чолака, морати да успостави комуникацију. Када је пак о српском амбасадору у Анкари реч, охрабрује то што министарство спољних послова није посегло за механичким или политички мотивисаним повлачењем Душана Спасојевића, који без сумње представља нешто најбоље што је Београд послао пут Анадолије још од времена службовања професора Дарка Танасковића. Иако су српско - турски односи врло често стављани под лупу српске јавности и подвргавани критици, рад амбасаде никада није довођен у питање, чак се она сврстала у ред ретких дипломатских представништава Србије које је бележило позитивне поене како кући, тако и у земљи домаћину. Што се Давутоглуа у једном ширем контексту тиче, овом искораку у Београду претходило је неколико потеза који су имали за циљ да потврде исправност његових спољнополитичких избора. Настојећи да обезбеди"правну" основу за заокрет у односима са Сиријом и уопште политици према тзв. Арапском пролећу, турски министар спољних послова је почетком јануара ове године на Петој амбасадорској конференцији, једногодишњем залагању за демократију и право на живот у слободи "сиријске браће" дао званичну форму прогласивши 2013. годину за годину "хуманитарне дипломатије". Исто тако, у том хуманитарном концепту, за Давутоглуа застава Републике Турске постаје не само национални, већ симбол који превазилази ускогруде националне интересе једне, у овом случају турске државе. "Турска застава није само симбол снаге, већ такође представља симбол савести који се вијори како овде, тако и на улицама Газе, Мијанмара и Сомалије". Ово залагање Анкаре за поштовање људских права и демократије у суседним регионима, које је са почетком тзв. Арапског пролећа однело превагу над исто тако Давутоглуовом економски и политички врло исплативом "политиком нултих проблема са суседима", Давутоглу је пред турским дипломатама објаснио следећим речима: "И ово ћу рећи! Ми поштујемо границе Турске са Сиријом и Ираком. Територијални интегритет Сирије и Ирака су од животне важности за нас у истој мери као и територијални интегритет Турске. Међутим, када је реч о културним границама, оне неће постојати и не признајемо Сајкс - Пикотов споразум. Отворено кажем да зидове који су подигнути око нас, зидове подигнуте између нас и Блиског истока, зидове између нас и Балкана подигнуте балканским ратовима, зидове између Кавказа и нас настале Првим светским ратом, ратом из 1893. године и ранијим ратовима, не признајемо. Поштујемо границе, али како можемо говорити о савести, уколико трн који је забоден у прст неког од тамошњих житеља ми у Анкари не будемо осетили у свом срцу". У том контексту може се и интерпретирати намера Давутоглуа да после првог неуспешног посредовања, покуша још једном са "вађењем трна" који мучи муслимане у Србији и сруши културне границе које су настале низом балканских сукоба. Ништа, међутим, не би било необично да Давутоглу и Управа за верске послове, у журби са прескакањем културних граница у региону, нису заборавили оне границе које су повучене унутар саме Турске, а које деценијама деле већинске суните и мањинске алевите. У сваком случају, ма какве намере турског министра спољних послова биле, замршена геополитичка позиција Турске по питању Сирије и велики улози који се дају препознати у њој, наводе на то да крај ипак није близу, а самим тим и озбиљнији повратак Турске на Балкан. Другим речима, политиком према Сирији, Анкара је значајно себи ограничила маневарски простор и конфронтирала се не само са Асадом, већ и државама попут Русије, Ирана, Кине и Ирака, које имају своје разлоге због којих желе да спрече, или барем одгоде пад Асадовог режима. Чак и у случају да "велики" у скорије време нађу неко компромисно решење по питању Сирије или се определе за сценарио отворене спољне интервенције, повлачење заинтересованих страна неће бити моментално, и они ће, као што смо видели на примерима Либије и Египта, и даље помно пратити збивања због могућности преливања сукоба на неки нови Мали тј. Либан или Ирак. Конкретно, када се ради о могућности турског економско - политичког преусмеравања на друге регионе, несумњиво да је поред кризе у Сирији, највећа препрека сваком будућем покушају те врсте курдско "читање" тзв. Арапског пролећа односно њихова свест да је тренд ширења "демократије" у земљама Магреба и Блиског истока, историјска шанса која њих као највеће губитнике распада Османског царства може врло лако учинити срећним добитницима тзв. Арапског пролећа. Чак и да се Анкара осмели на склапање неке врсте "сепаратног мира", јасно је да она неће бити кажњена само повлачењем америчког благослова за турске активности на Балкану и Блиском истоку, већ ће такав потез додатно убрзати даљу ескалацију курдског питања у региону. Овоме је, истина, допринела сама Анкара низом својих непромишљених потеза. Нису потпуно неоснована тумачења по којима Анкара преко свог позива НАТО - у да на територији Турске размести "Патриот" ракетне системе заправо учествује у прикривеном стварању својеврсног "курдског коридора", чији је циљ да преко северне Сирије повеже Барзанијев Ирачки Курдистан са Средоземним морем. Другим речима, страховања да се Анкара оваквом политиком рушења диктаторских, али пријатељских режима придружила формирању окружења на чије будуће деловање неће имати превеликог утицаја, нису у потпуности без утемељења. Наиме, Турска се може суочити са непријатном истином да се на њеним јужним границама уместо сиријских вијоре курдске или заставе ПКК - а, односно да ће за суседе на југу и југоистоку Анкара добити "аутономне" курдске ентитете који ће се протезати од Средоземног мора све до границе са Ираком и Ираном. Да се ова врста ентитета може појавити и у самој Турској, говори доношење закона о великим градовима, кога многи у Турској виде као увод у тиху федерализацију Турске, и који је, према неким информацијама, последица деветочланог договора који је још априла 2003. године Абдулах Гул постигао са тадашњим америчким министром спољних послова, Колином Пауелом. Додатан немир приликом предвиђања за 2013. годину, уноси болест ирачког председника Џелала Талабанија, односно проблем у проналажењу адекватног и за Курде прихватљивог наследника, као и низ питања везаних за могућност проглашења независног Ирачког Курдистана у овој години, а коју је у децембру 2012, у низу својих текстова, покренуо угледни колумниста турског дневног листа "Радикал", Џенгиз Ћандар. Да Багдад, али и Анкару чекају озбиљни изазови у овојгодини, наговестио је и текст одличног познаваоца прилика на Блиском истоку и дугогодишњег дописника "Гардијана" из Бејрута, Дејвида Хирста, објављеног у либанском "Дејли стару", који се позива на Маликијев багдадски лист "Ал Сабах" и који се временски и тематски савршено надовезује на талас текстова одлично обавештеног Ћандара о ирачком Курдистану и могућности реализације независности ирачког Курдистана. Наиме, овај Британац са дипломама Оксфордског и Америчког блискоисточног универзитета из Бејрута, указао је на могућност да Малики пређе са неуспешног "плана А" који подразумева очување територијалог интегритета Ирака у постојећим границама, на резервни и радикални "план Б", тј. На давање независности Ирачком Курдистану. Може се замислити какав би одјек овај, због Керкука и нафте чини се немогућ, "историјски договор" Арапа и Курда имао у Турској и региону. Ма колико се сукоб између премијера Тајипа Ердогана и председника Абдулаха Гула распламсавао са приближавањем председничких избора 2014. године и прогнозе за наредну годину на Блиском истоку деловале суморно, Турску као озбиљну државу која итекако зна шта хоће, ипак не треба прерано отписивати. Иако ова најављена посета турског министра спољних послова има превасходно за циљ побољшавање имиџа Ахмета Давутоглуа код куће, она такође носи са собом својеврсну поруку да без обзира на проблеме са којим се суочава на Истоку, Турска жели да очува свој политички утицај на прилике у региону. Сирија може да буде Ердоганова и Давутоглуова битка код Ангоре (Анкаре) , али ипак никада не би требало сметнути с ума да као што ни Бајазитов пораз код Ангоре није био пораз који је ставио тачку на Османско царство, већ је представљао само краткотрајни предах који ће кроз пола века бити заборављен освајањем Цариграда, тако и лоши резултати Давутоглуове спољне политике не морају да значе крај Давутоглуове "стратегијске дубине". Да Турску треба озбиљно схватати чак и онда када се налази на коленима доказао је Кемал Ататурк у рату за независност. Дакле, као што је једном приликом одлично приметио министар Давутоглу: "Они који не знају историју не могу ни да је стварају". Благо онима који имају уши да чују и очи да виде. ************************* Аутор је сарадник Европског центра за регионалну сарадњу. Магистрирао је на Институту друшвених наука Анкарског универзитета и бави се турском спољном политиком, као и политичким животом у Турској (Недељник) |