Онур и Шехерезадa, или дипломатија преко малих екрана

Турске сапунице, које обарају рекорде гледаности и које се према подацима из марта месеца емитују у 36 држава, потиснуле су донедавно на малим екранима доминантне мексичке и бразилске серије. Ова права „помама за турским серијама“, чије се пласирање „преко гране“ некако „случајно“ поклопило са доласком Партије правде и развоја на власт 2002. године, у потпуности временски кореспондира са дипломатским иницијативама Турске у региону Блиског истока и Балкана. Повратак Турске на Западни Балкан (ако се уопште може рећи да је Турска икада заправо и одлазила са ових простора), праћен је са једним доста занимљивим феноменом – правом правцатом хистеријом око турских серија.Популарна „Шехерезада“ тј. „1001 ноћ“ („Binbir Gece“) је за веома кратко време на простору бивше Југославије постигла невероватну популарност, а Балкан поред турских високих званичника од недавно походе и звезде турских сапуница. Главни глумци серије Халит Ергенч (Halit Ergenç) и Бергузар Корел (Bergüzar Korel) који играју улоге Онура и Шехерезаде су недавно током свог боравка у Хрватској, искористили прилику и своју популарност уновчили за 300 хиљада евра снимивши рекламу у трајању од свега једне минуте и десет секунди за хрватски трговински ланац „Идеа“.[1]

Србија и Хрватска међутим, у овоме нису никакав изузетак. Серија „1001 ноћ“ остварила је рекордну гледаност и у „непријатељској“ Грчкој. „Бомбардовање“ турским серијама у овој земљи започето је са емитовањем серија „Младожења странац“ („Yabancı Damat“) и „1001 ноћ“, да би се од ове зиме наставило са серијама „Забрањена љубав“ („Aşk ı Memnu“) и „Сребро“ („Gümüş“). Серију „1001 ноћ“ коју је најпре емитовао грчки канал „Македонија“ и чије се приказивање уз рекордну гледаност завршило априла месеца, наставио је да приказује исто тако грчки канал АНТ 1, где ју је дневно гледало у просеку 1 100 000 гледалаца.[2] Слична ситуација је била и у суседној Бугарској, где је серију „Сребро“ преко бугарског BTV канала дневно пратило око 2 милиона гледалаца и где је главна глумица из истоимене серије, Сонгул Оден (Songül Öden), због популарности гостовала у неколико бугарских емисија попут „Dancing Stars 2“ и „Slavi Show“.[3] У Сирији је пак, највише пажње поклоњено серији „Долина вукова“ („Kurtlar Vadisi“) која приказује спрегу турске политике са криминалом и показује рад турских служби безбедности.

Популарна „Шехерезада“ тј. „1001 ноћ“ („Binbir Gece“) је за веома кратко време на простору бивше Југославије постигла невероватну популарност, а Балкан поред турских високих званичника од недавно походе и звезде турских сапуница.

Конкретно када је реч о Блиском истоку и Северној Африци, може се слободно рећи да су напред поменуте турске серије, направиле праву малу културну револуцију у домовима од Марока до Ирака. Другим речима, њима се поправља имиџ Турске и Турака, на који су се негативно одразили како вишевековно османско присуство тако и каснији покушаји турског културног дистанцирања из региона. Турска која се у регион „на велика врата“ вратила почетком осамдесетих са тадашњим премијером Тургутом Озалом, поред политичке активности, сада своје свакодневно присуство Турске остварује и преко малих екрана, преко којих улази у скоро сваки дом. Анкара је тиме на неки начин довела у питање  доминацију америчке популарне културе у региону и са њиховом све већом популарношћу, помогла медијско повезивање као и стварање препознатљиве „јединствене“ програмске шеме телевизијских канала на Блиском истоку.

Упркос нескривеној Ердогановој наклоности Ирану, по речима арапског писца Ширзада Јусуфа, турске серије показују да се у суштини се ради „о борби за наклоност Арапа у региону између Ирана и Турске“. За разлику од Ирана, чије понашање изазива подозрење арапских суседа, Турска се на прихватљив и ненаметљив начин „улагује“ арапском јавном мњењу, подстиче модернизацију Блиског истока и охрабрује његово културно повезивање са Западом. Директор италијанске Међународне мреже за етничку политику и миграције, Алесандро Сиљ (AlessandroSilj), је у свом тексту који је објавио дневни лист, „CorriereDellaSera“, а који су објавили и турски медији, истакао да ће турске серије односно“пример Турске, у целом региону створити далеко слободнију, нову жену, која ће постати симбол културних и друштвених промена“.[4]

Истраживање које је спровела „KA Research Limited“ показало је да 74% жена у Саудијској Арабији редовно или повремено гледа турске сапунице, а да 63% саудијских жена сматра да је серија „Сребро“ утрла пут личним слободама и правама жена у овој држави.[5] Наиме, по речима турског министра без портфеља, Зафера Чаглајана, турске серије су популарне у тој мери да се „у арапским земљама састанци договарају у складу са временомемитовања турских серија“.[6] Досадашње искуство такође показује да се пласирање турских серија ван граница Турске позитивно одразило на привлачење страних студената на школовање у Турској и турски туризам. Снимци Истамбула који се провлаче кроз већину турских серија учинили су да је Истамбул постао једно од омиљених места у Турској за одмор Арапа који су у могућности да путују. Број туриста из Саудијске Арабије у Турску је са 30 000 скочио на 100 000, а број летова из Ријада у Истанбул се са 2 лета недељно повећао на 4.[7] У намери да искористе прилику и привуку све већи број арпских туриста, поједини ланци тржних центара, у својим објектима који се налазе у близини најпрометнијих аеродрома у Истамбулу и другим градовима Турске, поред запошљавања радника са знањем арапског језика, размишљају о ангажовању глумаца из турских сапуница у циљу привлачења купаца из арапских земаља.[8] Поред привлачења страних туриста, турска кинематографија омогућава „селективно“ упознавање Балкана, Блиског истока и Централне Азије са друштвеним обичајима у Турака, њиховим навикама, кухињом, природним и историјским богатствима Турске, али и промовисање турских робних марки.Значај који турске серије имају за успех турске дипломатије на регион и обрнуто, као и за турску економију, потврдио је и министар без портфеља у турској влади, Зафер Чаглајан (Zafer Çağlayan), речима да се „размишља о маркетиншкој подршци серијама с обзиром на чињеницу да ће оне обезбедити позитиван имиџ Турској и поспешити коришћење турских производа“.[9]

Друга страна медаље  

Ипак, нису сви задовољни са утицајем који турске серије остављају. Када је реч о Блиском истоку, конзервативни делови тамошњих друштава у њима препознају „америчке прсте“ и промовисање западњачких обичаја и вредности, по њиховом мишљењу штетних по муслимане. Поједини турски филмски критичари истичу да треба бити опрезан, јер промовисање „западног“ морала, и у складу са њима прихватљивих друштвених вредности у појединим турским серијама (форсирање тема као што су ванбрачна деца, сексуални односи ван брака, преваре брачних партнера, алкохол, прихватање „лаких“ дрога као нормалне појаве), може имати и негативне последице по углед Турске у овој регији. Тако саудијски верски лидери попут Јусуфа Ел Ахмеда, повремено умеју да баце фетву онима који прате ове серије.[10] Упркос фетви коју су 2009. године издале верске власти у Саудијској Арабији, популарну турску серију „Сребро“ преко телевизије MBC у Дубаиу (која је иначе у власништву Саудијаца) гледало је 85 милиона Арапа у региону.[11]Колики утицај турске сапунице имају на арапско јавно мњење илуструје пример једног неименованог лидера Хамаса. Наиме, када се исти током давања изјаве у којој се жалио на турске сапунице и штетне утицаје западне културе, појавио његов малолетни син коме је „као за инат“ оцу, зазвонио телефон са уводном мелодијом из серије „Сребро“.[12] Док од арапске јавности, убира углавном похвале, турске сапунице су у Израелу у неколико наврата наишле на прилично оштру реакцију како тамошњих медија, тако и званичних органа. На „удару“ Израела су се нашле поједине епизоде популарне турске серије „Долина вукова“. Због по мишљењу званичног Израела, „проблематичног“ представљања агената МОСАД-а у поменутој серији, турски амбасадор Огуз Челиккол (Oğuz Çelikkol) је позван на разговор, а инцидент са заставом и арогантно обраћање медијима помоћника министра спољних послова Израела Денија Ајлона (Danny Aylon) само су погоршали комуникацију између две државе и односе начете након Ердогановог вербалног испада у Давосу 29. јануара 2009. године. Слично серији „Долина вукова“, једна друга турска серија, „Раздвојеност“ („Ayrılık“) чије је емитовање започето септембра 2009. године на првом каналу Турске државне телевизије, такође је изазвала оштру реакцију израелског министарства спољних послова и израелских медија. И ова серија која прати судбине људи у Палестини је на 2. каналу израелске телевизије окарактерисана као „провокација усмерена на изазивање непријатељства према Израелу и Јеврејима“.[13]

Упркос нескривеној Ердогановој наклоности Ирану, по речима арапског писца Ширзада Јусуфа, турске серије показују да се у суштини се ради „о борби за наклоност Арапа у региону између Ирана и Турске“.

Успех сапуница се манифестовао и кроз велико интересовање за учењем турског језика у државама у којима су серије емитоване. Иако се повећано интересовање за учење турског језика уклапа у Давутоглуову визију „нове“ турске спољне политике и њеног утицаја на земље које су некада биле делови Османског царства, ипак је тешко поверовати да би интересовање за турски језик, барем на Балкану, могло да буде трајнијег карактера. Пре би се могло рећи да ће његово задржавање зависити од интереса публике за турске серије. Другим речима, догодиће се нешто слично као са Касандром и другим већ виђеним латино-америчким серијама. Што се пак, туркофонских држава бившег Совјетског савеза и Блиског истока тиче, серије помажу да се тзв. „анадолски“ турски одомаћи у тим државама, као и да се тамошњи живаљ, упознавајући „матицу“ Турску, уместо Русији окрене Турској. Међутим, у државама Централне Азије, а нарочито у Казахстану и Киргизији, руски језик је и поред свих искушења које су са собом донели распад Совјетског савеза и „продор“ Турске током деведесетих година, ипак успео да задржи своје место у друштву.

Право изненађење је приредиоТурској језички и етнички најближи Азербејџан, који је променио своју првобитну одлуку да се у циљу смањивања разлика која постоје између два језика турске серије емитују без титлова и синхронизације. Наиме, крајем 2007. године, азербејџански Високи савет за радио и телевизију (Radyo ve Televizyon Üst Kurulu)  је донео одлуку по којој се због штете коју такво емитовање наноси званичном језику, забрањује емитовање турских филмова и серија без титлова и синхронизације.[14] Прва одлука коју је Високи савет донео 14. марта 2007. године и која је забрањивала емитовање садржаја на страним језицима, није укључивала турски језик.

Све приметнији утицај турског на азербејџански, коме би и до недавно доминантан руски језик могао да позавиди, учинио је да се власти у Бакуу одлуче за нешто другачији однос према турском језику и да уместо до тада толерантног става преузму одређене кораке ка потискивању турског језика из средстава јавног информисања. Наиме, 32 и 40 часова програма на турском у Азербејџану, колико се емитовало сваке недеље, по речима дописника турског дневног листа „Zaman“ из Бакуа, учинило је да петогодишња деца у Азербејџану могу без икаквих проблема да говоре на турском језику. Није се међутим стало само на томе. Директор већ поменутог Високог савета за радио и телевизију, Нуширеван Мехеремли, је затражио већу заступљеност азербејџанског језика на Турској радио телевизији.[15]

Када је реч о Блиском истоку, конзервативни делови тамошњих друштава у њима препознају „америчке прсте“ и промовисање западњачких обичаја и вредности, по њиховом мишљењу штетних по муслимане.

„Много вреди разговор са паметним човеком“

Иако је и даље суочена са озбиљним проблемима попут и даље нерешеног „курдског питања“, Турска данас, у односу на све своје суседе, представља праву оазу мира, стабилности и просперитета. Отварање према свом суседству које је започео премијер Озал осамдесетих година прошлог века, интензивно је наставила Партија правде и развоја након добијених избора, новембра 2002. године. Дипломатска активност Турске на простору на коме се некада простирало Османско царство, и удаљеним државама попут Кине, Бразила, праћенa је економским улагањима, али и све видљивијим културним присуством Турске на тим просторима.

Као што смо имали прилике да видимо, важан аспект остваривања културног присуства јесу управо турске серије. Готово да нема озбиљнијег дневног листа и часописа у свету који није објавио бар један чланак о турским сапуницама и турској мекој моћи. И поред критика по питању квалитета произведених серија које се могу чути у самој Турској, бриге да би серије могле да нанесу штету угледу Турске у муслиманском свету, забрана у „братском“ Азербејџану, општи је утисак да су серије ипак успеле да придобију гледаоце у иностранству, али и да обрадују турску дипломатију. Ова својеврсна турска „потемкинова села“ у којима се млади, успешни, лепи и по последњој западној моди обучени млади Турци стављају у први план, у потпуности се уклапају у слику коју главни архитекта турске спољне политике, творац концепта „стратешке добине“ и садашњи министар спољних послова Турске, Ахмет Давутоглу жели да пласира свету.

Што се нас пак тиче, остаје нада да ће се неко сетити и извући неку конкретну корист из овог турског примера. Ослањање на сопствену, не безначајну кинематографију у стицању или ширењу свог утицаја у региону, као и њени евентуални успеси, свакако би могли помоћи Србији да поврати бар део самопоуздања и самопоштовања.