Pravo na pristojnost i razlikovanje

Neposredni povod za moje javljanje jeste tekst kolege Miše Đurkovića, objavljen u „Politikinoj” rubrici „Pogledi” (,,Slučaj zaštitnika”, 7. maj). U svom tekstu kolega Đurković pokreće bar četiri ključna pitanja koja svojim značajem nadilaze neposredni povod za njegovu reakciju – sve ono što se mesecima već dešava „oko lika i dela” zaštitnika građana Saše Jankovića. Sa Mišom inače ne delim ista politička i ideološka uverenja, ali ga zaista smatram odličnim stručnjakom i znalcem, kao i čovekom visoke kulture i profesionalnog integriteta, što je dodatni razlog da sa njim i javno razmenim utiske i mišljenja.

Na prvom mestu, sa Mišom se apsolutno slažem da se u pristojnom svetu, ma ko i šta da je u pitanju, sila argumenata ne sme zameniti argumentom sile i orkestriranih pritisaka i da se nezadovoljstvo nečijim radom ne sme iskazivati kritikom ad hominem i ad bačulam – na čoveka i to batinom. Saglasan sam naime s njegovom ocenom da je sve ono što se zaštitniku dešava nakon što je tražio informacije o spornim slučajevima sukoba između pripadnika bezbednosnih službi, u koje su indirektno upleteni ljudi iz najbližeg okruženja nosilaca vlasti, neprimereno. Pogotovo što je osporavanje zaštitnika bazirano na kopanju po biografiji građanina Saše Jankovića i „pronalaženju” detalja od pre dve decenije koje su deo vlasti i medija koji u tome učestvuju mogli da znaju i pre nego što je reizabran na funkciju.

Sticajem okolnosti, svedok sam da se isti scenario i rukopis primenjuju na neugodne partnere u susedstvu. Zato što sam kao gošću na predavanju u Podgorici pozvao satanizovanu Vanju Ćalović „zaslužio” sam naslovnu stranu sa slikom u izdanju „Informera” za Crnu Goru. Istini za volju, novinar je korektno preneo moj odgovor da sam Vanju zvao da govori o protestnoj civilnoj i političkoj participaciji, o čemu nesporno ima šta da kaže, kao i da poziv ne bih uputio samo neznalicama, ignorantima i ljudima koji su pritome ogrezli u nepotizam i korupciju.

Slažem se, naravno, i s tim da, na drugoj strani, niko ne treba da bude izuzet od prava na kritiku i procenu efekata sopstvenog rada. Posebno to treba, po mome sudu, da važi u slučaju predstavnika nezavisnih državnih organa poput zaštitnika, poverenika ili Agencije za borbu protiv korupcije. Neko kome je u „opisu posla” da štiti ljudska prava, transparentnost i integritet prvo na sebi primerom mora da dokazuje poštovanje principa za čiju je odbranu zadužen. Ništa sporno ne vidim ni u fokusiranju kolege Đurkovića samo na deo posla zaštitnika, odnosno na kritiku njegovog zalaganja za donošenje zakona koji se tiču ozakonjenja prava na jednakost manjinskih seksualnih i svetonazornih grupa. Sporna mi je etiketa levičar. I sam sam levičar i sindikalist i protivnik svakog oblika nejednakosti. Sporno bi mi jednako bilo i svako etiketiranje nekoga samo zato što je desničar i konzervativac.

Imam razumevanja za stav da problemi koji su visoko na našoj političkoj agendi nisu istovremeno i najveći problemi građana Srbije i da su pritisci spolja da se određena rešenja usvoje neretko lišeni mere i ukusa. No zaista ne mislim da će prava LGBT populacije razoriti našu tradicionalnu porodicu– nju već uspešno razara neobručena logika profita i odsustvo empatije i solidarnosti. Ne mislim ni da izvesna legalizacija manjinskih religijskih zajednica može ugroziti, sama po sebi, našu svest o sopstvenim, recimo, pravoslavnim civilizacijskim i kulturnim korenima, kao ni da su predstavnici oficijelnih religija izuzeti od kritika za svoje svetovne aktivnosti. Sasvim je druga stvar ako odbrana manjinskih prava preraste u manjinsku dominaciju i ortodoksiju. Zato se, po mome dubokom uverenju, ne može kriviti zaštitnik građana Saša Janković.

Takođe, ne mislim ni da je prethodni rad u međunarodnim vladinim i nevladinim organizacijama činjenica koja, nezavisno od znanja i efekata rada, nekoga kvalifikuje ili pak diskvalifikuje za obavljanje poslova u nezavisnim državnim organima. Svedok sam da su u slučaju i izbora kao i smene prethodne direktorke to opredeljenje jasno manifestovali članovi prvog saziva Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Najzad, duboko sam saglasan sa Mišom Đurkovićem da pravo na kritiku mora ići ruku pod ruku sa argumentima, pristojnošću i uvažavanjem ličnosti onih sa kojima se sporimo.

(Autor je predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije)

(Politika)