Право на пристојност и разликовање

Непосредни повод за моје јављање јесте текст колеге Мише Ђурковића, објављен у „Политикиној” рубрици „Погледи” (,,Случај заштитника”, 7. мај). У свом тексту колега Ђурковић покреће бар четири кључна питања која својим значајем надилазе непосредни повод за његову реакцију – све оно што се месецима већ дешава „око лика и дела” заштитника грађана Саше Јанковића. Са Мишом иначе не делим иста политичка и идеолошка уверења, али га заиста сматрам одличним стручњаком и зналцем, као и човеком високе културе и професионалног интегритета, што је додатни разлог да са њим и јавно разменим утиске и мишљења.

На првом месту, са Мишом се апсолутно слажем да се у пристојном свету, ма ко и шта да је у питању, сила аргумената не сме заменити аргументом силе и оркестрираних притисака и да се незадовољство нечијим радом не сме исказивати критиком ад хоминем и ад бачулам – на човека и то батином. Сагласан сам наиме с његовом оценом да је све оно што се заштитнику дешава након што је тражио информације о спорним случајевима сукоба између припадника безбедносних служби, у које су индиректно уплетени људи из најближег окружења носилаца власти, непримерено. Поготово што је оспоравање заштитника базирано на копању по биографији грађанина Саше Јанковића и „проналажењу” детаља од пре две деценије које су део власти и медија који у томе учествују могли да знају и пре него што је реизабран на функцију.

Стицајем околности, сведок сам да се исти сценарио и рукопис примењују на неугодне партнере у суседству. Зато што сам као гошћу на предавању у Подгорици позвао сатанизовану Вању Ћаловић „заслужио” сам насловну страну са сликом у издању „Информера” за Црну Гору. Истини за вољу, новинар је коректно пренео мој одговор да сам Вању звао да говори о протестној цивилној и политичкој партиципацији, о чему неспорно има шта да каже, као и да позив не бих упутио само незналицама, игнорантима и људима који су притоме огрезли у непотизам и корупцију.

Слажем се, наравно, и с тим да, на другој страни, нико не треба да буде изузет од права на критику и процену ефеката сопственог рада. Посебно то треба, по моме суду, да важи у случају представника независних државних органа попут заштитника, повереника или Агенције за борбу против корупције. Неко коме је у „опису посла” да штити људска права, транспарентност и интегритет прво на себи примером мора да доказује поштовање принципа за чију је одбрану задужен. Ништа спорно не видим ни у фокусирању колеге Ђурковића само на део посла заштитника, односно на критику његовог залагања за доношење закона који се тичу озакоњења права на једнакост мањинских сексуалних и светоназорних група. Спорна ми је етикета левичар. И сам сам левичар и синдикалист и противник сваког облика неједнакости. Спорно би ми једнако било и свако етикетирање некога само зато што је десничар и конзервативац.

Имам разумевања за став да проблеми који су високо на нашој политичкој агенди нису истовремено и највећи проблеми грађана Србије и да су притисци споља да се одређена решења усвоје неретко лишени мере и укуса. Но заиста не мислим да ће права ЛГБТ популације разорити нашу традиционалну породицу– њу већ успешно разара необручена логика профита и одсуство емпатије и солидарности. Не мислим ни да извесна легализација мањинских религијских заједница може угрозити, сама по себи, нашу свест о сопственим, рецимо, православним цивилизацијским и културним коренима, као ни да су представници официјелних религија изузети од критика за своје световне активности. Сасвим је друга ствар ако одбрана мањинских права прерасте у мањинску доминацију и ортодоксију. Зато се, по моме дубоком уверењу, не може кривити заштитник грађана Саша Јанковић.

Такође, не мислим ни да је претходни рад у међународним владиним и невладиним организацијама чињеница која, независно од знања и ефеката рада, некога квалификује или пак дисквалификује за обављање послова у независним државним органима. Сведок сам да су у случају и избора као и смене претходне директорке то опредељење јасно манифестовали чланови првог сазива Одбора Агенције за борбу против корупције.

Најзад, дубоко сам сагласан са Мишом Ђурковићем да право на критику мора ићи руку под руку са аргументима, пристојношћу и уважавањем личности оних са којима се споримо.

(Аутор је председник Одбора Агенције за борбу против корупције)

(Политика)