ПКБ је рецепт како да спасемо Србију - не треба га продавати

(Време)

Много пута сам говорио о ПКБ-у. Много пута су ми рекли да сам са том причом досадио и богу и народу. Могуће, али мислим да неће сметати да то урадим још једном. Напротив!

Много пута су ми објашњавали да то што причам није политика. Тачно. Јер ПКБ је много више од политике, бар оне српске. Много више од вређања политичких противника, изношења неистина, неиспуњавања датих обећања и свега оног што се под политиком у Србији подразумева.

Шта је ПКБ? ПКБ је рецепт како да спасимо Србију.

Пре пет година ПКБ је био потпуно девастирана компанија са 2300 запослених којима порези и доприноси на плате нису плаћани скоро две деценије. Била је то компанија са дугом од сто милиона евра која струју није плаћала годинама, компанија у којој није купљено ништа од механизације деценијама, компанија са скоро десет хиљада крава које су биле на умору. Компанија коју држава није послала у стечај нити ју је продала за неколико евра, јер Београд то није дао. Преузели смо је ми који смо водили град и који смо веровали да ако се споје знање, марљивост и искрене намере и за ПКБ и за Србију има наде.

ШТА СМО УРАДИЛИ: Довели смо професионални менаџмент састављен од младих људи којима је препорука била радна, а не партијска књижица. Ову другу нису ни имали и сви су претходно радили у највећим домаћим и мултинационалним компанијама. Сели смо са представницима синдиката и договорили да број запослених буде 2000, а плата у просеку 50.000 динара. И почели да радимо заједно. Прва три месеца радници нам нису веровали, мислили су да смо само још једна екипа која је дошла да напуни своје џепове.

После три месеца у којима смо поставили фирму на здрав темељ и променили уговоре о откупу наших производа са моћним компанијама јер су били штетни по ПКБ, почели су да нам верују. За три године смањили смо дуг за тридесетак одсто, али, што је много важније, уложили смо у пољопривредну механизацију и направили две најмодерније фарме крава у Европи. Исплаћивали смо све своје обавезе у дан. Исто као и плате са свим порезима и доприносима. Подигли смо за три године вредност фирме са фамозних неколико десетина евра на неколико стотина милиона евра… Омогућили смо држави да не мора да откупљује земљиште за ауто-пут, јер је оно ПКБ-ово, а ПКБ је градски. Само на томе уштедели смо десетине милиона евра за експропријацију. Поред ауто-пута сутра ће ницати производни објекти и велики магацини. Продајом само сто од скоро 25.000 хектара, колико ПКБ обрађује, биће исплаћен цео преостали дуг ПКБ-а који је на крају 2013. био око 70 милиона евра. Продаја сто хектара значи да ПКБ-у остаје још 24.900 хектара за основну делатност. ПКБ је спашен и поново је лидер у целом региону.

ШТА ТРЕБА ДА СЕ УРАДИ: Применом оваквог економског модела на целу Србију и Србија ће постати регионални лидер. Морамо да видимо шта можемо сами да урадимо, како да покренемо Србију, како да запослимо људе, повећамо извоз. Бајке о инвеститорима из ЕУ или Русије који само чекају да овде уложе новац, бекство су од реалности, јер и да хоће, немају у шта. Праву шансу за њихов долазак, као и за брз улазак у ЕУ смо пропустили у време Милошевића. Шта ми данас да понудимо свету осим Фијата и само неколико десетина фирми које заиста раде? Ништа, осим пољопривредних производа. То је наша највећа шанса, али за будућност, не за садашњост. Јер данас једва да имамо хране и за себе. И не треба да нам Европа пише никакав ед-мемоар, шта год то било, јер ми и да хоћемо, у Русију немамо шта да извеземо.

Да није тако, па не би претходне године у Босну извезли скоро 2,5 пута више хране него у Русију. Зато држава, јер нема ко други, мора да направи десетине мањих ПКБ-ова широм Србије, а не да ПКБ продаје. ПКБ не треба продавати, већ повећавати производњу и сачекати да се појаве стратешки партнери са којима ћемо заједно улагати.

Пре 40 година је у Србију дошао Унилевер, једна од највећих светских фирми у производњи хране и са ПКБ-ом основао заједничко предузеће Фриком. Па када је то могло у време комунизма, зашто не би могло данас!? Ако направимо сировинску базу, у Србију ће доћи велике компаније и почеће прераду нашег воћа и поврћа. Не зато што нас воле и што су нам вековни или деценијски пријатељи, већ зато што им се више исплати да у Србији прераде српско воће у сок, него да га превезу до Пољске и тамо то ураде. Са тим компанијама добићемо и приступ европским и светским тржиштима на којима они раде већ десетинама година.

Да бисмо направили таква права предузећа, а не политичко-партијске фирме као што је до сада углавном био случај, морамо одмах да престанемо са демагогијом о платама државних директора. Па како да их одредимо. Погледајмо колика су примања менаџмента у Делта аграру, МК Комерцу и некој мултинационалној компанији која ради у Србији, попут Нестлеа на пример. Узмимо просек те три фирме и ето нам износа плате за менаџмент сваког српског ПКБ-а. Само тако ћемо добити оне који знају и вреде. И није у реду да се у јавности плате тих луди упоређују са платама министара и председника, јер 90 одсто њих ни у једној озбиљној фирми не би догурали даље од асистента или курира.

ИЗЛАЗАК ИЗ СПИРАЛЕ: Број запослених и плате ће у таквим фирмама бити веће него код многих приватника, јер је за њих профит сврха пословања. Зато и смањују плате на ниво који је често понижавајући, јер знају да људи морају да раде и под таквим условима и да нема државе ни синдиката да их заштити. Државном предузећу профит није сврха сам по себи, јер држави није потребан већи стан, бољи ауто… Уместо у те сврхе, профит ће се улагати у развој предузећа и бољи живот грађана. Тако ћемо запослити десетине хиљада људи који ће своје боље плате трошити купујући у Србији. Повећаће се тражња, па ће и друге фирме повећавати своју производњу јер ће имати коме да продају оно што направе. Државни буџет ће се пунити, па ће бити више пара за лекаре, наставнике, медицинске сестре, судије, полицију... Изаћи ћемо из спирале пропадања и кренути спиралом раста и развоја. Можда некоме делује преједноставно, али не заборавите да су сва најбоља решења увек била једноставна.

Вратимо се на питање са почетка приче. Шта је ПКБ? ПКБ је Србија. Или прецизније, Србија данас је ПКБ од пре пет година. И ПКБ и Србију су уништавали разноразни у претходних четврт века. Многи су мислили да нема шансе да га спасимо, као што то данас мисле за Србију. Показало се да је могуће и оно што понекад делује немогуће и да решење увек постоји. За то, као што сам већ рекао, потребни су знање, марљивост, искрене намере и спремност да се таквим људима препусти вођење најважнијих ресурса у Србији. Ма колико деловало утопистички, сигуран сам да ће такво време доћи.