Neutralizacija srpskog patriotskog diskursa

Koliko god puta bilo konstatovano, treba to iznova ponavljati – režim Nikolić-Vučić-Tačić planira da počne sa postavljanjem granice sa Kosovom i Metohijom 10. decembra tekuće 2012. Sve dok ljudima ne dođe u glavu. Dok ne shvate razmere i značaj – koliko realni toliko i psihološki, duhovni i moralni – tog čina.[1]

U susret tom kobnom datumu, vlast svojim kontradiktornim ili otvoreno obmanjujućim izjavama slučajno ili namerno sluđuje srpsku javnost. Na primer, šef pregovaračkog tima Vlade Srbije za tehničke pregovore sa Prištinom Dejan Pavićević negirao je proteklog dana tvrdnje da će uspostavljanjem tzv. integrisane kontrole prelaza sa Kosovom biti uspostavljena svojevrsna granica ka Pokrajini.2] No, terminologija samog sporazuma ga demantuje. Kako su već i drugi autori istakli, tzv. Dogovoreni zaključci u vezi IBM3](integrisanimupravljanjem granicom) pozivaju se na Lisabonski sporazum, u čijem sklopu IBM „podrazumeva dobrosusedske odnose na najvišem nivou saradnje između dve susedne zemlje“, što zahteva :“1. obostrano priznavanje suvereniteta, 2. nepostojanje spornih pitanja u odnosima dve zemlje”.[4]

Dakle, granica. Možda deo vlasti Srbije čak misli da će i taj pojam nekako moći da se relativizuje, i, ako se dovoljno čvrsto zatvore oči i zapuše uši, da će moći da ga tretiraju po nekom svom nahođenjui slobodnom tumačenju, uz obavezno spinovanje domaće javnosti. Ali iskustvo od proteklih 20-ak godina trebalo je već svakom da bude dovoljno da shvati – potpisi na kojima zapadne sile insistiraju, one nameravaju i da sprovode u delo, u što tešnjem skladu sa sopstvenim interesima. A, valjda je jasno da je suštinski interes glavnih zapadnih sila – granica prema KiM. Da nije, ne bi tzv. Dogovor o IBM bio isporučen Srbiji kao politički uslovi ne bi se na njemu toliko insistiralo – kaoi na odricanju od Rezolucije 1244, kojom je Srbija, po tvrdnjama raznih izdajnika, “izgubila Kosovo”.

Inače, za to što je tekst Dogovora o IBM za potrebe ovog teksta preuzet sa sajta jednih beogradskih dnevnih novina imamo da zahvalimo činjenici da se, zaključno sa 15 časova 13.11.2012, njegov tekst nije mogao naći na zvaničnim sajtovima relevantnih državnih institucija u Srbiji. U Kancelariji za Kosovo i Metohiju taj sporazum nisu postavili na sajt, niti su ga imali pri ruci kada je autor kontaktirao Kancelariju za medije. S druge strane, iz pomenute kancelarije su bili ljubazni da autora upute na sajt Vlade Srbije, tj. na rubriku “Sporazumi postignuti u dijalogu sa Prištinom uz posredovanje EU”. Unutar te rubrike5] postoje linkovi na sve pomenute dogovore (ne zaboravimo – parafirane, a ne potpisane od strane prethodne vlade). Međutim – oni ne funkcionišu, izuzev linka za “Dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji” – tj. dogovor o čuvenoj “fusnoti”. Pritisak na sve ostale linkove samo vraća posetioca na prvobitnu stranicu, gotovo kao da se odbio o neki gumeni zid ili, npr. obraz od đona. A, ne zaboravimo, jedno od - sa sve duže liste neispunjenih - obećanja nove vladajuće koalicije ticalo se obavezne “transparentnosti” svih budućih razgovora, dogovora, sporazuma, itd. vezanih za KiM.

U sklopu opšte igre žmurke koja prethodi 10. decembru, direktor Kancelarije za KiM, Aleksandar Vulin nam je, sa svoje strane, saopštio: “Kada bi tamo bila carina, onda bi to bilo narušavanje teritorijalnog integriteta. Srbija neće albanske carinike na administrativnim prelazima, već poreske organe”.6] Pod broj jedan, u svim zemljama u kojim važi pomenuti režim IBM iz Lisabonskog sporazuma, prisustvo carine na granicama se podrazumeva – što je sa granicama uvek i slučaj, i to svuda u svetu. Pod dva, tačka pet Dogovora o IBM predviđa prisustvo “svih pripadajućih službi obeju strana, kao što su carina, policija, itd.” Vulin je takođe svojevremeno izneo stav, koji se i dalje može naći na sajtu Kancelarije za KiM, da “za nas postoje samo Unmik carine”.7]Dogovor o IBM, međutim, nigde ne pominje Unmik, već samo Euleks – što je pre nedavnog intervjua za državnu televiziju RTS direktor Kancelarije za Kim ipak izgleda saznao, pa se stoga korigovao i izjavio da će, ovog puta, “srpska strana insistirati na izvršnoj ulozi Euleksa”,8] koji je (baš kao i dosad, je li tako?) “garant da će stvar biti statusno neutralna”.[9]

Kad smo već kod “statusne neutralnosti” i “dobrih namera” posrednika u pregovorima, oni sa nešto dužim pamćenjem setiće se da je Tomislav Nikolić pre svog odlaska na zasedanje Generalne skupštine UN u septembru, davao izjave u smislu da “Ujedinjene nacije treba da imaju primarnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova” – što je bio i jedan od zaključaka sastanka Nikolić-Putin od 11. septembra.10]A setiće se i da je predsednik Srbije propustio da ponovi taj isti stav samo dve nedelje kasnije pred svetskim auditorijumom – iako je to bila jedinstvena prilika za objavljivanje namera Srbije, u mnogo prijateljskiji naklonjenom forumu nego što to EU ikada može da bude. Sada smo, čini se, još čvršće zakovani za EUroatlantsko tutorstvo u svim našim potezima i pregovorima vezanim za KiM.I kako onda, npr.Rusija može Srbiju da tretira kao pouzdanog partnera – kada njena vlast tako olako i nonšalantno krši ne samo obećanja data sopstvenim građanima, već i principe usaglašene na bilateralnom,predsedničkom nivou?

O upornim tvrdnjama brojnih najviših funkcionera vlasti da su briselski parafi bivšeg pregovarača sa Prištinom Borka Stefanovića zapravo “potpisi”više ne treba trošiti suvišne reči – ali ne treba ni zaboraviti, jer upravo je taj manevar osnova za politiku ne samo kontinuiteta već i nadogradnje Tadićeve pogubne kosovske politike. I taj manevarnam, možda bolje od bilo čega drugog, otkriva zašto je vlast ostavila glavne medije u Srbiji netaknutim – da bi njeni predstavnici nekažnjeno, bez javnog osporavanjai istinske debate, mogli da ponavaljaju tu notornu neistinu, koja im služi kao opravdanje za saučesništvo u daljem urušavanju države. Jer, jednostavno – paraf nije isto što i potpis, niti može biti.11] Tek ga je ova vlada pretvorila u potpis – i u jaču “obavezu” Srbije da pravi granicu sa KiM.

One koji se i dalje bave apologijom poteza nove vlasti samo treba pitati – kako su reagovali dok je slične stvari radio Tadićev režim? I – kako bi reagovali da je Tadić pobedio na izborima i ponovo formirao Vladu? Ne bi li se već sad raznim pro-naprednjačkim intelektualcima već pušilo iz ušiju od pisanja protiv “izdaje”, od poziva na otpor, građansku neposlušnost, revoluciju – pa možda čak i ono najekstremnije: štrajkove žeđu? Ne bi li zvučali bar kao, npr. Tomislav Nikolić na predizbornom mitingu u Kosovskoj Mitrovici?12] No, takvi sada ćute, ili nalaze razne izgovore i opravdanja – što znači da je čak i deo alternativnog javnog diskursa u Srbiji vešto neutralisan. Neki u toj neutralizaciji zasigurno učestvuju svesno, podgrevajući “obrenovićevski” imidž nove vlasti zarad vrlo pragmatičnih koristi, drugi su očigledno još uvek hipnotisani skoro dvodecenijskim radikalskim stažom Nikolića i Vučića, iz kojeg crpe nadu da su ova dvojica promenila samo dlaku (ka nijansama žutog), ali ne i ćud (nacionalno opredeljenu). Kako god bilo – efekat je isti. Jedino pouzdano merilo u sadašnjem smutnom srpskom dobu su dela – a ona se, po pitanju KiM, kod ove vlasti suštinski ne razlikuju od dela one prethodne.

No,bar glas vapijućeg u pustinji niko nikad nije uspeo da uguši. Da li takvih ima dovoljno u Srbiji? Ili se, pak, očekuje da Rusi budu ne samo “veći Srbi od Srba”, već i veći branioci Kosovskog zaveta?I sa kojim pravom?Tosupitanjakojase danas mogupostaviti hipnotisano-umrtvljenoj ili neodlučnoj srpskoj nacionalnoj javnosti: da li će ona mirno posmatrati dok se, polako ali sigurno, uspostavlja granica sa Kosovom i Metohijom? Da li ljudi imaju svest o tome šta će im potomci na to reći ako ostanu nemi, inertni i malodušni dok se pred njihovim očima i fizički poništavaju plodovi vekovnih borbi za slobodu i obnovu države i naroda. Da li će imati pravo da im ikada čitaju Njegoševe stihove: “Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može”? Da li će sebe imati pravo da zovu Srbima, i da očekuju bilo šta od bilo koga?