Нестали младићи и унесрећене породице – данак закаснелом рату против мафије

Петнаест млађих мушкараца мистеризно је нестало током претходне две године и претпоставља се да су страдали у обрачуну домаћих криминалних група. КРИК објављује исповести њихових родитеља који се боре да сазнају истину о својој деци, иако их полиција држи у мраку и чак малтретира претресајући им станове и приводећи их на саслушања. Таблоиди на насловним странама однедавно објављују детаље о наводним бруталним мучењима неких од несталих, што родитеље додатно потреса.

„Не тражим ни од кога сажаљење, тражим само да сазнам истину. Кажу да је тешка неизвесност, али док се не суочите са таквим стварима неизвесност је лакша, лакша него спознаја да је он умро. Можете да живите када је незнање у питању, али кад спознате истину… Ево данима већ размишљам – дај Боже да је жив, шта год да је урадио, само да је жив“, каже Гордана Марјановић.

Горданин син један је од момака који су нестали протеклих година, а чији нестанци се повезују са обрачунима криминалних група. Претпоставља се да су младићи убијени, мада се неки од родитеља још надају да ће њихова деца бити пронађена жива. 

КРИК је сакупио имена петнаест мушкараца, углавном веома младих, којима се изгубио траг у претходне две године. Половина данас нема више од 24 године, а најмлађи, Вукашин Гошовић, имао је свега 20 година када је нестао претпрошле године.

Само за једног од њих, двадесетпетогодишњег Александра Халабрина, засигурно се зна да није жив, пошто је његово тело случајно пронашао житељ села у општини Сопот крајем прошле године – два месеца након нестанка. Полиција, међутим, ово убиство још није расветлила.

Већина несталих је тек загазила у криминални свет, а само неколико њих има озбиљније искуство у подземљу. Неки од њих потичу из породица скромнијих примања и криминалне групе су их највероватније регрутровале нудећи им живот луксузнији од оног који су њихови родитељи могли да им приуште.

„Они су клинци, они су деца, неко им је продао причу о лови“, каже Сања Михајловић, мајка једног од несталих,  која ради за плату нешто већу од тридесет хиљада динара (триста евра).

Родитељи несталих са којима су разговарали новинари КРИК-а говоре о болу и агонији кроз коју пролазе већ две године док покушавају да сазнају шта се десило њиховим синовима. 

Додатно их је обесхрабрило, како објашњавају, што полиција није била заинтересована за ове случајеве, тако да су неки од њих, попут Михајловић али и породица Марковић, почели сами да истражују нестанак своје деце.

Полиција се и брутално опходила према неким од родитеља. У два случаја полицајци су наслино упали у њихове куће да изврше претрес, а Михајловић су чак са лисицима на рукама одвели у станицу где су је испитали о нестанку њеног сина. 

Ни медији нису показивали интересовање да се баве овом темом. Родитељи су звали најчитаније новине, попут таблоида „Курира“ и „Информера“, али они нису желели да пишу о томе.

Ситуација се, међутим, недавно променила, али отишла и у екстрем.

Интересовање полиције и таблоида нагло је порасло након хапшења Вељка Беливука, вође криминално-навијачке групе „Принципи“, кога тужилаштво сумњичи да је одговоран за нестанак тројице младића. Њихова тела нису нађена, али тужилаштво верује да их је Беливукова група киднаповала и убила. 

Након што је полиција две године ћутала, родитељи сада слушају како, уз имена наводних Беливукових жртава, начелник полиције изговара и имена њихове деце у емисији на „Пинку“ и говори да су сви нестали младићи највероватније мртви. Морају да се носе и са агресивним писањем таблоида који објављују нагађања о томе како су неки од несталих мучени и касапљени – међу којима могу да буду и њихова деца.

„Мој син је нестао 2019. Да је полиција тада радила озбиљно, знали би шта се дешава и не би нестало у континуитету толико људи”, каже Михајловић.  

Неки од родитеља са којима су новинари КРИК-а причали сумњају да ће се икада открити шта се десило са њиховим синовима. Тужилаштво се сада фокусира на жртве Беливукове екипе, а међу несталима има младића повезаних са оба клана који су годинама у рату – кавачким, са којим је близак Беливук, али и са шкаљарским.

„Мени делује да ће се сада све у вези са нестанцима свалити на Беливукову групу и ту се завршава прича. Тога се и плашим, да неки нестанци неће до краја бити расветљени, да се неће сазнати права истина, да ће опет неко бити заштићен“, каже Сања, мајка несталог Горана.

КРИК објављује сведочанства неких од родитеља са којима смо разговарали, оних који су желели да њихова прича буде јавно објављена. Њихова сведочења осликавају пакао кроз који пролазе родитељи чија деца уђу у криминал, као и са чим морају да се носе када њихова деца нестану, а надлежни их игноришу, у држави која је заинтересована да се обрачунава са криминалом само у налетима политичке воље.

„Хоћемо ли некад бити срећни?“

Филип Марјановић, рођен 1997. године, један је од несталих. 

Његова мајка Гордана каже да је у младости био „живо и дружељубиво дете“, да се бавио фудбалом, имао дугу косу и био чак мало плашљив. Све се то, описује она, из корена променило када је 2010. године убијен његов отац.

„Од тог момента, од здраве породице, ми постајемо ‘болесна’ породица.“

Отац Дејан Марјановић био је власник мењачнице. Разбојници су покушали да га опљачкају испред зграде и пошто није желео да им преда новац, пуцали су у њега из пиштоља и убили га. 

„Филип је тада имао 13 година. Кад су му убили оца он се ошишао скроз на кратко. Код њега више није било страха и креће нека његова борба за неком правдом.“

Убице су ухапшене и осуђене за убиство из нехата, а мајка је убрзо почела да страхује да ће Филип покушати да им се освети.

„У првој години средње школе, кад је био писмени из српског језика, он је писао о свом оцу и како ће се осветити убицама. Наставница је само написала да је погрешио тему.“

Гордана Марјановић, мајка несталог Филипа (фото: КРИК/Миодраг Ћакић)

Филип је прво причао да жели да постане полицајац, прича мајка док се кроз сузе присећа синовљевог детињства. То није било могуће јер је због учешћа у тучи у школи био осуђен као малолетник.

„Онда је рекао: ’Ништа, идем у Легију странаца, тамо могу паре да узмем, а да нисам у криминалу’. Ја сам рекла: ’Добро, али прво заврши школу’, мислећи да то њега неће да држи. Онда сам позвала друга који је при војсци да поприча са њим и да покуша да га одговори. Пријатељ ми је рекао: ’Слушај Гоцо, он је тотално за то’. И он одлази у Легију,“ прича мајка док враћа филм и преиспитује се да ли би ужасна судбина која ју је задесила могла да се избегне да је нешто другачије урадила.

Ни у Легију странаца, за коју се пријавио са 19 година, нису га примили – није прошао медицински тест због кривих ногу, објашњава Марјановић. 

По повратку у Београд Филип почиње да ради као обезбеђење – што је, очигледно, био улаз у криминалне воде. Имао је готово двадесет година када је у марту 2017. ухапшен у Црној Гори због пљачке банке. 

„Ја сам тада радила, сређивала сам станове и чувала децу поподне на Врачару. Док сам била у једном од тих станова, јавили су ми да је мој син ухапшен“, са тежином у гласу изговара мајка. „Сад кад се сетим, тад сам била мирна, нисам морала да размишљам док је у затвору да ће му се нешто горе десити.“

Редовно га је посећивала у затвору.

„Кад сам га видела, мене су претресали и он је провирио иза стакла, само су нам кренуле сузе. Ушла сам унутра и питала га: ’Добро Филипе, је л’ смо прошли све институције сада? Је л’ смо завршили са свим срањима у животу?’ А он, никад није глас на мене подигао, говорио је: ’Шта имам да изгубим?’ Ја сам му одговорила питањем: ‘А шта ја имам да изгубим – мислећи на њега”, говори мајка и док се присећа, не може да задржи сузе.

Син се након мање од две године вратио у Београд. Марјановић каже да је видела да га жеља за осветом није прошла. Сада је, међутим, постојала могућност да се освети – убице оца су мало пре његовог повратка биле пуштене из затвора. 

„Кад је изашао из затвора, неко му је рекао да је неколико месеци раније изашао Златко, један од убица његовог тате. И да је Златко желео да се види са њим. Филип ми је рекао: ‘Ја сам се на то само насмејао’“, каже она и објашњава да је ову његову реченицу протумачила да планира освету.

„Од тог тренутка само сам желела да више не буде ту, да оде из Србије”, говори она док брише сузе, отпија гутљај кафе и наставља причу.

Филип Марјановић (фото: приватна архива)

Филип је открио ко је „типовао“ његовог оца, односно разбојницима дојавио када преноси новац. „Том човеку је упао у стан, он није био тамо, али је пребио његовог сина,“ каже Марјановић и објашњава да је након тога њен син побегао из земље. 

„Мени је тада у глави био само тај Златко и да Филип оде како не би ушао у сукоб са њим. Али, нисам схватила да ће он ко зна кога тамо упознати“, објашњава. Док је страховала од сукоба сина и убица њеног мужа, Филип је улазио све дубље у криминал.

Јасан сигнал тога видео се када се Филип након неколико месеци вратио у Београд у лето 2019. Мајци је дао телефон на коме је био инсталиран „Скај“ (оригинал: Скy, у преводу: небо) – програм за безбедну комуникацију, који је немогуће прислушкивати, а који користе домаће криминалне групе.

„За телефон је рекао ‘То ће стајати у кући и на то ћу вам се јављати’. Ја сам тај телефон имала тих три месеца (колико је радио програм) и он се мени јављао на њега.“

Није се дуго задржао у Београду. 

„Он одлази оцу на гроб 14. септембра и каже да сутра иде према Црној Гори са другом”, каже Марјановић и додаје да је одлучила да их она вози јер је дозу мира пронашла у томе што ће бити за воланом макар део пута и што дуже са сином. Није ни претпостављала да га након тога више неће видети. 

На пут са њима кренуо је и Филипов пријатељ Вукашин Гошовић – дечко који је такође тада нестао, са непуних 20 година. Гошовићеви родитељи нису желели да за КРИК говоре о његовом нестанку наводећи да је тема и даље превише болна да би о њој јавно причали.

„Они су се понашали нормално, као да ће да оду и да… да ће се вратити“, говори Марјановић кроз сузе. „Филип и Вукашин су спремили кофере, рекли су да иду на седам дана.“

Иако јој је дозволио да их вози, она их није превезла у Црну Гору. Надомак границе је сазнала да ће њих двојица у ову земљу ући илегално, каже она. Филип јој је објаснио да му се у Црној Гори и даље суди за пљачку и да не жели да због тога има проблема са органима ове земље.

„Ја сам их оставила код неког ресторана. Узимају кофере. ФИлип ми каже: ’Мама, за недељу дана Словенија’ јер је планирао да се тамо видимо. Тада ме је први пут питао да ли ми треба новац. Ја сам тада журила да се вратим за Београд јер сам неку баку чувала.“

Остали су у контакту преко „Скаја“. Дан након растанка, мајка се наљутила јер је сазнала да се пре пута помирио са девојком са којом је био у турбулентној вези и за коју је веровала да је имала лош утицај на њеног сина.

„Узимам тај телефон и крећем да му куцкам. Моје задње поруке су биле: ’Хоћемо ли некад бити срећни? Хоћеш ли се некад опаметити?’ Свашта сам му написала, да не могу да живим више са тим. Он је само послао поруку: ’Мама, у путу сам, јавићу ти се’“, прича Марјановић јецајући. „Сутрадан, он је мени пустио поруку, али пошто сам била бесна и љута, нисам ни пришла том телефону.“

Кад се наредног дана одљутила и вратила са посла, узела је телефон у руке, али тада је било касно – Филип више није одговарао.

„Пустила сам му поруку – стигла сам. Била је само једна стрелица, што значи да порука није била испоручена“, једва изговара пре него што јој се глас потпуно губи у јецајима. Посебно јој тешко пада то што је њен последњи разговор са сином прошао у свађи.

Знајући да јој се Филип до тада често јављао, Гордана је одмах наслутила да је нешто пошло по злу. Пар дана касније случај је пријавила полицији.

Тамо, међутим, није добила разумевање, као ни други родитељи са којима су новинари причали.

Исту трагичну судбину проживљава и Сања, мајка Горана Михајловића који је нестао нешто више од пет месеци пре Филипа.

„Имам право да знам шта се десило“

„Мој син је рођен 1997, нестао је са 21 и по годину“, каже Сања Михајловић.

Породица се 1999. године доселила са Косова у Београд, где је Сањин син Горан упознао девојку Катарину са којом је добио дете. Преко ње је, по свему судећи, дошао у додир са криминалним светом.

Катаринин отац Ненад Станковић осуђен је на 11 и по година зато што је у специјалној лабораторији у Реснику произвео око 100.000 таблета синтетичке дроге екстази. У истом случају је осуђена и њена сестра Тијана, на седам година затвора, а дрогу су производили 2017.

Горанова мајка верује да је њега привукао њихов начин живота – имали су доста новца.

„Ја живим од своје плате, која је 36 хиљада динара. Мој супруг ради као возач, с Косова смо“, описује она и каже да је њен син желео више. „У медијима вам се стално сервира прича – авиони, камиони, милиони, и дете које је живело у нормалној породици мисли да све то може боље. (Катаринин) отац водио је леп живот, лагодан, имали су кафић, ваљда деци то представља слику нечега како би и они могли да живе.“

Сања Михајловић, мајка несталог Горана  (фото: КРИК/Миодраг Ћакић)

Против Горана полиција је подносила пријаве због туча, пуцњаве, напада на полицајца, као и за отмицу, али према информацијама до којих је дошао КРИК није осуђиван. Део пријава је одбачен због његовог нестанка. 

Он је према родитељима био затворен и није говорио чиме се бави, објашњава Михајловић. Ипак, приуштио је себи неке ствари за које није могао да има новац – неколико месеци пре нестанка, између осталог, купио је „порше“. 

„Са сином нисам разговарала, нисам била у добрим односима са њим, јер просто нисам могла да пређем преко неких ствари – видите да се ту нешто дешава и знате да неке ствари просто неће имати добар ток, а ја своје дете нисам могла да тапшем по рамену и да кажем: ’Е, супер’“, каже мајка. „Мислили смо да ће то нешто проћи, да ће се све вратити у нормалу, али није.“

Сећа се да је Горан, као и Филип, користио специјалну апликацију за безбедну комуникацију на телефону. „Он има ‘Скај’. Ја сам тек скоро сазнала шта је то”. 

„Мој син није живео са нама одавно већ, али тад кад је нестао био је у нашој кући. Недељу дана пре нестанка запео је да се врати кући – он, жена и дете. Био је ту недељу дана. Ја сам радила, он је рекао оцу да иде да се нађе са неким другом и да се враћа увече.“

Горана, међутим, од тада нису видели. 

Михајловић је прибрана док говори о свом сину и његовом нестанку. Иако се осећа бол у њеном гласу, добро га сакрива, а утеху проналази у борби да сазна шта се десило са Гораном. 

Пошто тај одговор од полиције није добила до данас, почела је сама да истражује. Сазнала је с ким је Горан последњи пут виђен.

Горан Михајловић (фото: приватна архива)

„Мој син је нестао са Нином Шунтићем, власником кафића у Београду за кога сам чула да се сада налази у затвору у Шпанији. Шунтић је одвезао мог сина. Зашто га полиција никад није притискала (да каже шта се десило)? Кажу – нема тела нема дела“, прича Горанова мајка.

Она је успела да дође до снимака сигурносних камера које ово приказују.

„Постоји снимак где долази Шунтић ‘смартом’ по мог сина, мој син паркира са десне стране ауто, ту га и оставља, место је покривено камерама, све се види. Он онда оде са Шунтићем, а у пола пет поподне долази неки човек са брадом и качкетом и одвози његов ауто. Ауто је касније нађен на Новом Београду. Зар није могло да се прегледа ко га је довезао, кад је прошао, ко је оставио ауто на Новом Београду, знате колико ту има камера.“

Иако је ове доказе, снимке камера, предала полицији, од њих није добила више информација, нити јој је речено шта је на основу тих снимака утврђено. 

„Кажу, то су велики булевари, то не може да се пропрати. Ја знам да може и да се увећа и да се види ко је возач“, бесно каже мајка и додаје да не зна зашто полиција тако „траљаво ради“. 

Зна се само да је у његовом „поршеу“ паркираном на Новом Београду полиција пронашла пиштољ за који није имао дозволу, због чега је против Горана поднета кривична пријава у априлу 2019, након што је већ нестао. Поступак је обустављен прошле године.

Мајка је упорно инсистирала да јој полиција каже шта је сазнала у вези са несталим сином.

„Била сам у полицији двадесетак пута, можда и више. У почетку сам ишла сваке или сваке друге недеље. Ја мислим да њима сване ако мене нема четири недеље“, објашњава. „Јако су непријатни били према мени из седмог одељења, то је одељење које се бави несталима, где су рекли отприлике: ’Да ли имате неке нове информације? Па што сте дошли? Није ово улица да тако, кад вам падне на памет, дођете. Морате да закажете’.“

„Ја хоћу да нађем своје дете. Ако је мртав, хоћу да га сахраним како доликује, имам право да знам шта се десило,“ каже мајка. „Чиме год да су се бавили (нестали младићи), шта год да су радили, нико нема право да им одузме живот.“

У тренутку када пате за несталом децом и траже одговоре, полиција продубљује агонију ових породица. Нимало пријатно су се полицајци понели према Михајловић и Гордани Марјановић, због чега су се мајке осетиле као да су осумњичене за нестанак своје деце. 

„Одвели су ме са лисицама на рукама“

Када је Гордана у полицији пријавила нестанак сина Филипа, недуго након што га је одвезла до Црне Горе, каже да је имала осећај да је тамо нико не слуша.

„Ту су биле неке жене које мажу нокте. Колико год да сам ја њима само број, за мене је ово озбиљна тема и не могу да причам са женом која маже нокте“, објашњава Гордана. „Рекла сам им: ‘Ја не могу овако да разговарам’. Кратко сам испричала шта сам имала.“

Криминалистичка полиција је Гордану накнадно позвала да дође у станицу и она се понадала да ће је овог пута саслушати. Очекивала је да чује нешто о нестанку сина, али су је уместо тога непријатељски испитивали. Специјални телефон који је користила како би била у контакту са сином полицији је био довољан разлог да неутешну мајку третира као осумњичену.

„Ја сам дошла као мајка да кажем да њега нема, да ово не личи на њега. Ја сам причала своју животну причу, као и вама. Споменула сам тај телефон јер мислим да ме сад већ пажјиво слушају, међутим, они мене после тог телефона (…) шаљу на полиграф”, каже Гордана. 

Неколико месеци касније, у јулу 2020, полиција је дошла на врата њеног стана. Гордана у том тренутку није била код куће, а наоружани полицајци су упали унутра и преплашили њену ћерку Тијану која била у другом стању.

„Они се појављују у оним оклопима. Тијана ми је испричала да је она почела да вришти.“

Полицајци су претресли стан и ништа сумњиво нису пронашли. Ћеркиног супруга су одвели у станицу и испитивали га о Филиповом нестанку. 

Наредног месеца, у августу прошле године, исто се десило и Сањи, мајки несталог Горана Михајловића. Полиција је наслино упала у њихову породичну кућу у Реснику.

„Претресли су нам кућу уздуж и попреко. Ја сам била све време са лисицама на рукама у кући, средњи син је био на поду све време, на стомаку са лисицама на рукама иза леђа, сигурно једно три сата. Онда су ме одвели са лисицама, пред целим комшилуком, у 29. новембар (полицијску станицу), скинули ме до голе коже и испитивали ме – где је мој син, да није отишао на Косово јер смо ми одатле, и тако даље“, прича она.

И трећа породица са којом су новинари КРИК-а разговарали љута је на полицију.

Ненад и Гордана Марковић, родитељи двадесетдвогодишњег Страхиње који је нестао у јуну прошле године, немају ни најмање поверења у ову институцију. Отац објашњава да ради у ковачкој радњи, а мајка у продавници.

Против њиховог сина, Страхиње Марковића, водило се неколико поступака, укључујући ношење пиштоља, фалсификовање докумената и диловање дроге. Осуђиван је само због пиштоља на условну казну 2018. године. Са тужилаштвом се договорио да плати новац у хуманитарне сврхе како га не би оптужили за фалсификовање, док за дрогу није било доказа па је истрага обустављена.

Живео је у изнајмљеној кући у насељу Трешња недалеко од Београда. Родитељи, са којима је био близак, са њим су провели дан пред нестанак и отишли увече својој кући –  не слутећи да га више неће видети. 

Гордана Марковић, мајка несталог Страхиње (фото: КРИК)

Следећег јутра их је позвала Страхињина трудна девојка и рекла да не може да га добије на телефон. Није био у кући и родитељи су кренули у потрагу.

Страхињин друг Никола Качаревић, како су испричали, јавио им је да је он ухапшен па су послали адвоката у полицију. „Мени је адвокат рекао да му је особа која је радила на пријавници казала да је приведен у својству грађанина и ако му буде требао адвокат, зваће“, објашњава Страхињин отац Ненад.

Ипак, време пролази, Страхиње нема, па је забринута мајка отишла у полицију. „Одем у 29. новембра (полицијску станицу), а они ми кажу да он уопште није приведен.“

Родитељи су тада пријавили нестанак. „Пријавили смо одељењу за нестала лица и ишли смо пар пута после тога. Рекли су да ће нас обавестити уколико нешто буду имали. Они мене ниједном нису позвали, ниједном“, прича узнемирена мајка несталог Страхиње.

И ови родитељи су почели сами да истражују нестанак сина.

„Дошао сам до сазнања да је ‘мерцедес’ који је користио Страхиња паркиран испред куће Александра Шарца“, каже отац. „Исти дан кад је Страхиња нестао“, додаје мајка.

Шарац је, иначе, убијен у сачекуши октобра прошле године у тржном центру „Ушће“ у Београду, четири месеца након што је Страхиња нестао.

„Нашао сам његов телефон и контактирао га. Шарац ми каже: ‘Страхиња је паркирао кола јуче око шест сати код мене и отишао је таксијем’. Ја кажем: ‘Друже, дај ми на камери да видим број таксија у који је ушао’, он каже: ‘Не ради ми камера, а не знам ни да ли је отишао таксијем или пешке, да л’ га је неко чекао’. Све ми је то било сумњиво“, прича Ненад Марковић.

Страхињу је са Шарцем упознао Качаревић, тврде родитељи, и то неколико дана пре нестанка.

Страхиња Марковић (фото: приватна архива)

„Ми смо све то навели и у полицији, полиција је рекла да их је звала, да су ишли на полиграф, међутим, ми смо касније чули да су и један и други одбили полиграф – и Качаревић и Шарац“, прича мајка и додаје да се полиција није потрудила ни око камера које су забележиле моменте пред Страхињин нестанак.

„Задњи пут кад сам била у полицији отишла сам са намером да видим је л’ су прегледали код тог Шарца у улици камере. Они кажу: ‘Нама је Шарац рекао да не раде’ и ја сам добила нервни слом,“ каже мајка.

„Свима смо писали, и БИА-и, и начелницима СБПОК-а, кабинету председника Вучића, Министарству унутрашњих послова,“ објашњава мајка и додаје да ни од кога нису добили никакав одговор.

Полиција о нестанцима на „Пинку“

Приче о мистериозним нестанцима своје деце неке од мајки желеле су да испричају јавности још прошле године. Месецима су се обраћале најтиражнијим медијима, али су наилазиле, кажу, искључиво на одбијања. 

„Ви (КРИК) сте једини који сте били заинтересовани“, наводи мајка несталог Горана.

Однос медија који су их до тада одбијали нагло се променио почетком фебруара, када је ухапшен Вељко Беливук, вођа навијачко-криминалне групе „Принципи“. О активностима ове групе знало се годинама, али се она тек сада нашла на удару одавно најављеног рата државе против криминала. Беливукова група била је повезана са полицајцима и политичарима, од којих је већина још заштићена и није под истрагом. 

Ствари су, након хапшења, отишле у други екстрем. Медији су почели да на насловним странама објављују детаље о томе како је Беливукова група наводно мучила своје жртве – одсецала им поједине делове тела и обезглављивала их.

За мајке, које још не знају где су им деца, било је нарочито мучно да читају овакве наслове.

О нестанцима се потом огласила и полиција – али није обавестила родитеље, већ је један од начелника јавно о томе говорио у медијима блиским власти.

На телевизији „Пинк“, у емисији „Хит твит“, начелник Управе криминалистичке полиције Богдан Пушић рекао је да полиција зна да је велики број младих људи нестао.

Навео је имена већине и замолио све који имају неке информације да се јаве и помогну истрази. „За непуне две године (нестало је) 10 лица и ово није коначан списак. Ми не можемо да тврдимо да су они убијени, али они нису нађени, ни породице не знају ништа о њима. Ја бих се просто изненадио да су живи“, рекао је Пушић.

Направио је и грешку – као несталог је навео Лазара Илића, који је крајем јануара ове године ухапшен у Црној Гори. На позив КРИК-а за интервју, Пушић се није одазвао.

Богдан Пушић (скриншот из емисије на ТВ Пинк)

У истој емисији на „Пинку“ говорило се о томе како су неки од људи које је Беливук киднаповао сакаћени. Када су на телевизији чули имена своје деце у том контексту, после готово две године колико од полиције не добијају никакве информације, родитељи су остали у потпуном шоку.

„Нико нигде не објављује и онда одједном тако јавно. Притом се објављује у таквом контексту, овима су секли главе, руке, ноге, а ових десеторо нестало, значи рачуна се да су мртви и да нема никаквих доказа. Замислите кад то слуша мој син од 14 година, детету није било добро, мени није било добро. Ако су нешто знали зашто нису раније нешто предузели“, пита се Сања Михајловић.

Тужилаштво тренутно истражује случај тројице несталих, Милана Љепоје, Здравка Радојевића и Горана Величковића, а сумња се да их је Беливукова група отела и убила. 

Убиства су вршена, према наводима тужилаштва, у кући намењеној за то у београдском насељу Ритопек, међутим, тела још нису пронађена. Група је ефикасно уклањала трагове тако што су спаљивали одећу жртава, и користили су хемијска средства да обришу просторије и отарасе се тела, наводи се у документу тужилаштва.

Неизвесно је да ли ће се утврдити судбина осталих мушкараца који су нестали, а којих има четири пута више. 

Судећи према криминалним везама несталих, нису сви били противници исте групе. Људи који су нестали били су повезани са два клана који су у рату – кавачким и шкаљарским. Беливук је радио под окриљем кавачког клана.

Пошто је у истази фокус стављен на њега, родитељи се питају да ли ће се полиција посветити расветљивању свих нестанака.

„Мени делује да ће се сада све у вези са нестанцима свалити на Беливукову групу и ту се завршава прича. Тога се и плашим, да неки нестанци неће до краја бити расветљени, да се неће сазнати права истина, да ће опет неко бити заштићен. Зна се да када неко као Веља (Вељко Беливук) оде, дође неко други“, каже Сања, мајка несталог Горана.

Мајка Филипа Марјановића и даље гаји наду. Убрзо након разговора са новинарима КРИК-а добила је позив од полиције да опет оде у полицијску станицу. 

Наоштрила се очекујући поново непријатне сцене које је раније доживела, али овога пута наишла је на љубазност полицајаца.

„Били су скроз коректни. Али немају ниста у вези са нестанком Филипа, за сад.“

Ланац нестанака

Новинари КРИК-а дошли су до имена следећих несталих. Најмлађи је Вукашин Гошовић, рођен 1999, затим Страхиња Марковић, рођен 1998. Међу несталима су и четворица двадесетрогодишњака: Филип Марјановић, Дарио Ђорђевић, Горан Михајловић и Дамир Хоџић. Нестао је и Љубомир Лаиновић, 96-о годиште, син чувеног криминалца Бранислава Лаиновића Дугог убијеног пре више од двадесет година, као и Лазар Вукићевић, рођен 1989. Нестали су и Адис Спахић, 33 године, Александар Глигоријевић, 41 година, и најстарији Јово Кецман, 51 година. Једини од несталих чије је тело нађено је Александар Халабрин, рођен 1994, али није утврђено ко га је убио. Тужилаштво тврди да је за нестанак тројице – Горана Величковића, 33 године, Здравка Радојевића, 41 година и Милана Љепоје, 44 године – одговорна Беливукова група и тренутно прикупља доказе да су убијени.

Случајно пронађено тело

Мара Халабрин, мајка Александра, који је нестао у марту прошле године, а два месеца касније је његово тело пронађено закопано у земљи, такође каже да је незадовољна радом полиције. „Увек ми исто кажу – раде на случају и да нема никаквих неких нових информација. Ја све то сад узимам са резервом јер им више не верујем. Нисам им веровала од почетка, а сад никако“, каже за КРИК Халабрин. Александрово тело није пронађено заслугом полиције, већ игром случаја када је у насељу Парцани, општина Сопот, мештанин је шетао пса који је почео да лаје у правцу где је Александар био закопан.

Милица Војиновић и Стеван Дојчиновић  

(КРИК)