Prenosimo | |||
Naši neprijatelji učiniće sve da unište rusko jedinstvo |
četvrtak, 26. januar 2012. | |
Rusija ni nacionalna država, ni „melting pot" Za Rusiju - sa njenim bogatstvom različitosti jezika, tradicija, etničkih grupa i kultura - nacionalno pitanje, bez ikakvog preterivanja, ima fundamentalni značaj. Bilo koji odgovoran političar ili javna ličnost treba da bude svestan da je jedan od ključnih preduslova postojanja naše zemlje građanski i međuetnički sklad. Vidimo šta se dešava u svetu i kakvi se ozbiljni rizici gomilaju. Rast međuetničkih i verskih tenzija jedan je od realnosti današnjice. Nacionalizam i verska netrpeljivost postaju ideološka osnova za najradikalnije grupe i pokrete. To podriva i uništava državu i deli društvo. Ogromne migracije - i postoje svi razlozi da verujemo da će samo još rasti - već nazivaju novom "velikom seobom naroda" koja može da promeni uobičajene načine življenja i izgled celih kontinenata. Milioni ljudi u potrazi za boljim životom napuštaju regione pogođene glađu, stalnim konfliktima, siromaštvom i društvenim poremećajima. Sa "pogoršavanjem nacionalnog pitanja" suočile su se najrazvijenije i najprosperitetnije zemlje, koje su se ranije ponosile svojom tolerancijom. I danas - jedna za drugom priznaju da nisu uspele da integrišu različite kulture u svoje društvo, da nisu uspele da obezbede beskonfliktnu i harmoničnu interakciju različitih kultura, religija i etničkih grupa. "Melting pot" asimilacije je vrlo nestabilan - i ne može da "svari" neprestano narastajući tok migracija. To se u politici odražava kroz "multikulturalizam" koji odbacuje integraciju kroz asimilaciju. Iako "pravo manjina da budu različite" čini apsolutnim, na taj način se postiže vrlo malo u uravnotežavanju ovog prava sa građanskim, ponašajnim i kulturnim obavezivanjem u odnosu na stanovništvo i društvo u celini. Zatvorene etničke i verske zajednice koje se formiraju u mnogim zemljama odbijaju ne samo da se asimiluju, već i da se prilagode. Postoje naselja i čitavi gradovi gde čitave generacije imigranata žive od socijalne pomoći i ne govore jezik zemlje u kojoj žive. Odgovor na ovaj obrazac ponašanja je uočljiv - porast ksenofobije među starosedeocima i žustri pokušaji da se odbrane svoji interesi, poslovi i socijalna primanja od "stranih konkurenata". Ljudi, šokirani onim što vide kao agresivni pritisak na njihovu tradiciju i način života, osećaju istinski strah od gubitka nacionalnog identiteta. Sasvim ugledni evropski političari su počeli otvoreno da govore o propasti "multikulturalnog projekta". Oni eksploatišu "etničku kartu" kako bi ostali na položaju, dodajući svoj glas horu onih koje su ranije smatrali marginalcima i ekstremistima. Radikalne snage, sa druge strane, dramatično dobijaju na broju, ozbiljno pretendujući na osvajanje državne vlasti. Štaviše, postoji priča o nasilnoj asimilaciji - borbi protiv pozadine "zatvaranja" i oštrom zatezanju migracione politike. Ljudi iz drugačijih kultura su suočeni sa izborom - ili da se "pripoje većini" ili da ostanu etnička manjina koja je izolovana uprkos tome što joj je pružen širok spektar prava i garancija. Ali kao posledica toga oni su odsečeni od mogućnosti uspešne karijere. Da budem iskren - individua koja se nađe u takvim okruženju teško da će biti lojalna svojoj zemlji. Iza "neuspeha multikulturnog projekta" stoji kriza modela "nacionalne države" - države koja je istorijski izgrađena isključivo na osnovama etničkog identiteta. Ovo je ozbiljan izazov sa kojim će Evropa i mnogi drugi regioni u svetu morati da se suoče. Rusija kao "istorijska država" Situacija u našem slučaju, uprkos prividnim sličnostima, je u potpunosti drugačija. Naši etnički i migracioni problemi su direktno povezani sa raspadom SSSR-a, i u stvari, istorijski, velike Rusije, koja je u svojoj originalnoj formi nastala u 18. veku. To je praćeno neizbežnom degradacijom državnih, društvenih i ekonomskih institucija. I velikim jazom u razvoju država bivšeg Sovjetskog Saveza. Kada su pre 20 godina deputati RSFSR-a proglasili suverenitet, u žaru borbe protiv "savezne vlasti" pokrenuli su proces izgradnje "nacionalnih država", pa čak i unutar same Ruske Federacije. "Savezne vlasti", sa druge strane, pokušavajući da izvrše pritisak na svoje protivnike, počele su da vode zakulisnu igru sa ruskim autonomija, obećavajući im poboljšanje "nacionalno-državnog statusa". Sada učesnici u ovim procesima prebacuju krivicu jedni na druge. Ali jedno je sigurno - njihove akcije su jednako i neminovno vodile ka raspadu i separatizmu. Nisu imali ni hrabrosti, ni odgovornosti, kao ni političke volje da dosledno i uporno brane teritorijalni integritet otadžbine. Ono što tvorci ove "šeme suvereniteta" nisu uspeli da predvide, brzo i lako su shvatili drugi, uključujući i one van granica naše zemlje. A posledice su bile neposredne. Kolaps zemlje nas je doveo do ivice, a neke regione čak i do ruba građanskog rata motivisanog etničkim razdorom. Velikim naporom i značajnim žrtvovanjima ove tinjajuće vatre su ugašene. Ali, naravno, to ne znači da je problem rešen. I uzgred, naš praznik 4. novembar - Dan nacionalnog jedinstva - koji su neki površno nazvali "dan pobede nad Poljacima", u stvari je "dan pobede nad nama samima", nad unutrašnjim trvenjem i neslogom, dan kada su klase i etničke grupe videle sebe kao jedno telo - kao jedan narod. Sa pravom možemo smatrati ovaj praznik rođendanom Rusije kao građanske nacije. Istorijski, Rusija nije bila ni nacionalna država, ni američki "melting pot", gde je većina ljudi, na ovaj ili onaj način, migranti. Rusija se tokom vekova razvila kao multinacionalna država, u kojoj su različite etničke grupe morale da se mešaju, sarađuju i povezuju jedna sa drugom - na porodičnom, prijateljskom i poslovnom nivou. Stotine etničkih grupa žive u svojoj domovini zajedno sa Rusima. Razvoj velikih kopnenih površina tokom istorije Rusije bio je zajednički poduhvat mnogih različitih naroda. Dovoljno je reći da etnički Ukrajinci žive na prostoru od Karpata do Kamčatke, a isti je slučaj i sa etničkim grupama poput Tatara, Jevreja, Belorusa... U jednom od najranijih ruskih filozofskih i verskih tekstova, "Beseda o zakonu i milosti", odbacuje se teorija o "izabranom narodu" i propoveda ideja o jednakosti pred bogom. A ovako "Povest minulih leta" opisuje multinacionalni karakter drevne ruske države: "Evo ko u Rusiji govori slovenskim jezicima: Poljani, Drevljani, Novgorodci, Poločani, Dregoviči, Severnjani, Bužani... a ovi narodi: Čudi, Meriji, Vepsi, Muromi, Čeremisi, Mordvinci, Permi, Pečori, Jugri, Litvanci, Kurši, Livonci - govore svojim jezikom..." Ruski narod i ruska kultura su vezivno tkivo koje spaja ovu jedinstvenu civilizaciju. Ali razni provokatori i naši neprijatelji uradiće sve što mogu da unište rusko jedinstvo kroz lažne priče o pravu Rusije na samoopredeljenje, "rasnu čistoću" i potrebu da se "završi započeto 1991 - konačno uništenje carstva koje se izdržava na leđima ruskog naroda". Ono što oni zapravo na kraju krajeva žele jeste da ljudi unište svoju domovinu sopstvenim rukama. Duboko sam uveren da su pokušaji propovedanja ideje o "nacionalnoj" ili etnički čistoj ruskoj državi u suprotnosti sa našom hiljadugodišnjom istorijom. Štaviše, to je prečica ka uništenju ruskog naroda i ruske države, i u tom smislu bilo koje održive, suverene države na planeti. Kada počnu da viču: "Prestanite da hranite Kavkaz", sutra će neminovno njihov poklič biti: "Prestanite da hranite Sibir, Daleki istok, Ural, region Volge, moskovski region". To je bio recept onih koji su utabali put raspadu Sovjetskog Saveza. Što se tiče zloglasnog koncepta nacionalnog samoopredeljenja - slogana koji su koristili raznorazni političari koji su se borili za vlast i geopolitičke podele, od Vladimira Lenjina do Vudra Vilsona - ruski narod je davno napravio svoj izbor. Samoopredeljenje ruskog naroda je da bude multietnička civilizacija čije je jezgro ruska kultura. Ruski narod je tokom hiljada godina istorije potvrđivao svoj izbor iznova i iznova - svojom krvlju, a ne plebiscitima i referendumima. Prevod: Radomir Cvetković (Pres) |