Molba za oprez iz Rusije - da UN ne zadesi sudbina Lige naroda

(Njujork tajms, 12. 09. 2013)

Najnoviji događaji oko Sirije podstakli su me da se obratim direktno američkom narodu i njegovom političkom vođstvu. Važno je to učiniti u vreme nedostatka komunikacije između naša dva društva.

Naši međusobni odnosi su prošli kroz razne faze. Stajali smo jedni protiv drugih za vreme Hladnog rata. Ali, jednom smo bili i saveznici, i porazili smo Naciste zajedno. Univerzalna međunarodna organizacija - Ujedinjene nacije - osnovana je kako bi se sprečilo ponavljanje takvog uništenja.

Utemeljitelji UN-a shvatali su kako  odluke po pitanju rata i mira treba donositi konsenzusom, pa je uz američki pristanak veto Saveta bezbednosti stalnih članica unet u  Povenju UN. Mudrost ove odluke osigurala je stabilnost međunarodnih odnosa decenijama.

Niko ne želi da UN zadesi sudbina Lige naroda, koja se raspala zbog nedostatka podrške. Ali, to je moguće ako uticajne zemlje počnu da zaobilaze UN i pokreću vojne akcije bez dozvole Saveta bezbednosti.

Potencijalni napad SAD-a na Siriju, uprkos snažnom otporu od strane mnogih zemalja i političkih i religijskih vođa, uključujući i Papu, rezultirao bi dodatnim nevinim žrtvama i eskalacijom, a sukob bi se potencijalno proširio i izvan sirijskih granica. Napad bi povećao nasilje i pokrenuo novi talas terorizma. On bi takođe potkopao multilateralne napore po pitanju rešavanja iranskog nuklearnog problema kao i izraelsko-palestinskog sukoba, te bi dodatno destabilizovao Bliski Istok i Severnu Afriku. Zbog napada bi celi sistem međunarodnog prava mogao da izgubi ravnotežu.

U Siriji se ne odvija borba za demokratiju, nego oružani sukob između vlade i opozicije u multikonfesionalnoj zemlji. Postoji nekoliko zagovornika demokratije u Siriji, ali postoji i više nego znatan broj boraca Al-Kaide i ekstremista iz svih vrsta koji se bore protiv vlasti. Američki Stejt dipartment klasifikovao je "Al-Nusra Front" i "Islamska Država Irak i Levant", grupe koje se bore na strani opozicije, kao terorističke organizacije. Unutrašnji konflikt, koga potpaljuje strano oružje koje se dostavlja opoziciji, jedan je od najkrvavijih u svetu.

Plaćenici iz arapskih zemalja koji se bore u Siriji, kao i stotine militanata iz Zapadnih zemalja, pa čak i iz Rusije, duboko nas zabrinjavaju. Zar se ni ne bi mogli vratiti u naše zemlje s iskustvom koga će steći u Siriji? Podsetimo, nakon borbi u Libiji, ekstremisti su krenuli u Mali. To nas sve ugrožava.

Od samog početka, Rusija je zagovarala miran dijalog kako bi Sirijci mogli pronaći kompromis za svoju budućnost. Mi ne štitimo sirijsku vladu, mi štitimo međunarodni zakon. Moramo koristiti SB UN i verujemo da je čuvanje reda i zakona u današnjem kompleksnom i turbulentnom svetu jedan od načina kojima ćemo sačuvati međunarodne odnose  od potonuća u haos. Zakon je i dalje zakon i moramo ga se držati, sviđalo se nama to ili ne. Prema aktuelnom međunarodnom zakonu, upotreba sile dopuštena je samo u slučaju samoobrane ili odlukom  Saveta bezbednosti UN. Sve drugo je nedopustivo prema Povelji Ujedinjenih Naroda i tretiralo bi se kao čin agresije.

Nitko ne sumnja u to da je otrovni gas upotrebljen u Siriji. Ali, sve upućuje na to da ga nije upotrebila sirijska vojska, već opozicione snage, kako bi provokacijom doveli do intervencije svojih snažnih stranih zaštitnika, koji bi se u ovom slučaju svrstali na stranu fundamentalista. Nadalje, izveštaji da militanti planiraju još jedan napad - ovog puta protiv Izraela – se ne mogu ignorisati.

Alarmantno je da su vojne intervencije u unutrašnje sukobe stranih zemalja postale uobičajena stvar za SAD. Da li je to u dugoročnom američkom interesu? Sumnjam. Milioni širom sveta sve manje doživljavaju Ameriku kao model demokratije, već kao zemlju koja se oslanja na sirovu silu, i državu koja sastavlja koalicije pod sloganom: "Ili ste s nama, ili ste protiv nas".

No, sila se pokazala neefikasna i besmislena. Niko ne može reći šta će se desiti s Avganistanom pošto se međunarodne snage povuku. Libija je podeljena na plemena i klanove. U Iraku građanski rat i dalje traje, imamo desetine mrtvih svakog dana. U SAD su mnogi povukli paralelu između Iraka i Sirije pa se pitaju zašto njihova vlada sada želi da ponovi grešku.

Bez obzira koliko precizno ciljano, ili koliko oružje bilo sofisticirano, civilne žrtve su neizbežne, uključujući starce i decu, koje bi napadi navodno trebali da zaštite.

Svet je reagovao pitanjem: ako ne možemo da računamo na međunarodni zakon, onda moramo pronaći nove načine da obezbedimo svoju sigurnost. Zbog toga sve veći broj zemalja nastoji da pribavi oružje za masovno uništenje. To je logično: "Ako imate bombu, niko vas neće napadati". Pričamo o jačanju neširenja, dok se ona upravo ruši ovim potezima.

Moramo prestati da koristimo jezik sile i vratitimo se na put civilizovane diplomatije i političkih rešenja.

U proteklih nekoliko dana pojavila se nova prilika  za sprečavanje vojne akcije. SAD, Rusija i sve članice međunarodne zajednice moraju da iskoriste volju sirijskih vlasti za stavljanje hemijskog arsenala pod međunarodnu kontrolu i kasnije ga unište. Sudeći prema izjavama Baraka Obame, SAD vide ovo kao alternativu vojnom napadu.

Pozdravljam predsednikov interes za nastavljanje dijaloga s Rusijom po pitanju Sirije. Moramo da radimo zajedno da bi ova ideja zaživela, kao što smo se u junu i dogovorili za vreme Samita G8 u Lof Ernu, u Severnoj Irskoj, i vratimo diskusiju nazad prema pregovorima.

Ako uspemo da izbegnemo upotrebu sile protiv Sirije, to će poboljšati atmosferu međunarodnih odnosa i ojačati naše međusobno poverenje. To će biti naš zajednički uspeh koji će otvoriti vrata prema saradnji i na drugim kritičkim pitanjima.

Moj rad i lični odnos s predsednikom Obamom obeležen je rastućim poverenjem. Cenim to. Pomno sam proučio njegovo obraćanje naciji ovog utorka. Ne bih se složio s njegovim izjavama o američkoj izuzetnosti, kada je rekao da je politika SAD-a ono što "Ameriku čini drugačijom, ono što nas čini izuzetnima". Ekstremno je opasno svom narodu govoriti da je izuzetan, bez obzira kakva bila motivacija. Postoje velike zemlje i male zemlje, bogate zemlje i siromašne zemlje, one s dugom demokratskom tradicijom i one koje tek pronalaze put prema demokratiji. Politike ovih zemalja su različite, ali svi smo mi različiti, no kada pitamo Gospoda za blagoslov, ne smemo zaboraviti kako nas je Bog sve stvorio jednakim.