Mehmed Paša Sokolović u Beogradu

(Danas, 31.10.2009)

Imajući u vidu da se koreni imperijalne Turske prostiru duboko na Balkan, svaka poseta državnika iz „imperijalnog kluba“ ima i posebnu simboliku. Njen karakter bio je delimično identičan, s naglaskom na privrednu saradnju i buduće projekte koji bi se realizovali u infrastrukturi u lokalnom razvoju Sandžaku. Srbija, odnosno njen predsednik, izašli su u susret turskim nastojanjima da turska kultura bude snažnije integrisana u globalna i evropska kretanja i da se maksima o „sukobu civilizacija“ preokrene u „savez civilizacija“. Reč je o tome da će na predlog srpskih zvaničnika u Beogradu ili u njegovoj okolini biti otvoren Religijski centar koji će se zvati „Mehmed Paša Sokolović“. U njemu će se nalaziti i džamija kao i infrastruktura koja će zadovoljavati potrebe vernika, ali i svih onih koji budu želeli da se upoznaju sa turskom i islamskom kulturom i tradicijom. Pre nego što počne da radi, biće otvoreno i sedište Turske agencije za razvoj (TIKA) koja će finansirati ovaj projekat.

Pre tri godine, turski premijer Erdogan govoreći na sednici Svetskog ekonomskog foruma koji se tada održavao u Istanbulu, predočio je ideju da će Turska biti domaćin foruma koji će se zvati „Savez civilizacija“. Početkom 2008. u Madridu je održan skup koji se zvao „Savez civilizacija“. Inicijativu za održavanje takvog foruma španski premijer Sapatero je izneo na tribini UN u septembru 2004. nekoliko meseci nakon terorističkih napada u Madridu. Ideju je podržao turski premijer Redžep Tajip Erdogan, a zatim su je odobrile i Ujedinjene nacije. Vise od 70 zemalja je pristupilo toj inicijativi, koja od nedavno ima svoj sekretarijat u okviru UN. Na Prvom forumu Alijanse civilizacije učestvovao je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić.

Gulovi sledbenici

U sadašnjoj Turskoj ima krupnih sporova o karakteru sekularnosti, odnosno religioznosti. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan, baš kao i predsednik Abdulah Gul, jedni su od najvažnijih i najistaknutijih simpatizera i pristalica pokreta Fetulaha Gulena koji već duže vreme daje pečat širokoj transformaciji turskog društva, ali i izaziva kontroverze u turskom javnom životu. U centru debate nalazi se pitanje karaktera turske modernizacije i duboko usađene sekularne tradicije.

Utemeljivač pokreta, Fetulah Gulen (67) živi u dobrovoljnom egzilu u Sjedinjenim Američkim Državama. On propoveda verziju islama koja se smatra umerenom, osuđuje terorizam i podržava međuverski dijalog, ali podržava nošenje feredža u javnom životu i drugih tradicionalnih obeležja. Koautor knjige o Gulenovom pokretu, zajedno sa DŽonom Espozitom, Hakan Javuz, navodi da njegov cilj nije „islamska država, već nastojanje da muslimani budu akteri modernizacije, demokratije i tržišne ekonomije kako bi u muslimani učestvovali u tim globalnim procesima. Njegov cilj je takođe da Turskoj povrati položaj regionalne sile“.

Gulenov pokret otvorio je škole u preko 100 zemalja u svetu u kojima se širi ovo učenje. Pokret, međutim, ima i brojne druge, horizontalno organizovane mreže. Iz njegovog sedišta u Filadelfiji (Pensilvanija) on nastavlja da gradi svoju imperiju u kojoj postoji 300 privatnih islamskih škola u Turskoj i 200 u svetu, od Tanzanije do Kine, od Maroka do Filipina i u bivšim sovjetskim republikama sa turskom manjinom). U svojoj mreži on ima banku „Azija“, brojne TV stanice, najpopularniji turski dnevnik „Zaman“, veb sajt na 12 jezika i upravlja brojnim dobrotvornim akcijama sa sredstvima od nekoliko milijardi dolara.

Simpatije Zapada

Prošle godine u glasanju za najvažnijeg svetskog intelektualca koje su organizovali časopis Foreign Policy i britanski Prospect pobedio je sa ubedljivom većinom. On apsolutno odbacuje terorizam i to je ono što ga čini atraktivnim u zapadnim i američkim očima. „Činjenica je da su muslimani u podređenom položaju kada je reč o nauci i tehnologiji nekoliko poslednjih vekova. Islamski svet je podeljen iznutra, opterećen antidemokratskom praksom i nasiljem nad osnovnim ljudskim pravima i slobodama. Ali, muslimani nikada nisu bili niti mogu da očekuju rešenje svojih problema terorom. Terorizam je nastao usled određenih problema, uključujući neznanje, siromaštvo i strah od drugih. Da bismo porazili terorizam, moramo da priznamo da smo svi ljudska bića. Nije naš izbor da pripadamo određenoj rasi ili porodici. Potrebno je da budemo slobodni od straha od drugih i da uživamo u različitostima demokratije“, kaže Gulen. Gulen veruje u apsolutnu ključnu ulogu obrazovanja. „Verujem da su dijalog i obrazovanje najefikasnija sredstva za prevazilaženje naših razlika“, kaže on. Zbog toga se i odlučio na stvaranje mreže svojih škola.

Gulen je napisao preko 60 knjiga. Dok su njegovi radovi sve do početka devedesetih bili antizapadni, početkom devedesetih počeo je da propagira versku toleranciju i verski dijalog. Sreo se sa papom Jovanom Pavlom II, patrijarhom Vartolomejem i sefardskim rabinom Elajom Bakši Doronom. Kada je u junu 1999. napustio Tursku, na turskim TV stanicama su se pojavile trake na kojima su snimljene njegove izjave da je „postojeći sistem još uvek moćan. Naši prijatelji u upravnim i zakonodavnim organima treba da se s njim upoznaju do detalja i da budu strpljivi čekajući vreme kada budu mogli da budu plodonosniji u ime islama kako bi izveli najširu nacionalnu obnovu. U svakom slučaju, oni treba da čekaju na povoljnije uslove. Drugim rečima, oni ne treba da se pojave prerano“. Ove reči su shvaćene kao pretnja i dokaz konspirativnih ambicija koje ima u turskom političkom sistemu. Gulen je tvrdio da su reči istrgnute iz konteksta, ali mu je suđeno u odsustvu od 2000. do 2006. kada je oslobođen.

Odbojnost sekularista

Brojni pripadnici sekularnog establišmenta, ali i armije imaju odbojan stav prema njemu, upravo zbog njegove nezavisne pozicije i snažne mreže za koju veruju da može da bude veoma bitna politička baza. Arapske zemlja smatraju ga „agentom globalizacije“ budući da ističe da muslimani ne žive izolovano od ostalog sveta i zbog propovedanja turskog islama oblikovanog sufizmom u kojem važno mesto zauzima pozitivno iskustvo Turske sa zapadom.

Sekularni kemalisti, među kojima najznačajniju ulogu imaju visoki oficiri turske armije, porede ga sa Homeinijem pribojavajući se da bi on „mogao da Ankaru pretvori u novi Teheran“. Vlade u Turkmenistanu, Tadžikistanu i Uzbekistanu izražavaju svoju zabrinutost i sumnju da su „turske škole vođene od islamskih misionara“. „Homeini je zdravo i dobro u Ankari i podržan je od strane EU, veruju funkcioneri nacionalističke Republikanske partije. Američki neokonzervativci predviđaju da će se Gulen trijumfalno vratiti u zemlju u Homeinijevom stilu kada političke tenzije u zemlji postanu nepodnošljive i da će to dovesti do islamskog državnog udara.

Pitanje uloge vojske postalo goruće poslednjih godina u Turskoj. Već mesecima traje akcija protiv tzv. Ergenekon mreže. Do sada je uhapšeno više desetina istaknutih ličnosti, od generala, preko univerzitetskih profesora i novinara, pa do većeg broja drugih aktivnih vojnih lica, pod optužbama da su pripremali svrgavanje postojeće vlade. Između Vlade Tajipa Erdogana i vojske postoji značajno razmimoilaženje, upravo usled Gulenovog neslaganja sa sadašnjom ulogom armije u turskom društvu. Sama Evropska unija, u procesu približavanja Turske, nije zadovoljna ulogom koju armija ima u turskom društvu. „Kemalisti“ stoga, upravo Evropskoj uniji prebacuju da je pokrovitelj nesekularnih tendencija u turskom društvu.

Sam Gulen odbacuje tvrdnje da njegov pokret ima bilo šta neprihvatljivo ili sumnjivo za sekularni ili moderni karakter Turske, navodeći da su oni koji seju te sumnje samo „izuzetno glasni“. Po njegovom mišljenju, islam nije samo molitva pet puta na dan i čitanje knjiga Saida Nursija, nego delovanje i stvaranje institucije. U tom smislu, Gulenov pokret želi da stvori blagostanje na ovom svetu: obrazovni sistem, bolnice, institucije. Upravo zato, mnogi ovaj pokret nazivaju islamskom varijantom protestantizma.

„Kemalisti“ protiv „gulenista“

U Turskoj postoje dve rivalske tendencije modernizacije. Jedan model je koncept od vrha na dole koji je poznat kao „kemalizam“, po Mustafi Kemalu Ataturku, osnivaču Turske Republike. Ova ideologija počiva na dva kamena temeljca: nacionalizmu i sekularizmu. Sekularizam se snažno identifikuje sa modernizacijom i zapadnjaštvom u Turskoj. Mada ne znači nužno odvajanje religije od politike, Ideologija kemalizma izaziva nezadovoljstava u brojnoj anadolskoj populaciji i periferiji Turske. Ta reakcija se u velikoj meri artikulisala kao opozicija sekularizmu.

Druga koncepcija modernosti u Turskoj jeste obrnuta: odozdo na gore. Modernost nije otuđena i negativna stvar. Turci svakako treba da je uživaju, ali tako što bi bila redefinisana i prihvaćena od masa, pre nego nametnuta od strane države. Obe koncepcije nameću i dve koncepcije sekularizma. Prvi koncept je veoma sličan francuskom laicizmu koji u suštini znači da za religiju uopšte nema mesta u javnoj i političkoj sferi. Drugi koncept dozvoljava ulazak religije u javnu sferu, i sličnije anglosaksonskoj varijanti, gde se religija smatra izvorom moralnosti i etike.

U današnjoj Turskoj, smatra Hakan Javuz, ravnoteža snaga se pomerila u korist druge koncepcije „odozdo - na gore“ i nove vizije sekularizma. Gulen upravo reprezentuje taj pristup i on je jedan od pokretača te transformacije. Snažna upotreba sekularnih sredstava u modernizaciji verskih pokreta postala je obeležje još u vreme vladavine Erbakana koji je proklamovao „državno orijentisani masovni razvoj i društvenu transformaciju“. Jedan od eksperata koji su tada uključeni u politički život jeste i sadašnji predsednik Abdulah Gul.