Преносимо | |||
Ивица Тодорић – економски лидер Балкана |
субота, 22. јун 2013. | |
(Време, 20.6.2013) Пре пар година Мирослав Мишковић је покушавао да купи словеначки "Меркатор", али то је било бадава у смислу држане подршке. Сад га је купио Ивица Тодорић, постао је најјачи, а Мишковић је у затвору. Тодорићев баук кружи Србијом, али њему овдашње економске патриоте могу да пљуну под прозор. То је сад европска фирма. Кад "Идеа", "Меркатор" и "Делезе" поделе оно мало преосталог српског тржишта, немој неко да пита шта једете и по којој цени. И кад буде јефтиније, за народ ће бити скупље. Али, брате, ко је тај Ивица Тодорић? И што нам је он ближи од нашег "чарапана"? Пре суда о човеку који преузима нешто мало више од трећине српске малопродаје, хајде да погледамо како је уз помоћ сваке хрватске власти стасавао у највећег балканског тајкуна. Док су ови наши тртљали о лидеру у региону, он је, Ивица Тодорић, дефинитивно лидер у региону: купујемо мање више све његово и кад нисмо свесни тога, а убудуће ће тога бити све више. Ево како је, пре годину дана, описан успон породице Тодорић и каква је улога хрватске државе била у томе. За ову прилику преносимо део текста Саше Папареле, настао уз финансијску подршку мреже за истраживачко новинарство из Данске – Scoop и објављен на појединим хрватским порталима Конзум – с вама кроз живот", слоган који се врти у трговинама највећег малопродајног ланца у РХ, одлично је погођен, а још бољи био би једино "Агрокор – с вама кроз живот". Просјечни Хрват углавном купује намирнице у Конзуму, гдје опет добива производе концерна Агрокор д.д., и то воће и поврће (Агрокор има неколико пољопривредних комбината), вино (винарије у Истри, Сријему, Барањи, околици Загреба), минералну воду (пунионице Јамница и Кисељак у БиХ), Звиједино уље, Ледов сладолед... И кад није у дућану, вјеројатно троши у Агрокору, без обзира купује ли на киоску Агрокорова Тиска или точи бензин на Агрокоровим црпкама... Статистички, велика је шанса и да ради у Агрокору, суставу који само у Хрватској запошљава 30.000 људи. Ивица Тодорић обиљежио нам је задњих двадесет година живота и сада је, као власник Агрокора, на врху највеће компаније у регији. Велики схоппинг почиње 1993. Ивица Тодорић купује пунионицу воде Јамница, творницу уља Звијезда и ДИП Туропоље, а 1994. стјече велике удјеле у још седам бивших друштвених твртки; сплитском Бобису и мљекари Милс, твртки Силос млинови Винковци, ПИК Врбовцу, загребачком Леду, хотелу Intercontinental и, што је најважније, Конзуму. Желио је створити прехрамбени концерн који ће се моћи одупријети мултинационалкама. Био је то прави тренутак, јер у земљу у рату странци нису жељели улагати, па је некадашње друштвено власништво продавано по врло приступачним цијенама, а држава је притом давала и додатни попуст за куповање тзв. старом девизном штедњом, односно обвезницама РХ насталим претварањем девизних депозита грађана из доба СФРЈ у јавни дуг, којима грађани нису могли слободно располагати. За стару девизну штедњу откупљену од штедиша чији су депозити били блокирани, плаћало се само 50 до 70 посто вриједности, а Хрватски фонд за приватизацију (ХФП) при продаји дионица признавао је пуни износ. Била је то привилегија коју су искористили и разни други тајкуни. Врло брзо заредало се неколико написа у којима се критизира Агрокоров начин пословања. Поводом вијести да је "Загребачка банка дала кредит од 80 милијуна марака за откуп кукуруза, а финанцијска полиција открила да је од тога 48,9 милијуна марака Агрокор ненамјенски потрошио", у Слободној Далмацији излази интервју с Николом Барачем, директором тада моћног Далмацоммерца, који је подигао казнену пријаву против Агрокора и Загребачке банке. Барач је љутито изјавио да такве кредите за потицање производње за извоз, гдје је камата четири, умјесто тада стандардних 12 посто, добива само Тодорић. "Ако је Агрокор 80 посто потрошио ненамјенски, јасно је колику је протуправну добит остварио. На Западу би платио и реалну камату и повелику казну, а уз то би био уврштен на црне листе и затворио би врата властите пословне будућности. Зато сам одлучио јавно реагирати", рекао је тада Барач. "Нитко у Агрокору нема никаквог сазнања о наводној казненој пријави нити нас је итко поводом исте позивао. Ако је постојала, вјеројатно је због неутемељености одбијена", речено нам је ових дана у Агрокору, у којем су спремно пристали појаснити неколико контроверзних ситуација из времена јачања тог концерна. Накнадно је прича добила додатну потврду текстом у Глобусу, у којем се тврдило да је "Ивица Тодорић злоупотријебио око 50 милијуна ДЕМ намјенског кредита добивеног од Загребачке банке по посебном режиму. Цитира се извјешће Финанцијске полиције из ожујка 1994. у којем је наведено да је Агрокор крајем 1991. ненамјенски потрошио кредит Загребачке банке, те да је добио новац и прије него што га је кредитни одбор одобрио. Међутим, све су те "пшеничне афере" и казнене пријаве убрзо заборављене. Ивицу Тодорића, који је касније и сам рекао да се у деведесетима није морално пословало, више нитко није могао зауставити. У међувремену је стекао чврсту позицију, па га медији већ почетком 1993. називају "власником подузећа које је купило највише друштвених подузећа у претворби", односно "највећим капиталистом у Хрватској… Међутим, најважније су му остале оне прве куповине у ратним годинама у којима је постао водећи произвођач разних роба и стекао Конзум. А кад је Агрокор у једном тренутку нарастао и пробио границу од 10.000 запослених, добио је важан аргумент у свим будућим преговорима с властима, што је користио за нови раст. Позицију према власницима медија базирао је на ауторитету великог оглашивача, а касније и већинског власника малопродајног ланца Тисак. Одабране новинаре придобивао је, примјерице, возећи их изнад Панонске равнице својим хеликоптером. … Малобројни данас желе причати о Ивици Тодорићу, државном пријатељу број 1, а они који су пристали, углавном се слажу да његов успјех почива на упорном раду, стварању мреже својих људи на разним важним позицијама те на купњи и развоју локалног загребачког трговачког ланца Конзум, у којем је од 1995. већински дионичар. Те године Агрокор објављује прве консолидиране податке. Укупни приход групе био је 2,1 милијарду куна. Наредне године су са 2,4 милијарде куна прихода достигли Пливу, која је и данас остала на сличним резултатима, а Агрокор је, у међувремену, своје приходе повећао за више од десет пута. Државна помоћ Колико је у свему томе помогла власт, нарочито у ери Фрање Туђмана, кад је цијело друштво у распону од спорта до господарства било под контролом политике? Иако у Агрокору с поносом воле рећи да им држава никада није помагала у ширењу, изгледа да није баш тако, јер је чињеница да су се Туђмани и Тодорићи дружили још од почетка седамдесетих. Тједник "Ферал" је писао да је Влада почетком 1993. "укинула високе прелевмане на увоз соје дан или два прије доласка брода са теретом за Агрокорову Сојару Задар, да би их дан након прекрцаја вратила на старе постотке без објашњења". У Агрокору на то кажу: "Не можемо тврдити да је то било или не јер за такав случај не знамо. Но, сигурно знамо да у посљедњих двадесет година на сојино зрно није било никаквих прелевмана, односно заштита као што је случај и са свим осталим производима из производног портфеља групе Агрокор. Те се чињенице лако могу утврдити. Ми смо инзистирали на отворености тржишта због тога да нашим производима изградимо конкурентност. И због тога, данас приликом уласка у ЕУ, не бојимо се конкуренције за Агрокорове производе." Крунски доказ о државној помоћи стиже у рујну 2008, кад је однекуд испливао документ из рујна 1999. с потписом министра финанција Борислава Шкегре. Било је то државно јамство за 31 милијун еура вриједно иноземно издање корпоративних обвезница чији је агент била једна луксембуршка банка, а којим је финанцирана градња Агрокоровог дистрибутивног центра у Загребу. "Познаватељи прилика из тог времена кажу да је управо Агрокоров излазак на међународно тржиште капитала те 1999. године, када је за задужење јамчила држава, био главни импулс којим је кренуло његово ширење. Концерн је тада имао укупне приходе од 3,2 милијарде куна, отприлике десет пута мање него данас", наводи се у тексту објављеном уз откриће тог документа. Ауторица је назвала потписника јамства Борислава Шкегру, који јој је рекао да се "не сјећа тог случаја", односно давања јамства тешког 31 милијун еура. Коментар је тада дао једино СДП-овац Славко Линић. "Давање јамстава, нажалост, никада није одијељено од политике. У Агрокоровом случају дано јамство испунило је сврху. То што је касније тај концерн нарастао и постао монополист који злоупотребљава своју позицију, неко је друго питање." Неколико година након што је тадашњи министар финанција потписао јамство, концерн Ивице Тодорића постао је један од улагача управо у Quaestus, фонд Борислава Шкегре, "кључног архитекта приватизације у којој је судјеловао и Агрокор". Наводно је Шкегрин потпис убрзала пријетња из Агрокора да ће 500 запосленика загребачке Звијезде добити отказ. Тодорића је наставио хвалити и Шкегрин каснији насљедник, министар финанција Иван Шукер, а на сједницама Владе јавно га је хвалио и премијер Иво Санадер након што је смањио цијене неколико производа… Зашто је баш Ивица Тодорић успио? Почетком деведесетих било је и других који су узлетјели, но данас их више нема на домаћој пословној сцени. Осим Тодорића, преостала тројица из покера најпознатијих тајкуна, Мирослав Кутле, Јосип Гуцић и Лука Рајић, данас су у иноземству, а притом је само Рајић, продавши Дукат купљен на никада расвијетљени начин, отишао преко границе добровољно, док су остала двојица побјегла пред хрватским правосуђем. Иако је у неколико наврата запријетио да ће продати странцима све што има, Тодорић то никада није учинио. Остао је овдје, наставио јачати Агрокор и постао најбогатији грађанин Хрватске. Већину хрватских тајкуна није згодно питати за први милијун, јер су свега који мјесец прије згртања огромне имовине били шофери или власници квартовског кафића. Цвијеће, Рохатински... Ивица Тодорић нема тај проблем, јер је његов Агрокор прије рата био велики произвођач цвијећа. Питање је, међутим, с колико је милијуна кренуо у приватизацију. Анализа медија из деведесетих година доводи до збуњујућих резултата. Тако је 1997. у тједнику "Обзор" објављено да је Агрокор до рата скупио осам милијуна марака чисте добити, магазин Банка пише да је "1989. имао 16 милијуна марака", док "Јутарњи лист" касније спомиње "приватни капитал од 30 милијуна марака створен прије рата у индустрији цвијећа". Сам Тодорић 1993. у интервјуу "Вечерњем листу" овако појашњава: "Већину наших аквизиција плаћали смо у готовини. То је око 15 милијуна марака здравог новца. А од банке смо добили само 2,6 милијуна марака кредита." Нити данас у Агрокору није могуће добити прецизан одговор. "У то вријеме Агрокор је у Републици Хрватској већ био озбиљна компанија средње величине с реалним потенцијалима", речено нам је. У том истом интервјуу "Вечерњем листу" објављен је занимљив податак, који можда указује на подријетло дијела његове имовине. "Пуно робе извукли смо из Војводине па смо тако утопили старе динаре", казао је. Значи ли то да је и Агрокор након осамостаљивања Хрватске судјеловао у великој акцији пребацивања старих југославенских динара у Србију и БиХ, а у којој су се неки тајкуни обогатили? Тегљачи са старим динарима тада су претварани у девизе, а особе које су у томе судјеловале, могле су одређени дио задржати, док је већина новца ишла за обрану земље. О томе тко је колико замијенио и задржао, наравно, не постоји никаква документација, а Тодорићево се име досад није спомињало у том контексту. У концерну тврде другачије: "Агрокор нити један долар није зарадио плаћањем старим југославенским динарима. Тиме се никад није бавио. Док је динар био редовно платежно средство, њиме смо обављали нормалне пословне трансакције." Један дио Тодорићева предратног иметка дефинитивно није зарађен радом него стјецајем околности, јер и он сам у неколико интервјуа признаје да му је погодовала тадашња инфлација. "У то вријеме големе инфлације посао нам је ишао јако добро. Ујутро бисмо купили 1000 тона, а до послијеподне смо зарадили још 600." Уз становити капитал зарађен у трговини цвијећем, инфлацију и, како Тодорић каже, "утапљање старих динара", ширењу Агрокора помогла је и сурадња с политиком, константно негирана, никада отворена, али увијек замјетна. У почетку су Ивицу Тодорића, због блискости његова оца Анте Тодорића, који је у вријеме Хрватског прољећа био директор тада моћног Агрокомбината, повезивали са Савком Дабчевић Кучар и њеним ХНС-ом, но како је деведесетих власт у држави стално држао ХДЗ, Тодорић је био у добрим, у неким случајевима и пријатељским односима с једним његовим крилом, тзв. техноменаџерима. Од свих досадашњих запосленика Агрокора најзанимљивији је ипак Жељко Рохатински, гувернер Хрватске народне банке између 2000. и 2012. Прве двије године свог мандата, дакле све до 2002. године, сједио је у НО Агрокора. У новије је вријеме избила афера кад се открило да је његова супруга Марија Рохатински Агрокору продала своју губиташку шпедитерску твртку Ромах д.о.о., а у чијем је власништву кућа у којој живи гувернерова обитељ. То је замрљало лијепу слику коју су Хрвати имали о гувернеру и појачало сумњу у његова евентуална погодовања бившем послодавцу. Звао у име Туђмана О Тодорићевој вези с политиком посвједочио нам је Марио Ивековић, синдикални лидер који је данас најмоћнијег Хрвата упознао још док се овај спремао преузети Конзум. "На нашем првом састанку 1994, кад смо причали о преузимању Конзума, Тодорић је преда мном звао лидере трију политичких странака и договарао спонзорства пред тадашње изборе. А кад сам 1999. дао изјаву за "Вечерњи лист" да се људи требају побунити, Тодорић ме назвао и у име Фрање Туђмана рекао да се смиримо, јер да власти желе добре односе с радницима. Рекао ми је да има Туђманов мандат за тај разговор, понудио ми је управу Загрепчанке, тада јаке трговачке твртке, те ми је чак гарантирао да ћемо добивати робу под истим увјетима као Конзум. Захвалио сам и рекао му да ја већ имам свој посао", каже Ивековић. Ускоро се, 2000. године, ионако промијенила власт. Унаточ толикој блискости с дијелом ХДЗ-а, златно добра умреженост испреплетености Агрокора с државним властима почиње тек побједом опорбене коалиције на парламентарним изборима 2000. Примјерице, Дамир Куштрак, који је био члан пет надзорних одбора Тодорићевих твртки, отишао је након петогодишњег стажа у управи Агрокора на мјесто замјеника министра финанција Мате Црквенца, чији је син менаџер у Конзуму, да би се касније вратио у управу Агрокора, чији је и данас члан. Тајница Министарства господарства постала је Маја Бринар, такођер дотадашња чланица Управе Агрокора. О пуњењу владе Агрокоровим кадровима тада се пише у неколико новина, а "Национал" тврди да је "Тодорић финанцирао предизборну кампању СДП-а и ХСЛС-а, који су заузврат након преузимања власти донијели напутак о ограничењу уноса намирница из иноземства, чиме је највише профитирао Конзум". Прије десетак година Агрокор је ојачао, одвојио се од Загребачке банке, нашао новог кредитора у Еуропској банци за обнову и развој (ЕБРД), која је добила удјел у концерну, а потом и у Свјетској банци. Почео се ширити по регији, што медији углавном прате без неких критичких коментара. Марио Ивековић је био једна од посљедњих јавних особа која је о Тодорићу јавно проговорила, а да то није био хвалоспјев. Давне 2000. је изјавио: "Тодорић је изнад владе. Он је контролира, а влада је преслаба да му се одупре." Ивековић, који је у доба Тодорићева преузимања Конзума био главни повјереник тамошњег синдиката, један је од ријетких који жели причати о том времену. У фирми је радио од 1987. до 1995., потом је постао професионалац у Савезу самосталних синдиката Хрватске (СССХ), па је основао Нови синдикат. У вељачи 1993., док се твртка још звала Униконзум и запошљавала 2679 људи, прошла је претворбу у дионичко друштво и била спремна за приватизацију. Иако су радници жељели имати дио власти, те су скупа с менаџерима, иако сватко за свој рачун, успјели скупити око 75 посто дионица, Тодорић је у српњу 1994. успио завладати твртком. Био је то прави бинго, тај малопродајни ланац је 2011. имао 13,4 милијарде куна прихода и 345 милијуна куна добити. "Тадашња Управа Униконзума, предвођена Јозом Петровићем, провела је 1993. анкету тко жели уписати дионице. Петровић је заправо планирао битно умањити број проданих мјеста са 250 на 40 и онда нас, што тада нисмо знали, препустити Тодорићу. Ми смо се побунили јер није било јасно какви су увјети купње. Хтјели смо заштитити фирму, па смо организирали петицију и управа се повукла. Почетком 1994. поновило се исто, па смо при тада јаком синдикату, који је бројао 1500 људи, основали Удругу малих дионичара Униконзума, а све с циљем да радници – мали дионичари – преузму контролу над вођењем твртке. У синдикату је дошло до значајних промјена и смијенили смо готово све повјеренике који су били у спрези с управом, а ја сам, пун оптимизма, постао главни синдикални повјереник у Униконзуму", присјећа се Ивековић. Куповина Униконзума Према тадашњим су прописима запосленици могли уписати до 50 посто дионица, и то по повлаштеним увјетима, с дисконтом који се пењао и до 70 посто, а радници Конзума уписали су нешто мање од 25 посто. Истовремено је 58 корисника менаџерских кредита, такозвана Група 58, уписало сваки по преко 100.000 њемачких марака и укупно добили 50 посто дионица. Дакле, заједно су држали скоро 75 посто. Радницима је било најважније преузети контролу над управљањем твртке ради очувања радних мјеста. О томе се требало расправљати на скупштини Униконзума одржаној почетком 1994. Међутим, људи који су водили скупштину осмислили су правило да пуномоћ мора бити овјерена у твртки, чиме су елиминирали знатан број пуномоћи и спријечили раднике да судјелују у управљању. "Тек накнадно сам схватио да су и предсједник скупштине и чланови НО били Тодорићеви људи, који су му требали трасирати пут у Униконзум. Да су нас пустили на ту скупштину, све би било другачије. Нажалост, државне институције којима смо се обраћали, ХФП и разна министарства, остале су глухе", каже Ивековић. "Тада ме почео називати један мени непознат човјек. Ивица Тодорић, који ме позвао у управу Агрокора у Марићевом пролазу и тамо ми, као синдикалном повјеренику, рекао да жели преузети Конзум. Рекао сам Тодорићу нека се стрпи пар мјесеци док промијенимо Управни одбор и директора и преузмемо кормило, јер ћемо све друго сматрати непријатељским преузимањем. Тодорић се у многим процјенама сложио с нама, но ускоро је ипак кренуо у преузимање. Супротставили смо се колико год смо могли. Касније су се нашој удрузи придружили и поједини менаџери из Групе 58, но Тодорић је био јачи и почео је освајати фирму", присјећа се Ивековић. У то, још увијек ратно доба, кад су плаће биле мизерне, понудио је радницима атрактиван откуп већ плаћених дионица. Платит ће им по 70 посто од номиналне вриједности, а преузет ће и отплату неотплаћених дионица. Понуда је звучала добро, уобичајена цијена откупа дионица у другим тврткама тада је била само 20 до 30 посто од номиналне. "Већ првих дана му је око 2000 људи, дакле већина запослених, потписало продају својих дионица. Стампедо је кренуо чим је нетко пустио глас да онај тко не прода одмах, неће никада успјети продати. Тодорић је хтио купити само 51 посто, што се у то доба могло. Није било бурзе, Средишње депозитарне агенције нити закона о преузимању, па да купац свима понуди исте увјете. Ипак, ми смо се организирали и натјерали га да откупи знатно више дионица. На крају је потрошио пуно више него што је намјеравао, а пуно мање него што Конзум вриједи. Добио га је за 57 милијуна марака. Тодорић воли доћи као спаситељ… У то је доба у "Вечерњем листу" сваки тједан ХФП објављивао листу с дионицама из јавне понуде из свог портфеља. Негдје у вељачи 1994. дионица Конзума одједном је нестала с листе, да би се након пар мјесеци поновно вратила. Акција је била добро усклађена. ХФП 21. липња 1994. у "Вечерњем листу" објављује позив за купњу дионица Конзума, наведено је да ће се већ 27. липња обавити јавна дражба тих дионица и тог дана је, уз очиту државну помоћ, ријешена друга фаза преузимања. Ускоро је објављено да је ХФП с Агрокором закључио уговор о продаји 19.545 дионица номиналне вриједности данашњих 36,3 милијуна куна, што је чинило 15,5 посто темељног капитала. У уговору је наведено да су дионице продане по номиналној цијени, но попуста је ипак било, јер су плаћене тзв. старом девизном штедњом. Трансакција је ишла преко Загребачке банке, која ће давањем повлаштених кредита наредних година бити Тодорићев главни спонзор у преузимањима. До краја 1994. Тодорић је већ стекао скоро 43 посто дионица Конзума. Како је касније потврдила Државна ревизија, тијеком те године "дионичари су закључили с Агрокором 1762 уговора о продаји и пријеносу 53.771 дионице с попустом номиналне вриједности 26,9 милијуна ДЕМ или 42,7 посто темељног капитала Друштва". Откуп се наставља и догодине, па до краја 1995. Агрокор стјече већински пакет од 58,2 посто дионица, а твртка се преименује у Конзум. Агрокор је до краја 1995. стекао више од 60 посто дионица Конзума, продавши својој Јамници 11 посто дионица, након чега му је остало 64.694 дионица или 51,5 посто од укупног броја. Дионице су се наставиле куповати и наредних година. Иако су неки чланови Групе 58 још неко вријеме чували дионице, до 1998. скоро сви су их продали. Критике на начин приватизације Конзума нису имали само синдикати, већ и Државна ревизија. Од низа стручњака запослених у Агрокору нитко, наиме, није примијетио да је Хрватска, у међувремену, добила Закон о поступку преузимања дионичких друштава (ЗППДД), који прописује да дионичари који располажу с више од 25 посто дионица и стекну макар једну дионицу с правом гласа на главној скупштини, да су обвезни у року седам дана од дана стјецања објавити понуду за преузимање. Закон је ступио на снагу у студеноме 1997, а већ у просинцу Агрокор је неопрезно стекао 200 дионица Конзума и тиме дошао до 59,2 посто, чиме је дошао у обвезу давања понуде за преузимање. Нити је Агрокор испоштовао закон и дао понуду, нити су о стјецању дионица обавијестили Комисију за вриједносне папире, што је по ЗППДД-у био дужан учинити. У концерну, међутим, оповргавају закључак Државне ревизије: "Агрокор је и у том случају поштивао важеће законе РХ. Након доношења ЗППДД-а 1997. године, Агрокор није купио нити једну дионицу Конзума…" |