Grčka – evropska kriza loših hipoteka

(Fajnenšel tajms, 25.4.2010)

Ova nedelja će biti najvažnija u jedanaestogodišnjoj istoriji Evropske monetarne unije. Po njenom isteku, saznaćemo da li će biti moguće ograničiti fiskalnu krizu Grčke (Greek fiscal crisis), ili će ona metastazirati u ostale delove evrozone.

Do tada bi Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund) i vlada Grčke trebalo da postignu neki sporazum. Treba paziti na tri stvari.

Prvo, i najvažnije – Grčka će morati da iznese neki tranzicioni program koji pokazuje kako se veliki primarni deficit može preobraziti u isto toliko veliki primarni višak, a bez prouzrokovanja pada ekonomskog porasta. Ono što sam do sada od grčkih ekonomista čuo je izuzetno obesharbrujuće. Većina tih sugestija su samo staromodni računovodstveni trikovi, kao što je to pokušaj dodavanja procena crne ekonomije zvaničnim podacima BNP-a. Ono za čim, pak, treba da tragamo je jedan trogodišnji program koji iznosi detaljna smanjivanja izdataka i donosi strukturne reforme.

Drugo – ceo paket zajma mora biti znatno viši od onih 45 milijardi evra koje su do sada obećane (od toga 30 milijardi daje EU, a ostatak MMF). Udeo EU u tome je samo za jednu godinu, a ja ne vidim veliku šansu da bi EU bila u stanju da ga poveća – bilo sada, bilo dogodine. Aksel Veber (Axel Weber), predsednik Bundesbanke, procenio je da će Grčkoj za ceo period prilagođavanja biti potrebno 80 milijardi evra. To je, otprilike, tačno. Ono što sada treba da čujemo je pouzdana i čvrsta obaveza pružanja sredstava iznad onih 45 milijardi evra. Grčkoj će biti potrebna potpora tokom najmanje dve godine – za koje vreme treba da se donesu odluke o svim podešavanjima [finansijske] politike, a većina njih treba da se i primeni.

Treće – treba da posmatramo situaciju u Nemačkoj. Njena vlada je prvobitno pokušala da zakon o zajmu Grčkoj pripoji jednom već postojećem zakonu, ali to je naišlo na opoziciju. Sada treba da se izvede kompletan zakonodavni proces. Neki parlamentarci iz koalicije Angele Merkel (Angela Merkel’s) već su stavili pod sumnju da li će to podržati, a među njima je i parlamentarni vođa Hrišćansko-socijalne unije Bavarske, partije-bliznakinje Hrišćanskim demokratama gđe Merkel. Oni zastupaju gledište da bi najbolje rešenje bilo da Grčka napusti evrozonu i ponovo joj se pridruži kasnije. U tom pogledu, oni uživaju podršku velikog dela nemačkog pravnog i ekonomskog establišmenta.

Njihova argumentacija je puna pravničke hipokrizije. Oni koji to podržavaju prave se da im je jako stalo do tačnog izvršavanja odredbe Mastrihtskog ugovora (Maastricht Treaty’s) po kojoj "nema vađenja iz bule". Pa ipak, ti isti ne vide nikakav problem u tome što svojim predlogom da Grčka izađe iz evrozone, i sami predlažu kršenje evropskog zakona. Prema važećem zakonu, Grčku nije moguće izbaciti. U stvari, Grčka ne može ni dobrovoljno da izađe iz evrozone, a da ne izađe i iz same EU. U svakom slučaju, Grčkoj je pametnije da bankrotira u evrozoni, nego van nje. Dakle, šta će se desiti ako Bundestag blokira tu pomoć? Grčka će, jednostavno, bankrotirati – a to će dovesti u rizik nekoliko banaka u Nemačkoj i Francuskoj, koje poseduju velike pakete grčkih državnih i privatnih obveznica.

Od ovih triju tačaka na koje treba obratiti pažnju – za tačke jedan i dva ćemo do kraja ove nedelje imati razjašnjenje. Što se tiče treće tačke, diskusija će se odužiti. Angela Merkel je odlučna u tome da rešenje po njoj oteže do posle 9. maja, kada se održavaju pokrajinski izbori u nemačkoj državi Severna Rajna-Vestfalija.

Tokom ove krize često sam se pitao šta bi bilo potrebno da evropske vođe prevaziđu ovu situaciju. Postoje mnogobrojni problemi koordinacije, kao i previše uobraženih ličnosti koje je potrebno konsultovati – a većina ih i ne shvata šta se to događa i ima pogrešna shvatanja o prioritetima. Pod takvim okolnostima, dolazi do nezgoda. Do sada, politički procesi u samoj EU su doprinosili toj krizi. Potrebno nam je da od EU čujemo nešto što nije manje i od naših najminimalnijih očekivanja. U suprotnom , Grčka će srljati u bankrot, a kriza će se proširiti na Portugal, a i još dalje.

Baš kao što je to slučaj kod nesretnih porodica, svaka od njih je nesretna na svoj način, pa se Portugal razlikuje od Grčke. Ali portugalski problemi nisu ništa manje teški. Državni sektor nije problem u Portugalu. Celokupni dug portugalskog javnog sektora do kraja ove godine EU procenjuje na 85% BNP-a. To je mnogo, ali nije izuzetno. Kako ja, uz korišćenje podataka Svetske banke, računam – odnos portugalskog spoljnog duga prema BNP-u je (uključujući tu javni i privatni sektor) gigantskih 233%. Vladin udeo je 74%, a udeo privatnog sektora 159%. Neto položaj portugalskih međunarodnih investicija je minus 100% BNP-a, što će reći: to je suma kojom strana imovina u Portugalu nadmašuje sumu portugalske imovine u inostranstvu. Predviđa se da tekući deficit bude nešto ispod 10% BNP-a. Reč je o akutnoj krizi privatnog sektora. Baš kao i Grčka i Španija, Portugal je tokom svoje prve decenije u evrozoni izgubio konkurentnost za oko 15-25% u odnosu na prosek evrozone.

Ono što vidimo sada, ovde, u Evropi je ekvivalent krizi “loših hipoteka“ (subprime crisis) u SAD. Ako do petka iz Atine ne čujemo neke neshvatljivo dobre vesti, uskoro će doći do eksplozije te krize.