Ekonomski samostalna, politički i vojno neutralna Srbija kao alternativa EU

Posle izbora 2012. promenjena je vlada koja je najzaslužnija za zauzimanje političkog kursa da „Evropa nema alternativu“. Uprkos tome zvanična politika Srbije prema EU ostala je nepromenjena. Čini se da je glavni prioritet naše spoljne politike i dalje članstvo u Evropskoj uniji po svaku cenu. Da li Evropska unija zaista nema alternativu?

Srbija mora da zna – Evropska unija ima alternativu: ekonomski samostalnu, politički i vojno neutralnu Srbiju, koja ne živi od pomoći sa Zapada, već izlaz iz ekonomske krize vidi u otvaranju novih spoljnotrgovinskih horizonata, među kojima je najperspektivniji svakako budući Evroazijski ekonomski savez, predvođen Rusijom. Paradoksalno je da – dok se saradnji Srbije sa Rusijom i članicama Evroazijskog ekonomskog saveza stavljaju klipovi u točkove – vodeće članice EU izlaz iz krize vide upravo u saradnji sa istokom. Naime, Nemačka je prva u EU prebrodila ekonomsku krizu upravo zahvaljujući zaokretu u spoljnotrgovinskoj politici. Ona je preorijentisala svoj izvoz sa EU, koja je u velikom ekonomskom padu, na tržišta Rusije i Kazahstana, koja su u nezadrživoj ekspanziji. Poljska je u poslednje tri godine prepolovila izvoz u EU, a istovremeno povećala izvoz u Rusiju za 50%. Italija je 2013. povećala izvoz u Rusiju za 24%, Belgija za 20%. Mit o Evropskoj uniji kao “ekonomskom raju” je srušen, kao što je nekada srušen berlinski zid. Ne smemo da dozvolimo da Srbija opet bude jedina zemlja koja je prespavala pad berlinskog zida. Moramo da prevaziđemo stereotipe, kao što su to učinile druge zemlje, i da počnemo da se vodimo isključivo sopstvenim ekonomskim interesima. A naš interes je da imamo najbolje ekonomske odnose sa EU, ali da ne postanemo njen član.

Kako komentarišete sadašnju ekonomsku situaciju i EU i kako bi ona mogla da se odrazi na Srbiju?

Paradigma o neizbežnom članstvu u EU kao jedinom garantu ekonomskog prosperiteta brutalno je srušena 2008. godine, početkom globalne finansijske krize koja je dovela do nepovratnih političkih, ekonomskih i socijalnih promena u Evropi.

Imam veliko poštovanje za zemlje članice EU, ali treba biti realan i reći da se EU nalazi u najvećoj krizi od svog osnivanja. Nezaposlenost u evrozoni dostigla je rekordan nivo od 11,6%. U Španiji i Grčkoj stopa nezaposlenosti je preko 26%, dok nezaposlenost mladih u ovim zemljama prelazi 55%. Nivo javnog duga u evrozoni iznosi 93% BDP-a. Paradigma o neizbežnom članstvu u EU kao jedinom garantu ekonomskog prosperiteta brutalno je srušena 2008. godine, početkom globalne finansijske krize koja je dovela do nepovratnih političkih, ekonomskih i socijalnih promena u Evropi. Za samo pet godina otvoreno je pitanje opstanka Evropske unije, njene podele na moćan centar i siromašnu periferiju, njenog kapaciteta za prijem novih članica. Izvoz u EU čini 60 odsto ukupnog izvoza Srbije. Mi moramo da poštujemo EU kao našeg važnog ekonomskog partnera i da sa njim razvijamo najbolju ekonomsku saradnju. Ali istovremeno moramo da težimo tome da uravnotežimo strukturu svog izvoza kako bi izbegli da kao država zavisimo ekonomski samo od jednog partnera ili kako bi naš narod rekao “da ne stavljamo sve jabuke u istu korpu”.

Godinama upozoravate na opasnosti kojima će biti izložena srpska poljoprivreda od 2014. zbog SSP i liberalizacije trgovine sa EU. Da li je Vlada mogla da uradi više kako bi zaštitila domaće proizvođače i tržište?

Naši zvaničnici zanemaruju činjenicu da je SSP kao sporazum izgubio funkciju koju je imao pre 15 ili 20 godina. Tada su zemlje kandidati ukidali carine svesne činjenice da će im privreda od toga trpeti štetu, ali znajući da će ta šteta biti nadomeštena fondovima EU.

Naši zvaničnici zanemaruju činjenicu da je SSP kao sporazum izgubio funkciju koju je imao pre 15 ili 20 godina. Tada su zemlje kandidati ukidali carine svesne činjenice da će im privreda od toga trpeti štetu, ali znajući da će ta šteta biti nadomeštena fondovima EU. Ali EU se nalazi u najvećoj krizi od svog osnivanja i ona smanjuje svoje fondove usmerene ka kandidatima. Privreda Srbije trpi ogromnu štetu zbog primene SSP, a nikada neće dobiti sredstva od EU kojom tu štetu može adekvatno da nadomesti. Naša zemlja je od 01. januara 2014. godine potpuno ukinula carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU. Sve druge zemlje su to činile godinu ili dve pred ulazak u EU, a Srbija je to učinila onda kada se pred njom nalazi put od 10 do 20 godina da postane član EU. Naša poljoprivreda ne može da izdrži borbu sa oštrom konkurencijom proizvođača iz EU koji dobijaju 10 do 15 puta veće subvencije od svojih država, imaju lakše uslove za dobijanje kredita, a kamate su im neuporedivo manje. A da ne pominjemo to da niko od njih nije imao sankcije niti je bio bombardovan kao srpski seljak. I prošla i aktuelna vlada znale su da od 01. januar 2014. stupa na snagu potpuna liberalizacija uvoza iz EU, ali nisu pripremile plan zaštite srpske poljoprivrede. Štaviše, u budžetu za 2014. izdvajanja za poljoprivredu smanjene su za čak 3 milijarde dinara u odnosu na prošlu godinu.

Čekaju li nas još neke opasnosti na dugom putovanju u EU?

Po SSP-u, Srbija se obavezala da će u roku od četiri godine po stupanju na snagu sporazuma dopustiti državljanima svih članica EU, kako pravnim tako i fizičkim licima, da nesmetano kupuju njene plodne oranice. Srbija je jedina zemlja koja će to dozvoliti, a da još nije ni postala član EU.

Još jedna, verovatno najveća opasnost za srpsku privredu i poljoprivredu dolazi od činjenice da će na osnovu SSP-a stranci moći da u Srbiji slobodno kupuju poljoprivredno zemljište već od 1. januara 2017. Po SSP-u, Srbija se obavezala da će u roku od četiri godine po stupanju na snagu sporazuma dopustiti državljanima svih članica EU, kako pravnim tako i fizičkim licima, da nesmetano kupuju njene plodne oranice. Srbija je jedina zemlja koja će to dozvoliti, a da još nije ni postala član EU. Češka je to uradila deset godina posle ulaska u EU, Poljska nakon 12 godina od ulaska, a Hrvatska je dogovorila sedam godina plus još tri dodatne. Procenjeno je da će 2050. godine na svetu živeti 9 mlrd. ljudi, a da će najvažniji resursi biti voda i hrana. Srbija treba ove resurse da čuva i da ih stavi u funkciju unutrašnjeg razvoja, a ne da dozvoli da njeni najvažniji resursi padnu u tuđe ruke i da zavisimo od drugih.

U knjizi se često pozivate na brojke. Šta nam one govore kada je reč o dosadašnjoj primeni SSP?

Iako uvoz roba i usluga u našu zemlju stalno raste, prihodi budžeta Srbije po osnovu carina, zbog primene SSP stalno padaju. Brojke su porazne. U 2008. godini, poslednjoj godini pre nego što je Vlada Srbije odlučila da jednostrano primeni SSP-a, od carina je naplaćeno 800 miliona evra. Samo godinu dana kasnije od carina je naplaćeno 500 miliona evra. Sledeće 2010. prihodi od carine nastavili su da padaju i bili su manji od 430 miliona evra. Taj trend nastavljen je i u narednom periodu, tako da je od carina u 2011. naplaćeno svega 380 miliona evra, a 2012. tek nešto više od 315 miliona evra. U 2013. prihod od carina iznosio je oko 280 miliona evra. Da nije bilo jednostrane primene SSP-a, javni dug Srbije mogao je trenutno da bude za milijardu i po do dve milijarde evra manji, jer su za toliko mogli da budu veći prihodi budžeta od carina. Indirektnu štetu od SSP-a je mnogo teže izračunati, ali je njeno dejstvo još dugotrajnije i štetnije. Najveću štetu je pretrpela poljoprivreda koja zapošljava preko milion ljudi u Srbiji.

Šta Srbija treba da uradi kako bi dodatno unapredila saradnju sa Ruskom Federacijom?

Naša vlada i njene institucije moraju da pruže konkretnu podršku privrednicima za izlazak na veliko i zahtevno rusko tržište. Kao prvi korak, Srbija treba da oformi Garantni fond koji bi garantovao za izvozno orijentisane kredite i izvozne garancije za poslove srpskih preduzeća u Rusiji. U sledećem koraku, Srbija treba, zajedno sa ruskom stranom, da investira u izgradnju logističko-distributivnih centara na teritoriji Srbije i Rusije, odakle bi se srpska roba plasirala na rusko tržište. Tržišta Moskve i Sankt Peterburga jesu velika, ali je i konkurencija najveća. Zato je za našu privredu najpametnije da se orijentiše na ruske regione, od kojih su najperspektivniji Krasnojarski kraj, Ural, Zapadni Sibir, Istočni Sibir, Daleki istok i Krasnodarski kraj. Zvaničnici Srbije ne treba da se sreću samo sa predsednikom i premijerom Rusije, već i sa ruskim gubernatorima, koji su po ekonomskim potencijalima pandan premijeru jedne evropske zemlje. Smatram da je najveći problem u saradnji Srbije sa Rusijom u tome što se ta saradnja odvija stihijski, a ne sistemski.

Šta država može da učini da bi ta saradnja postala sistemska?

Za ovih 13 godina više od 10 hiljada ljudi bilo je stavljeno u funkciju razvoja odnosa sa EU, kako u Vladi i njenim agencijama, tako i u Skupštini Srbije. U tom periodu potrošeno je više stotina miliona evra za razvoj saradnje sa EU. Logično je da je posle toliko uloženih napora i sredstava izvoz Srbije u EU veći nego izvoz u Rusiju. Ali kada bi samo polovina sredstava koja je usmerena u saradnju sa EU bila usmerena u razvoj institucionalne i sistemske saradnje sa Rusijom, mogu da garantujem da bi izvoz u Rusiju za nekoliko godina prestigao sadašnji izvoz u EU. 

Srbija je u poslednjih 13 godina izgradila preko 30 institucionalnih mehanizama za saradnju sa EU – od kancelarije za pridruživanje, preko ministara i potpredsednika Vlade zaduženih za EU do čak dva posebna skupštinska odbora posvećena EU integracijama. Danas više od deset agencija u državnoj administraciji Srbije radi na pospešivanju odnosa sa EU, a nijedna ne radi na odnosima sa Rusijom ili Evroazijskim ekonomskim savezom. Za ovih 13 godina više od 10 hiljada ljudi bilo je stavljeno u funkciju razvoja odnosa sa EU, kako u Vladi i njenim agencijama, tako i u Skupštini Srbije. U tom periodu potrošeno je više stotina miliona evra za razvoj saradnje sa EU. Logično je da je posle toliko uloženih napora i sredstava izvoz Srbije u EU veći nego izvoz u Rusiju. Ali kada bi samo polovina sredstava koja je usmerena u saradnju sa EU bila usmerena u razvoj institucionalne i sistemske saradnje sa Rusijom, mogu da garantujem da bi izvoz u Rusiju za nekoliko godina prestigao sadašnji izvoz u EU. Za početak predlažem da Vlada Republike Srbije oformi samo jedno telo, Kancelariju za saradnju sa Rusijom, koja bi izradilu desetogodišnju strategiju za ekonomsku saradnju sa Rusijom. Ova strategija bi odredila konkretne korake za unapređenje saradnje dve zemlje u svim oblastima privrede, u poljoprivredi, prehrambenoj industriji, mašinogradnji, vojnoj industriji, energetici, tekstilnoj i drvnoj industriji.

Da li produbljivanje saradnje sa EU može da ugrozi saradnju sa nama naklonjenom Rusijom?

Srbija je jedina zemlja na svetu koja ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Carinskom unijom koju čine Rusija, Kazahstan i Belorusija. To je tržište od približno 200 miliona ljudi, gde Srbija praktično sve svoje proizvode može da izvozi bez carina. To nam omogućava da u startu budemo 15–20% jeftiniji od konkurencije iz drugih zemalja. Izlazak na ovo tržište je jedinstvena šansa za rast izvoza, a samim tim i za rast privredne aktivnosti i otvaranje novih radnih mesta u Srbiji. Takođe, bescarinski sporazum je velika šansa za privlačenje stranih investitora, koji preko Srbije mogu da dobiju pristup velikom ruskom tržištu po povlašćenim uslovima. Kada je nemački proizvođač čarapa „Falke“ otvorio proizvodnju u Leskovcu, čarape su ušle u sam vrh proizvoda koje najviše izvozimo u Rusiju. Od zvaničnika EU smo čuli da će Srbija, ako nastavi dublje sa evropskim integracijama, morati da se odrekne ovog sporazuma. To je još jedan razlog zašto Srbija treba da proglasi političku neutralnost. Kao politički neutralna država Srbija će samostalno moći da odlučuje o svojim međunarodnim sporazumima, a ne da joj to diktira neko sa strane.

U Srbiji je, uprkos protivljenju jakih lobija, započela gradnja Južnog toka. Šta ovaj gasovod donosi Srbiji u ekonomskom, ali i političkom i geopolitičkom aspektu?

Takođe, učešćem u projektu Južni tok Srbija će samo od godišnjih taksi na promet gasa zarađivati oko 200 miliona evra godišnje. U političkom smislu, sa ovim gasovodom Srbija postaje važno evropsko geostrateško čvorište, iz kojeg može da crpi i ekonomski i politički uticaj, s obzirom na sve veće potrebe za energentima u EU. Kao jedina zemlja učesnica ovog sporazuma koja nije članica EU, Srbija će od strane Brisela biti tretirana sa više pažnje, a njeni interesi sa više uvažavanja.

Posmatrano sa ekonomskog aspekta, izgradnja gasovoda Južni tok u Srbiji doprineće povećanju zaposlenosti i ukupne privredne aktivnosti u zemlji. Izgradnja gasovoda može da obezbedi investicije od preko dve milijarde evra i da direktno uposli pet hiljada ljudi. Indirektno može da zaposli i nekoliko desetina hiljada, budući da će srpske kompanije izvoditi brojne prateće i uslužne delatnosti na izgradnji gasovoda. S druge strane, postojanje gasovoda na duži rok omogućiće stabilan i održivi razvoj privrede, a posebno proizvodne industrije koja koristi gas kao energent ili sirovinu u proizvodnji. Pored toga, kao učesnica Južnog toka, Srbija ima mogućnost skladištenja gasa u Banatskom dvoru i drugim potencijalnim skladištima gasa, što s jedne strane osigurava energetsku bezbednost građana i privrede, dok s druge strane pruža mogućnost da se gas skladišti onda kada se najmanje koristi, u letnjim mesecima, a prodaje na tržištu onda kada je njegova cena najviša, u zimskim mesecima. Takođe, učešćem u projektu Južni tok Srbija će samo od godišnjih taksi na promet gasa zarađivati oko 200 miliona evra godišnje. U političkom smislu, sa ovim gasovodom Srbija postaje važno evropsko geostrateško čvorište, iz kojeg može da crpi i ekonomski i politički uticaj, s obzirom na sve veće potrebe za energentima u EU. Kao jedina zemlja učesnica ovog sporazuma koja nije članica EU, Srbija će od strane Brisela biti tretirana sa više pažnje, a njeni interesi sa više uvažavanja. Južni tok će ojačati međuzavisnost aktera koji učestvuju u tom projektu i doprineti povećanju stepena nacionalne bezbednosti – tako da nikome neće biti u interesu da se na ovom prostoru stvaraju sukobi i nestabilnosti koje bi mogle da rezultiraju prekidom snabdevanja gasom. Drugim rečima, NATO nikada ne bi bombardovao Srbiju da je ona 1999. godine imala Južni tok.

Kako komentarišete upozorenja koja stižu iz Evropske komisije da su ugovori koji definišu izgradnju Južnog toka u suprotnosti sa zakonima EU. Da li to može da ugrozi izgradnju gasovoda kroz našu zemlju?

Rusija je u poslednjih nekoliko godina zaokružila svoju energetsku dominaciju u Evropi. S jedne strane, postignuti su sporazumi o izgradnji gasovoda Severni i Južni tok, koje je ruski Gasprom sklopio sa najvećim energetskim kompanijama iz Nemačke, Francuske i Italije. S druge strane, kupovinom akcija naftne kompanije TNK-BP, ruska naftna kompanija Rosnjeft postala je najveća naftna kompanija na svetu. Ova kompanija je prošle godine isplatila najveće dividende u istoriji. Logično je da postoje zemlje kojima ne odgovara ruska energetska dominacija u Evropi i koje pokušavaju sve da tu dominaciju spreče. Međutim, ti pokušaji su jalovi. Ugovori o Južnom toku su međudržavni sporazumi koji se odnose na prekogranične projekte za koje prvenstveno važi međunarodno pravo, a ne zakon EU. S druge strane, sadržaj tih sporazuma je već godinama dostupan javnosti, pa je čudno zašto Evropska komisija otvara ovo pitanje tek sada, kada je već počela izgradnja gasovoda. Po svemu sudeći, ovo pitanje biće rešeno na taj način što će biti napravljen izuzetak od zakonodavstva EU, kao što je to učinjeno kod gasovoda OPAL, koji predstavlja kopneni deo gasovoda Severni tok između Nemačke i Rusije. Nemačka je potpisala direktan sporazum sa Rusijom, ignorišući direktive EU. Ona je time pokazala koliko je Severni tok za nju važan, kao i to da je spremna da po svaku cenu štiti svoje državne i ekonomske interese.

Koje su perspektive u saradnji sa Evroazijskom ekonomskom zajednicom?

Jasno je da su ekonomski potencijali saradnje Srbije sa državama članicama budućeg Evroazijskog ekonomskog saveza ogromni. Reč je ne samo o energentima, poljoprivredi i trgovini, već i o mnogim drugim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima.

Zemlje Evroazijskog ekonomskog saveza, Rusija, Belorusija i Kazahstan, zajedno čine 15% zemljane površine sveta, predstavljaju najvećeg svetskog proizvođača gasa, nafte, suncokreta i šećerne repe, drugog najvećeg proizvođača krompira, trećeg najvećeg proizvođača pšenice, mesa i cementa. Unutar EES, za samo dve godine, od 2010. do 2012, trgovinska razmena država članica povećana je sa 45 na 68,5 milijardi dolara, dok je trgovinska razmena sa trećim zemljama u toku 2012. bila 939,3 milijardi dolara. Jasno je da su ekonomski potencijali saradnje Srbije sa državama članicama budućeg Evroazijskog ekonomskog saveza ogromni. Reč je ne samo o energentima, poljoprivredi i trgovini, već i o mnogim drugim razvojnim infrastrukturnim, građevinskim i saobraćajnim projektima. Na izgradnji infrastrukture za zimsku olimpijadu u Sočiju, kao i na drugim projektima u Rusiji, radi oko 40 hiljada naših inženjera i radnika. Oni na taj način izdržavaju 40 hiljada porodica u Srbiji. To je kao da ste u Srbiji otvorili 400 fabrika sa po sto zaposlenih. I to sa platama koje su mnogo veće od prosečne plate u Srbiji. Ne zaboravite da odmah posle Sočija u Rusiji kreću pripreme za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. To je velika šansa za naše projektantske i građevinske firme. S druge strane, možemo da očekujemo desetine milijardi evra investicija iz Rusije, Kazahstana i Belorusije u srpsku infrastrukturu i poljoprivredu u sledećih 20 godina.

Šta u ovom trenutku vidite kao prvi konkretan korak u saradnji sa ovim savezom?

Već sam vodio preliminarne razgovore o mogućnosti da Srbija postane član Evroazijske razvojne banke. Ta vrata su nam širom otvorena. Kao član ove banke mogli bismo da koristimo njena sredstva za razvojne projekte u Srbiji. Evroazijska razvojna banka trenutno raspolaže kapitalom od oko 4 milijarde evra kojima finansira razvojne projekte u Rusiji, Kazahstanu, Belorusiji, Jermeniji i Kirgiziji. Time su obuhvaćeni izgradnja hidroelektrana, modernizacija železnice, pa čak i razvijanje novih modela ruskih aviona „suhoj“. Kirgizija i Jermenija su postale akcionari ove banke sa simboličnim kapitalom od sto hiljada dolara. Isto treba da učini i Srbija.

Da li je saradnja sa ovim savezom u suprotnosti sa stavom DSS o političkoj neutralnosti?

Evroazijski ekonomski savez je, kao što mu i samo ime kaže, ekonomski, a ne politički savez. Srbija treba da bude politički neutralna država koja će razvijati podjednako dobru saradnju kako sa EU tako i sa zemljama evroazijskog ekonomskog prostora. Suština je u vođenju uravnotežene spoljne politike koja će biti zasnovana isključivo na našim ekonomskim interesima.

Ukrajinsko odbijanje SSP sa EU i njeno okretanje još bližoj saradnji sa Rusijom nesumnjivo je jedan od najznačajnih političkih događaja u prethodnoj godini? Da li su za takvu odluku Ukrajine prevagnuli politički ili ekonomski razlozi?

Brojke su surovo realne. Ukoliko bi potpisala SSP, eventualni dobitak od pretpristupnih fondova EU ne bi nikako mogao da nadomesti gubitak koji bi Ukrajina imala da se odrekla tržišta Rusije, Belorusije i Kazahstana, koji se već sada procenjuje na pet milijardi dolara. EU je ponudila Ukrajini svega 610 miliona evra, ali uslovljenih strogim aranžmanom sa MMF-om, dok je Rusija odmah stavila na raspolaganje 15 milijardi evra, uz dodatnih pet milijardi indirektne pomoći. 

Odluka Ukrajine je pokazala da sve ozbiljne države prvo misle na ekonomiju kada donose važne strateške odluke. Ukrajina je odbila da potpiše SSP sa Briselom jer veću šansu za svoju ekonomiju vidi u približavanju Ruskoj Federaciji. Brojke su surovo realne. Ukoliko bi potpisala SSP, eventualni dobitak od pretpristupnih fondova EU ne bi nikako mogao da nadomesti gubitak koji bi Ukrajina imala da se odrekla tržišta Rusije, Belorusije i Kazahstana, koji se već sada procenjuje na pet milijardi dolara. EU je ponudila Ukrajini svega 610 miliona evra, ali uslovljenih strogim aranžmanom sa MMF-om, dok je Rusija odmah stavila na raspolaganje 15 milijardi evra, uz dodatnih pet milijardi indirektne pomoći. S druge strane, SSP zabranjuje Ukrajini da izvozi gas, naftu i struju po cenama višim od unutrašnjih, što znači da bi, ukoliko želi da Evropi prodaje energente, Ukrajina morala da podigne cene za svoje građane. Osim ovih podataka, treba imati u vidu statistiku dosadašnje saradnje Ukrajine sa EU. Od kada se Ukrajina opredelila za evropski put krajem devedesetih godina, spoljni dug je porastao za preko 120 milijardi dolara. Stopa nezaposlenosti nakon stupanja na snagu Sporazuma o partnerstvu i saradnji sa EU je od 4,3 porasla na 7,5%. Budžetski deficit je od 1999. do 2012. porastao sa 500 miliona na čak 7,6 milijardi dolara. Ukrajina je rekla «ne» EU iz čisto ekonomskih razloga. Isto treba da učini i Srbija.

U domaćoj javnosti se retko pominje da je Island prekinuo EU integracije. Šta je ovu ostrvsku državu navelo na takav korak?

Island je u junu 2013. godine objavio da se povlači iz pregovora za članstvo u EU jer više „ne vidi interes od učlanjenja u ovaj savez“. Nakon tri godine pregovora, 27 otvorenih i 11 zatvorenih poglavlja, Vlada i narod Islanda su procenili da je za njih pitanje nacionalnog suvereniteta ključno i iznad članstva u Evropskoj uniji. Naime, ukoliko bi Island postao članica EU, morao bi da prihvati zajedničku politiku ribolova EU, što znači restriktivne kvote i za Island dramatičan pad prihoda. A ribolov za ovu zemlju znači 12% BDP-a, 40% izvoza, 15% radnih mesta. To je njihov „hleb i puter“ koji oni brane po svaku cenu. Odluka Islanda da odustane od ulaska u Evropsku Uniju pokazuje kako realizam može da prevlada nad dogmom da EU nema alternativu.

Kakva su iskustva Švajcarske neutralnosti? Da li je neutralnost donela izolaciju Švajcarskoj?

Demokratska stranka Srbije je na početku 2014. jedina parlamentarna stranka koja se protivi članstvu Srbije u EU. S druge strane, 90% poslanika i gotovo cela politička scena zagovara ulazak Srbije u EU. Međutim, švajcarski primer dokazuje da se mišljenje naroda nekad drastično razlikuje od mišljenja političke elite. 

Švajcarska se nalazi u srcu Evrope, ali nije član EU niti NATO. Naprotiv, Švajcarska ima dugu i vrlo ukorenjenu tradiciju političke i vojne neutralnosti, a odnose sa EU zasniva na bilateralnim ugovorima. Jedna od karakteristika Švajcarske jesu referendumi i narodne inicijative, kao oblici neposredne demokratije kojima njeni građani utiču na donošenje važnih strateških odluka. Posebno važan referendum organizovan je 1992. godine, kada je građanima postavljeno pitanje da li žele da Švajcarska ratifikuje sporazum sa Evropskom ekonomskom zajednicom, odnosno da Švajcarska postane njen član. Građani su odbacili ulazak Švajcarske u EU, smatrajući da to nije u njihovom nacionalnom i ekonomskom interesu. Rezultat referenduma bio je iznenađujući, budući da je samo jedna stranka pozivala da se glasa protiv ulaska Švajcarske u EEZ – Švajcarska narodna partija. Ova partija tada nije bila velika, a danas je najjača politička organizacija u Švajcarskoj. Poređenja sa Srbijom nameću se sama. Demokratska stranka Srbije je na početku 2014. jedina parlamentarna stranka koja se protivi članstvu Srbije u EU. S druge strane, 90% poslanika i gotovo cela politička scena zagovara ulazak Srbije u EU. Međutim, švajcarski primer dokazuje da se mišljenje naroda nekad drastično razlikuje od mišljenja političke elite. Da politika neutralnosti nije politika izolacije i prepreka ekonomskoj saradnji, već naprotiv, da je podstiče, govore i podaci o ekonomskoj saradnji Švajcarske i EU. Švajcarska je četvrti najbitniji spoljnotrgovinski partner EU, nakon SAD, Kine i Rusije. U 2012. godini, 56% švajcarskog izvoza bilo je u EU. Međutim, da Švajcarska sprovodi i diverzifikaciju spoljne trgovine može se videti na primeru jednog od njenih najpoznatijih izvoznih artikala – čokolade. Poslednjih godina primećena je stagnacija, pa čak i opadanje izvoza čokolade iz Švajcarske u zemlje EU, dok s druge strane, raste izvoz švajcarske čokolade u Rusiju i zemlje evroazijskog prostora.

Važite za političara kog uvažavaju i na istoku i na zapadu. Da li se nakon objavljivanja ove knjige bojite da Vam ne prišiju etiketa da ste „evrofobični“, i „antievropski“ nastrojeni?

Razlika između evroskepticizma i evrofobije jasno postoji. Evroskepticizam nije mržnja prema EU, već racionalan i kritički stav prema EU. Moj stav se ne razlikuje od stava dve trećine građana Evropske unije koji ne veruju u opstanak EU u sadašnjem obliku. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, 59% građana Nemačke nema poverenja u EU, dok je 2007. u toj zemlji postojalo dvotrećinsko poverenje u EU; u Italiji je danas 53% skeptika, što je za polovinu više nego pre šest godina. U Francuskoj se podrška EU ubrzano smanjuje i trenutno je na rekordno niskom nivou od 40%. Najveći porast skepticizma zabeležen je u Španiji, sa 23% 2007. godine, na današnjih 72%. Pre krize, 2007. godine, smatralo se da je Britanija, sa 49% nepoverenja u EU, bila neprevaziđeni evroskeptik, ali u ovom trenutku četiri najveće države u evrozoni, Nemačka, Francuska, Italija i Španija, imaju manje poverenje u institucije EU nego što je Britanija imala 2007. godine. Cela Evropa je shvatila da se EU nalazi u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi i da je potrebno tražiti nove alternative. Jedino srpska politička elita i dalje smatra da „Evropa nema alternativu“.

Na kraju, da li očekujete da će na proleće biti raspisan vanredni parlamentarni izbori u Srbiji?

DSS se zalaže za hitno raspisivanje izbora i za to vidimo dva suštinska razloga. Prvi je državni, a to je sprovođenje briselskog sporazuma koji je protivustavan odnosno nastavak EU integracija koje donose nove ucene i uslovljavanja za Srbiju. Drugi razlog je ekonomski, i on se odnosi na sprovođenje SSP čije će odredbe o ukidanju carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU uništiti domaću privredu. Sazrelo je vreme da u Srbiji počne javna debata o tome da li je za našu zemlju bolja politička neutralnost ili Evropska unija. Ne treba da se zakopavamo u rovove, već treba zajednički, kroz argumentovani dijalog, da pronađemo najbolji put za Srbiju. Nakon ove javne rasprave, 2015. godine, treba raspisati referendum na kojem će se građani Srbije izjasniti da li su za ili protiv EU. Referendum je bez sumnje najmerodavniji i najdemokratski način odlučivanja.

(Pečat-Ekonomski savet DSS)