Dnevnik iz Davosa - Tomas Man se promenio posle, a ja pre dolaska u Davos

Kada je Man jednog leta, pre više od 100 godina, stigao u Davos i osetio potrebu da piše o sanatorijumu (tadašnjoj Evropi), u kojem (kojoj) nasmrt bolesni ljudi vode rasprave o nasmrt bolesnim idejama, nije se mnogo razlikovao od nekih svojih junaka. Ubeđeni nemački nacionalista zbog ideje o veličini nacije i njenim potrebama posvađao se i sa rođenim bratom Hajnrihom, koji je i sam bio veliki pisac.

Dok stižemo na Čarobni breg, razmišljam kako se Man promenio posle Davosa. Ja sam se promenio pre Davosa. Sam Davos davno pre mene... Danas je ovde sve drugačije. I svi su drugačiji. Srbija postaje drugačija. Zato smo ovde. Na Čarobnom bregu.

Najbogatija gužva na svetu počela je 1971. i od tada svake zime ovde stigne sam vrh političke i ekonomske sile. Naprave se bilionski dogovori, postave smernice po kojima će se svetske ekonomije ponašati, održi se na hiljade sastanaka, foruma, sesija... Biti u Davosu najjednostavnije znači postati deo te ogromne vrteške. Uleteti u centrifugu svetske ekonomije i osvojiti, konačno, to tako važno sedište na kojem se ide i gore i dole, ali i sa kojeg se, ako te prihvate (a prihvate te kada te pozovu u Davos), više ne silazi. Srbija, njene reforme, dobila je poziv. Počinjemo da se okrećemo. Ali polako. Nije baš jednostavno za nas stići (dostići) u taj veliki svet.

Štedimo. Na svemu, pa i na putovanju. I na Davosu, đavolski skupom. To znači: nema organizovane promocije Srbije, a Davos se raspada, puca od raznih promocija. Nema zakupa velikih hotela, a Davos je sam veliki hotel i zakupljen je. To na kraju znači da smo mi smešteni desetak kilometara od tog centra ekonomskog sveta, u seocu Klosters. Ne stižemo ni da ga zapamtimo.

Nema veze. Bacamo stvari i jurimo u Davos. Tamo nas čeka najnovije izdanje švajcarskog “Blika”. Dobili smo prvu stranu i dve najvažnije unutrašnje strane. Ko je rekao da nema promocije? Više od toga nam i nije potrebno. Bar ne danas, u Davosu.

Bogatstvo i moć su vrlo jednostavni. Nema nikakvih pretenzija u ljudima koji kontrolišu i svetski mir i svetsku ekonomiju. Užurbani su, nekonvencionalni, skromni i nadasve fokusirani. Ovde se prave poslovi, ovde se štedi vreme, i ovde se - sluša.

Sve zanima šta imaš da im kažeš. Po to su i došli. Po informacije koje njihove ogromne kompanije predaju raznim timovima, puštaju ih u proces, filtriraju, analiziraju i na kraju odlučuju - investiramo ili ne. Zato, nikada u životu nisam toliko pazio šta ću da kažem.

Srećem i stare prijatelje. Li Kećang, kineski premijer, zvezda je Davosa. Za njim i za gostima iz Azerbejdžana bukvalno trče. Pare su na istoku, i tržište, i potrošnja, i opet - pare.

Sve traje veoma brzo u Davosu. Krećemo da pravimo prugu? Da. I imamo je od oktobra 2017? Da, i dolazim na otvaranje. A ja sam presrećan. Hvala!

Jurcam dalje.

Rojtersov i Blumbergov forum. Kratko sa predsednicom MMF Kristinom Lagard. Pa Herman Gref iz Zberbanke. Johan Šnajder, potpredsednik vlade Švajcarske i ministar ekonomije. Premijer Turske Davutoglu. Prijatelj Mohamed Alabar, direktor “Iglhilsa”, koji gradi Beograd na vodi. DŽared Koen iz „Gugla“... I svaki put pazim šta pričam. Oni su ovde da čuju šta Srbija ima da im kaže. Šta nudi. Šta može i šta hoće. I nikada nisam sreo nikoga ko te prati sa tolikom pažnjom. Svaki i najmanji detalj im je važan. Otvorili su sve prijemnike, a ja pažljivo šaljem signale. Sve ih zovem u Srbiju.

Trčanje od foruma do foruma, od margine do margine, po Čarobnom bregu čarobno prekida sjajni Frans Timermans potpredsednik Evropske komisije.

Jedan od najmoćnijih ljudi u EU. Nasmejan i savršeno miran, dolazi sasvim sam na sastanak. Nema sekretarica, personal-asistenta, užurbanih savetnika sa fasciklama i laptopovima, koji i inače ne služe ničemu osim što pokazuju nečiju moć. Timermansova moć je još veća samim tim što nema potrebu da je pokazuje. Tolika da je nakratko zaustavio vreme i u Davosu. I moje i svoje. Pričamo nadugačko, ne obazirući se na satnicu. Beležim to kao jedan od najprijatnijih trenutaka. I ponovo jurim dalje...

Ni sam ne znam kada je i kako došlo vreme da se vraćamo kući. Ogroman posao smo završili. Na licima su nam osmesi. Na samom kraju, dok počinjemo dugačko spuštanje, kažem u sebi: Zbogom, Hanse Kastorpe. Ti si otišao u niziju u kojoj su grmeli topovi i uzeo pušku u ruke. Mi idemo u Srbiju. Naša grmljavina je prestala. Idemo da radimo! U život.

(Blic)