Da li političari u Srbiji misle da smo svi maloumni?

(Svedok)

„Spremni smo da preuzmemo odgovornost za formiranje nove vlade“. Ova rečenica se proteklih meseci veoma često ponavljala u nastupima političara. Iako iza ove lepo upakovane formulacije stoji jasna poruka – želimo da budemo vlast, niko to ne želi javno i otvoreno da kaže jer cene da nije popularno. Tako se naivnom slušaocu može učiniti da, zapravo, nijedna stranka u Srbiji ne želi vlast, već eto, ako niko neće, oni će „preuzeti odgovornost“ za građane.

Sporno je, međutim, da kada dođe na red da se ta odgovornost propita zakonski, onda se govori o „političkoj hajci“ i „montiranim procesima“, kojih, istini za volju, u Srbiji i danas ima.

Međutim, primećuje li iko da proteklih godina u Srbiji politički govor dobija sve više prijemčivih i milozvučnih formulacija, kojima se ne govori ono što se misli, ali koje zvuče ozbiljno i lepo? Ili, da budemo konkretniji i da pređemo na rečnik koji podrazumeva otvorenu i preciznu komunikaciju: da li iko primećuje da nas godinama prave, blago rečeno – neukima i glupima?! I to se ne radi samo u izbornoj kampanji, već stalno. Evo nekoliko primera...

Umesto da se jasno kaže da Železara u Smederevu prestaje sa radom, što je činjenica, upotrebljena je ta mnogo mekša i lepša formulacija o „tihom hodu“. Pritom, predstavnici i iz odlazeće i iz dolazeće vlade rekli su da će biti „prevaziđeni problemi“ sa zaradama za zaposlene

Nedavno je objavljena vest da će Železara u Smederevu (čija prodaja američkom Ju-Es-Stilu 2003. godine za 23,5 miliona dolara, prema mišljenju brojnih stručnjaka, predstavlja jednu od najupitnijih i kontroverznih privatizacija u Srbiji) prestati sa proizvodnjom i da će biti ugašena do daljeg.

Predstavnici sindikata su se pobunili, a nadležni ministar iz tehničke vlade – Nebojša Ćirić, isprva je rekao da on nema takvu informaciju, pa je kroz dva-tri dana saznao da je ipak ima, i da je to moguće. Na kraju, posle nekoliko sastanaka predstavnika tehničke vlade i sindikata dogovoreno je da će Železara biti „na tihom hodu“ do septembra.

Taj „tihi hod“, zapravo, znači ono što je inače obelodanjeno javnosti - da Železara neće proizvoditi ništa u narednom periodu. Umesto da se jasno kaže da Železara u Smederevu prestaje sa radom, što je činjenica, upotrebljena je ta mnogo mekša i lepša formulacija o „tihom hodu“. Pri tome, predstavnici i iz odlazeće i iz dolazeće vlade rekli su da će biti „prevaziđeni problemi“ sa zaradama za zaposlene u Železari, te da će isplata biti nastavljena. Sve je to naišlo na odobravanje, kako sindikata, tako i javnosti.

Međutim, u svim tim uvijenim formulacijama, kao da niko ne primećuje dve elementarne stvari: prvo – da Železara ne radi i, drugo – da će „prevazilaženjem problema oko zarada“ zaposleni u Železari zapravo dobijati novac koji nisu zaradili, te da će njih izdržavati drugi građani Srbije preko državnog budžeta?!

 

Najčešće upotrebljavane fraze srpskog političkog novogovora:

Spremni smo da preuzmemo odgovornost.

Složili smo se da se ne slažemo.

Dogovorili smo se da preaziđemo problem.

Fabrika će raditi na tihom hodu.

Predsednik je skratio mandat.

 

Priča o „tihom hodu“ nije jedina. Pošto se u ovoj zemlji godinama gomilaju novi problemi, a rešenja je malo i mahom su bezuspešna (kao što se to, na primer, pokazalo sa „rešenjima“ u privatizaciji za koju većina i u vlasti i u opoziciji priznaje da je bila kriminalna), onda se prešlo na drugu formulaciju. Više se ne kaže „rešićemo taj problem“, već se problem – „prevazilazi“.

Prevazići nešto znači preći iznad njega, i, premda jeste sinonim za rešavanje problema – ne znači to tačno. Naprotiv, znači upravo ono što se u praksi kod nas i dešava – da problem i dalje postoji, samo smo mi našli način da ga zakopamo ili da na drugi način pređemo preko njega. Očiti primer prevazilaženja problema je smederevska Železara, u kojoj problem radnika nije rešen ali je prevaziđen time što su ljudima obećane plate iz kase koja je ionako skoro prazna.

Primera ima još...

Umesto da se ovdašnjoj javnosti otvoreno kaže da nam je iz SAD i EU jasno stavljeno do znanja da u EU ne možemo sa Kosovom i Metohijom, ili – da budemo još precizniji: ako hoćemo Kosovo – ništa od Evrope, naši, sada već odlazeći zvaničnici iz bivše vlasti posle razgovora izjavljivali su: „Složili smo se da se ne slažemo“.

 

u svim tim uvijenim formulacijama, kao da niko ne primećuje dve elementarne stvari: Prvo – da Železara ne radi i, drugo – da će „prevazilaženjem poblema oko zarada“ zaposleni u Železari zapravo dobijati novac koji nisu zaradili, te da će njih izdržavati drugi građani Srbije preko državnog budžeta?!

 

Naravno, sve ovo se izgovara uz onu čuvenu, nazovimo je pošteno – folirantnsku formulaciju, koja je u Srbiju preneta iz modenog političkog govora sa Zapada, a koja glasi „naši prijatelji“. Tako se pri susretima menjaju razni prijatelji (sa i bez navodnika): američki, evropski, ruski, kineski...

Kada je Boris Tadić raspisao predsedničke izbore nije rečeno da je on podneo ostavku, već je sebi „skratio mandat“.

Kada je Srbija pred Ujedinjenim nacijama 2010. odustala od svoje rezolucije pod pritiskom SAD i drugih zemalja, tada je rečeno da to nije urađeno zbog nekih pritisaka, već da je Srbija bila „konstruktivna“ u svom pristupu i iznašla „kreativno“ rešenje...

Kada su američki podsekretari i savetnici dolazili u posetu Beogradu i iznosili nam šta oni smatraju za budućnost kosovskog pitanja, naši zvaničnici su našoj javnosti rekli da niko nije tražio da priznamo Kosovo, ali da „imamo različite poglede na stanje na terenu“.

I tako redom...

Ovakvih primera je mnogo, a njihova suština jeste da se ovdašnjoj javnosti stalno kroz nekakvo uvijanje i ulepšavanje predstavljaju bitne stvari i događaji, te da se konstantno prikriva pozadina onoga šta se dešava, bilo da je reč o odnosima sa stranim zemljama, ili o unutrašnjim ekonomskim, političkim ili nekim drugim pitanjima.

Marketinški kriterijumi su ovde u Srbiji proteklih godina očito postali veći i važniji od idejnih i strateških pravaca politike koju će jedan čovek ili partija zastupati. Tako pored „smart – casual look“-a, kada se političar na nekom manje značajnom skupu pojavi samo u košulji bez kravate, obavezno sa malo raširenom kragnom, sve više slušamo to marketinško foliranje i u njihovom obraćanju, kada koriste formulacije koje ništa ne znače, a lepo zvuče.

Da se vratimo na pitanje sa početka teksta, ali da budemo manje suptilni i uvijeni, a više konkretni – da li političari u Srbiji i njihovi marketinški savetnici stvarno misle da smo svi maloumni?

 

Kada je Boris Tadić raspisao predsedničke izbore nije rečeno da je on podneo ostavku, već je sebi „skratio mandat“. Kada je Srbija pred Ujedinjenim nacijama 2010. odustala od svoje rezolucije pod pritiskom SAD i drugih zemalja, tada je rečeno da to nije urađeno zbog nekih pritisaka, već da je Srbija bila „konstruktivna“ u svom pristupu i iznašla „kreativno“ rešenje...

 

Mada, ako se pogledaju izborni rezultati u protekle 22 godine i vidi kako su ljudi ovde glasali, možda se može reći da neko i ima pravo da tako pomisli, ali da li zaista misle da smo ama baš svi maloumni?!

Cenu estradizacije politike i marketinškog ulepšavanja na proteklim izborima platio je doskorašnji predsednik Srbije koji bi u istoriji mogao da bude upamćen kao „Boris Lepi“ (po uzoru na francuskog kralja iz 13. veka Filipa IV Lepog). Tomislav Nikolić teško da će moći da se takmiči sa toliko popularizovanom lepotom prethodnog predsednika, a dodatno mu otežava situaciju i to što su marketinški magovi bivšeg predsednika Tadića o Nikoliću u javnosti godinama gradili sliku povezujući je sa periodom kada je bio upravnik groblja u Kragujevcu...

Proteklih 12 godina srpsku politiku, a pogotovo period vladavine Borisa Tadića, obeležava trijumf forme nad sadržajem. Da li će tako biti i dolaskom nove vlasti, teško je reći ako se uzme u obzir da će polovinu vlade činiti oni koji su u prethodnom periodu doprineli razvoju „jezika uravnilovke“ u Srbiji.

Kako god da odluče neka ipak znaju da ima onih glasača koji ipak umeju da slušaju i da čitaju i koji nisu fascinirani njihovim odelima, nastupima i govorom. Odelo ne čini čoveka, a tako isto ni lepe reči nisu ništa bez suštine. Politika lepih reči i idejne praznine nije ništa drugo do trijumf forme nad suštinom. To smo već gledali 12 godina...

Dosta je.