Чекајући Путина

(Време, 17. 3. 2011)

Владимир Владимирович Путин, руски премијер, доћи ће у радну посету Србији 23. марта. Разговараће и потписати низ докумената са председником Тадићем и премијером Цветковићем о трговинско-економској сарадњи, о енергетици, наравно, о пројекту изградње гасовода "Јужни ток", тоже.

Научно-технички центар Нафтне индустрије Србије (НИС), као подизвођач, завршио је почетком марта Студију изводљивости за српски део гасовода "Јужни ток", којом се предлаже да гасовод уђе у Србију код Зајечара, да траса дуга око 450 километара, за око 70 километара краћа од варијанте преко Димитровграда, удари на Параћин, а потом да се повеже на постојећи гасовод Београд – Нови Сад – Хоргош. Један крак из Ченте одвајао би се за Републику Српску.

Варијантом да би "Јужни ток" могао да иде преко Румуније, Руси су, како изгледа, само мало плашили Бугаре.

Капацитет гасовода кроз Србију требало би да буде између 36 до 41 милијарде кубних метара гаса и да кошта око 1,3 милијарде евра. Цео гасовод капацитета 63 милијарде кубних метара годишње, који ће коштати око 20 милијарди евра, заједнички раде Гаспром и италијански Ени, па одлуку о проласку гасовода не доноси само руска страна. Изградња би требало да почне у 2013. години.

Путин ће са истим дневним редом 22. марта посетити Словенију, где ће о словеначком учешћу у пројекту "Јужни ток" разговарати са словеначким председником Данилом Тирком и премијером Борутом Пахором. Преко Словеније би требало да иде транзитна рута до северне Италије.

Како је недавно потврдио извршни директор руског Гаспрома Алексеј Милер, поред Словеније и Аустрија се и службено прикључује "Јужном току". Пристанак ОМВ-а на понуду Гаспрома отворио је, међутим, политичку расправу у Европи, пише загребачки "Пословни дневник", који подсећа да је ОМВ требало да буде носилац пројекта "Набуццо", који је уздрман и стварањем заједничког предузећа ОМВ-а и Гаспрома које ће управљати великим складиштем гаса Баумгартен.

То је део шире и компликованије приче. За април је у Бриселу најављена европска руска промоција пројекта "Јужни ток", на коју Путин води велику привредну делегацију. Током разговора Европске комисије и Владе Русије 24. фебруара ове године, испливала су стара неслагања, која се односе на транспорт и промену система плаћања гаса, али она ипак нису изашла из оквира партнерства. Европска унија расправља о увођењу "трећег енергетског пакета", заправо о раздвајању производње и транспорта енергената, чему се Кремљ противи, сматрајући да је то уперено директно против Гаспрома и његових економских амбиција на тржишту ЕУ.

Руси изгледа настоје да се препорука о раздвајању транспорта и експлоатације гаса не односи на међународне гасоводе какви су "Јужни ток" и "Северни ток". Спорови су остали, уз нејасну најаву да ће бити превазиђени и уз потписан споразум о припреми путне карте сарадње између РФ и ЕУ у енергетској сфери до 2050. Логика руске преговарачке позиције се можда садржи у једној ранијој Путиновој реченици: "Можете од нас да купујете гас, а можете и да дођете у Сибир да сечете дрва." Са своје стране, Жозе Мануел Барозо је истакао да руска енергетика представља гаранцију благостања и просперитета Европе, која жели да Русија остане њен главни партнер у области гаса. Владимир Путин је то, наводно, одмах записао у свој нотес.

СУСРЕТИ: Руски премијер је боравио у Београду у дводневној посети половином јуна 2001. Тада је био годину и по дана на власти и можда је гледао с подозрењем на прозападну владу у Београду. Домаћин му је био председник тадашње Југославије Војислав Коштуница, који је путовао у Москву 29. октобра 2000, непосредно по полагању заклетве. У јуну 2004, тада као председник Владе Србије, Коштуница се поново срео са Путином, тада председником РФ, у Сочију. После су и Јединствена Русија и ДСС успоставили партијску сарадњу.

Владимир Путин у Србији ужива велику популарност, а како је написао један руски новинар, његова посета код Срба побуђује машту. Неки је симболички везују и за историјско подсећање на почетак бомбардовања Србије од стране НАТО-а 24. марта 1999. Пошто се припрема западна интервенција у Либији, неки очекују да ће се о томе одавде можда нешто чути. Други ослушкују шта ће се рећи пред најављени скуп у Београду 69 делегација посвећен новом стратешком концепту Северноатлантске алијансе и односу са партнерским државама. Претпрошле године руски председник Дмитриј Медведев предложио је да се постигне споразум о паневропској безбедности, али предлог изгледа није наишао на разумевање на Западу. У међувремену је постигнут руско-амерички споразум о смањењу атомског арсенала, а трају натезања око антиракетног кишобрана. О таквим стварима сада с руске стране више говори Медведев, а мање Путин. Он сада говори о пословима. Они који у беспарици с њим буду преговарали о пословима требало би можда да знају да су га у Санкт Петербургу, док је био Собчаков помоћник, звали "Штази".

Путинова посета би могла бити наставак руско-српског дијалога вођеног током боравка председника Дмитрија Медведева Београду октобра 2009. године и увод у нови сусрет на највишем нивоу овог лета, када председник Борис Тадић треба да посети Москву да би са руским партнерима потписао документ о стратешком партнерству две земље. Стратешки споразум је релативно чест инструмент садашње дипломатије. Русија је, иначе, недавно потписала Декларацију о стратешком партнерству са Шпанијом.

Тадић се иначе срео с Путином новембра 2005; јуна 2006. на Енергетском самиту земаља Југоисточне Европе у Загребу и 24. јануара 2008, када је посетио Русију заједно с тадашњим премијером Коштуницом, када су се на крају такозване кохабитације у Кремљу, према Вељи Илићу, који воли да досољава, практично отимали о столице у Кремљу.

Кад је руски председник Медведев 2009. био у Београду, главни симболички акценат је био на заједничком доприносу слому фашизма 1945. И на паради у Москви маја 2010. председник Тадић је имао запажено место.

РУСКО НЕКРОПОЉЕ: Посета Медведева октобра 2009. протекла је у знаку пијетета према 961 борцу Црвене армије погинулом током ослобођења Београда од Немаца 1945. Сада има подсећања и на Русе који су оставили неизбрисив траг у Београду у коме су нашли прибежиште.

На сајту амбасаде Руске Федерације, на пример, указује се на то да се у сарадњи са Скупштином Београда ради на очувању и обнови Руског некропоља на београдском Новом гробљу. Постоји реална опасност од губитка овог уникатног објекта који представља понос руске историје и културе. Каже се да су многе руске гробнице током година постале оронуле и да им је потребна хитна реконструкција и траже се спонзори за њихово очување. Делу гробница прети ликвидација због неплаћања гробних места, а више нема ко да преузме бригу о њима.

Помињу се Иверска капела и споменик Руске славе на коме пише "Вечна слава императору Николају II и 2.000.000 руских војника Великог рата". Подсећа се на то да је на руским парцелама смештено 755 гробница у којима су посмртни остаци преко три хиљаде људи који су дали велики допринос развоју различитих сфера српског друштвеног живота – ту су војна и духовна лица, угледни емигранти, државници и велики број истакнутих имена руске науке и културе: архитекте академици Николај Краснов, Виктор Лукомски, Петар Анагности, професор Григорије Самојлов, слависти професор Степан Кулбакин, професор Фјодор Тарановски, византиста Георгије Острогорски, богослов професор Сергеј Тројицки, професор механике Георгије Пио-Улски и његов ученик, професор В. В. Фармаковски, професор термодинамике Александар Брандт, математичар и академик Николај Салтиков, професор Антон Билимович, балерине Нина Кирсанова, Тамара Полонска, Марина Оленина, глумица Наталија Ердели, оперска певачица Софија Драусал, певачица руских романси Олга Јанчевецка, писац и критичар Јевгеније Аничков, писац и кинооператер Михаил Иваников, сликари Степан Колесников, Леонид Шејка...

БРАТСТВО И ПАРЕ: Људи се у теми сада иначе складних и историјски утемељених руско-српских односа лако загубе у историјским реминисценцијама и у геостратешким спекулацијама. Пре или после неко ће ипак изговорити пословицу: "Братство, братство, а сира за паре!"

Посета руског премијера Београду је пре свега дефинисана као пословна, уосталом, истим речима су најављене посета Србији и посета Словенији. У Београду, она би требало да буде фокусирана на реализацију важних до сада потписаних докумената, у које свакако спадају Споразум о слободној трговини и Споразум о сарадњи у области нафтне и гасне привреде.

Помоћник министра финансија Зоран Ћировић изразио је очекивање да ће премијер Русије током посете Београду 23. марта "дати зелено светло" за одобравање руског кредита од 800 милиона долара за реализацију пројеката српске железнице. Још увек не постоји јасна финансијска понуда, тако да у овом тренутку не зна о томе да ли је кредит скуп или јефтин.

Било је најављено да ће преговори о руском кредиту почети тек када буде завршена пројектно-предрачунска документација за изградњу пруге Ваљево–Лозница, обнову српског дела пруге Београд–Бар и за завршетак Београдског железничког чвора и за део обилазнице око Београда.

Очито, Руси нису спремни да пусте кредит док не виде готове пројекте. Српска страна се нада да зајам ипак буде одобраван у фазама и најављују да је пројекат за пругу Ваљево–Лозница завршен. Вероватно би могле да буду поменута реконструкција и модернизација хидроелектране Ђердап 1, о чему је постигнут договор између руске компаније "Силовије машини" и Елекропривреде Србије, а за 2015. најављен завршетак генералног ремонта генератора произведених у ЛМЗ "Лењинград". У Русији су наводно већ урађени сви витални делови и склопови новог агрегата и почели су неки приступни радови.

То је и део старе приче о такозваном клириншком дугу: укупни салдо клириншких потраживања износио је 1,29 милијарди клириншких долара у корист држава сукцесора бивше СФРЈ, од чега је Србији и Црној Гори припало 38 одсто, односно 490,94 милиона клириншких долара. Изражено у америчким доларима, обавеза Руске Федерације према Србији износила је 288 милиона (делимично "пребијена" дугом за потрошени гас између 1994. и 2004).

НАРАВНОТЕЖА НА СТУБУ: Србија се у својој спољној политици определила за такозвана четири стуба који укључују Европску унију, САД, Русију и Кину. Проблем је у томе што смо инфериорни у односу на сваки од ослонаца – ни са једним од тих партнера не послујемо "равнотежно". Према подацима Привредне коморе Србије, дефицит у размени робе са иностранством у 2010. години износи од 5,262 милијарде евра и незнатно је већи у односу на вредност из 2009. (5,229 милијарди).

Посматрано по земљама, највећи дефицит 2010. остварен је у размени са Руском Федерацијом (1,230 милијарди евра, односно 23,3 одсто укупног дефицита) и са Кином (982,1 милион евра, 18,7 одсто укупног дефицита Србије у 2010). У земље ЕУ пласирано је српске робе у вредности од 4,272 милијарде евра што представља 57,4 одсто укупног извоза, а истовремено Србија је увезла из ЕУ робе у вредности од 6,977 милијарди, што чини 54,9 одсто укупног увоза. У "були" са ЕУ смо за 2,7 милијарди евра.

ИСТОЧНО ТРЖИШТЕ: Нажалост, то није само тренутно стање. У књизи професора др Ненада Поповића (који предаје на Економском факултету московског Универзитета "Ломоносов" и на Економском факултету Московског државног рударског универзитета) и др Ондреја Јашка, ванредног професора на Факултету организационих наука у Београду, Спољнотрговински односи и перспективе привредне сарадње Руске Федерације и Републике Србије, која је ових дана изашла из штампе, сликовито се објашњава у ком је обиму Србија изгубила источно тржиште: извоз Србије у СССР 1990. године износио је 1,19 милијарди америчких долара, што је чинило 21,95 одсто укупног извоза. Од 158 држава у које је Србија извозила те године, СССР је заузимао убедљиво прво место. Након распада бивше Југославије и Совјетског Савеза, много тога се променило на тржишту и једне и друге државе. Неке друге земље и произвођачи освојили су ова тржишта.

У периоду од 1998. до 2004. године, структура БДП-а Руске Федерације се, по ауторима те студије, није драстично променила: остало је велико учешће индустријског сектора у његовом расту (производња нафте и гаса, индустрија угља, обојена металургија, дрвна и хемијска индустрија, машинска индустрија), посебно током 2003. и 2004. године.

Руски увоз је порастао са 61 милијарде долара из 2000. године на 165 милијарди долара 2005. Око 55 милијарди долара Русе кошта увоз машина, опреме и аутомобила.

Још једна важна ставка у руском увозу јесу прехрамбени производи. У 2000. години увоз прехрамбених производа износио је 10 милијарди долара, а 2005 – 22,5 милијарди долара, и то упркос подацима из руског Министарства пољопривреде о рекордним жетвама у том периоду.

Ми смо прошли кроз деаграризацију и дезиндустријализацију, и нисмо имали робу за то тржиште.

Ипак, констатују аутори, у последњој деценији бележи се раст промета робе између Русије и Србије, који је у односу на 2000, када је износио само 390,4 милиона долара, прешао границу од четири милијарде долара 2008. године (4,041 милијарда).

У руском извозу, генерално гледано, као и раније, преовлађују енергенти са 79 одсто, затим опрема и репроматеријал. Енергенти годинама чине и 75 до 80 одсто српског увоза из Русије. Најзаступљенији производи увезени у Србију из Руске Федерације: гас природни у гасовитом стању (64,12 одсто увоза); нафта, сирова (18,86); ђубрива са садржајем азота преко 10 одсто; уреа (3,71); следе лака уља за прераду у специфичним процесима; легиране сировине алуминијума; порозни амонијум-нитрат за експлозиве, жица од рафинисаног бакра попречног пресека преко 6 мм; угаљ камени, битуменозни...

Једна од главних карактеристика привредне сарадње Србије са Русијом од 2000. јесте дефицит на српској страни (2,935 милијарди долара 2008). Кад је избила криза, године 2008, Русија је и даље била главни спољнотрговински партнер Србије кад је у питању увоз, са учешћем од 15,24 одсто, а пети у извозу, са уделом од 5,01 одсто.

Стопа покривености српског увоза из Русије извозом је 2008. године била мала и износила је око 15,8 одсто, али, закључују Поповић и Јашко, ситуација је била слична и са земљама у окружењу које тргују са Русијом: покривеност увоза извозом Мађарске износи 20 одсто, Хрватске, Бугарске и Словачке око 10 одсто, Румуније четири одсто.

Повећање српског извоза у Русију је евидентно и, по ауторима, ипак ствара могућност да се дисбаланс у руско-српским односима у будућем периоду ипак некако сведе на прихватљивију меру. У структури извоза Србије у Русију најзначајнији је извоз робе за репродукцију. На руском тржишту су тражени покривачи подова, лекови, пољопривредни производи, вино, неке врсте гумених производа, грађевински материјал (цреп, керамичке плочице) итд.

По ауторима књиге Спољнотрговински односи и перспективе..., у 2008. години највећи извоз у Руску Федерацију остварила су предузећа: Таркетт д.о.о. Бачка Паланка (91,6516 милиона долара), Хемофарм а.д. Вршац (68,7912), а следе Тетрапак продуцтион д.о.о. Београд, Лохрсомб д.о.о. Бачка Топола, Гоша а.д. Смедеревска Паланка, ХИП-Азотара д.о.о. Панчево, Фабрика бакарних цеви а.д. Мајданпек, Москомерц д.о.о. Београд, Новкабел АД Нови Сад, Металац-посуђе д.о.о. Горњи Милановац (8,491 милион долара).

Поповић и Јашко сматрају да главни проблем у спољнотрговинским односима Србије са Русијом није квалитет, већ квантитет и континуитет испорука, пошто се могућности издвојених српских произвођача и обими руског тржишта не могу поредити. Код великих обима испорука, као и код малих, организациони проблеми и трошкови транспорта, сертификације и слично скоро су исти. Зато је за руске велепродавце исплативије да раде или са веома крупним произвођачима или са удружењима произвођача.

Пишући о перспективама извоза српских пољопривредних производа на руско тржиште, они констатују да српски пољопривредни производи који пролазе на тржиштима ЕУ и ЦЕФТА немају веће изгледе да то постану и на руском тржишту: Русија снажно развија домаћу примарну пољопривредну производњу, увоз шећера и кукуруза је дестимулисан, а руска домаћа производња расте из године у годину. Они сматрају да извозне перспективе српске пољопривреде у Русији треба тражити пре свега у воћу, поврћу, кондиторским производима и месу. Наводе, међутим, податак да се кондиторски производи у котама извезене робе у Русију "воде под разно", тако се мало продају. Увоз суве шљиве из Србије (за коју се везује мит о некадашњем српском извозном чуду, прим. ред.) у руском увозу заступљен је само са око 1 одсто. Најзначајније земље извозници суве шљиве у Русију су иначе Аргентина (43 одсто), Чиле (17), Таџикистан (12), Украјина (8) Молдавија (7), Узбекистан (4)...

ТРАНСПОРТ: Аутори поменуте студије констатују и да је, с обзиром цене транспорта на релацији Русија–Србија, потпуно несхватљиво да се за транспорт чак 90 одсто робе између ове две земље користи најскупљи вид превоза – друмски транспорт који се обавља шлеперима. Железница, као један од јефтинијих видова превоза робе на релацији Србија–Русија, користи се само у пет до седам одсто случајева, јер је прилично несигурна, спора и често нема контејнере. Колосеци у Србији су ужи у односу на руске, због чега се у Чопу на граници између Украјине и Мађарске врши претовар робе. Карго авионима превози се свега један до два одсто производа, што је разумљиво с обзиром на његову цену и немогућност превоза веће количине робе.

Иако је превоз робе на релацији Србија–Русија најјефтинији и најкраћи бродовима, Дунавом и Црним морем, њима се превози само четири до пет одсто робе. Ту се наша руска прича опет додирује с нашом европском причом о коридору 7...

ГРАЂЕВИНАРИ: Аутори доста пажње посвећују и српској грађевинској оперативи, за коју кажу да је масовно наступала у Москви 1994, после Заливског рата и увођења санкција Савета безбедности УН СР Југославији. Велике фирме као што су Ратко Митровић, Енергопројект, Комграп, Трудбеник, Рад и Напред почеле су да реализују велике пројекте, мада су најчешће носиоци биле пословне заједнице – Монтинвест, Унион инжењеринг, или Монтекс. Када су стигли у руску престоницу, српски неимари нису били непознати Московљанима, јер су крајем осамдесетих почели да раде и граде у њој. За Олимпијске игре у Москви 1980. године, Комграп је изградио хотел Космос са преко 1800 соба. За мање од деценију и по, у периоду од 1993. до 2007, иза српских градитеља остало је само у Москви близу три милиона квадратних метара изграђеног пословног, хотелског, медицинског, индустријског и стамбеног простора.

Кажу да су неке грађевинске фирме из Србије, ипак, успеле да се одрже на све пробирљивијем руском тржишту и да успешно одолевају конкуренцији финских, турских, али и све бројнијих руских фирми – у којима сада ради велики број радника бивших српских грађевинских гиганата. Аутори износе незваничне процене да дознаке које ти радници шаљу у Србију нису занемарљиве и да износе преко 100 милиона долара годишње.

Констатујући да српски грађевинари поново учествују на тендерима за реализацију пројеката у великим градовима као што су Москва и Санкт Петербург, где је конкуренција велика, аутори примећују да би, можда, требало да се окрену и пословима у другим руским регионима, којих има више од 80, а где је извесније да ће пронаћи своје место.

Послови као што су изградња великих објеката у оквиру олимпијског центра у Сочију и инфраструктуре у Москви и целој Русији, међутим, не могу се добити без помоћи државе и банака, пре свега кроз обезбеђивање банкарских или државних гаранција. Грађевинске компаније из Србије у Русији имају проблеме са обезбеђивањем гаранција за добијене послове, с обзиром на то да се често ради о великим пословима чије гаранције за добро извршење посла и поштовање рокова некада износе и до 30 одсто вредности уговореног посла...

ЕУ РУСКИ ПРИОРИТЕТ: Поповић и Јашко региструју податке који за себе говоре како је Русија трговачки окренута Европи: Имплементација Споразума о партнерству и сарадњи између Русије и Европске уније је почела 1998. године и већ тада главни удео у спољнотрговинском промету Русије односио се на земље ЕУ (34 одсто), а онда је следило учешће АПЕЦ-а (Економска сарадња Азија–Пацифик, са 17 одсто), док је на тржишта земаља централне и источне Европе ишло 13 одсто укупног руског извоза... У 1999, учешће земаља ЗНД (Заједница независних држава) у спољнотрговинском промету Русије износило је 18 одсто, четири одсто мање у односу на претходну годину.

Поменута студија каже да више од 60 одсто спољнотрговинског промета Русија остварује са Немачком, Украјином, САД, Белорусијом, Кином, Италијом, Холандијом, Швајцарском, Велика Британијом, Финском, Пољском и Јапаном. Они нас, дакле, чекају и на руском тржишту.

(Извор: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=981537)