U "nebeskoj Srbiji" treba samo da umremo, ništa više, a ja sam obećao život - Ovo je bila godina našeg "velikog skoka"

Premijer Aleksandar Vučić u autorskom tekstu za "Novosti" predstavlja suštinsku ideju svoje politike: Moramo da pređemo ogroman ambis koji nas razdvaja od visokorazvijenih zemalja. Ova godina treba da bude početak velikog odskoka

U vreme nastanka luterizma, na samim počecima novog veka (trajao je od Kolumbovog otkrića Amerike do Oktobarske revolucije 1917), protestantski i katolički sveštenici su, podjednako, osuđivali sve rasprostranjeniju kocku.

Katolički argument je bio da se "na kocki može izgubiti".

Protestantski je bio, donekle, i na prvi pogled, začuđujući. Bili su protiv kocke, jer se na kocki "može dobiti".

A takva vrsta dobitka, po njihovom mišljenju, zaustavljala je čoveka u njegovim najvažnijim aktivnostima. Usavršavanju i radu.

I danas, kada razmišljam o 2016. i našem novom veku, tako potrebnom Srbiji, jasno mi je šta nam je zadatak.

Da i sledeće, i svake naredne godine ni slučajno ne poželimo da nam bilo šta padne s neba, da nas bilo šta zaustavi, već da u svakoj od tih godina nešto stvorimo, izgradimo, osvojimo i zaradimo. Sami.

Da osetimo, kako je to govorio Ivo Andrić, "ono unutrašnje zadovoljstvo koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje više vredi od svih nagrada i priznanja ljudskih".

Da se usavršimo i budemo bolji.

To treba da bude 2016. Početak našeg novog veka, u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije.

A da je to moguće, izvesti veliki skok, tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin, rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu, i po kojem se čak i isplati kasniti u razvoju, jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost ne samo učenja, nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili.

Ovu teoriju Srbija je, u velikoj meri, dokazala ove godine, godine početka tog, našeg, prvog velikog skoka.

Otpočeli smo ozbiljne reforme, ojačali infrastrukturu, sredili državnu kasu, uštedeli, povećali investicije i zaposlenost, počeli da povećavamo plate i penzije, time i potrošnju. Stvaramo, ubrzano, institucionalne uslove - od povećanja pravne sigurnosti do smanjenja birokratskih procedura - za još brži razvoj.

Sledeće godine Geršenkronov odskok mora da se nastavi. One posle moramo da uđemo u ubrzani razvoj.

I znam da mnogi zameraju zbog brzine, i da bi hteli da se sve to završi brže, ako je moguće već danas, kako bi njihovi novčanici bili odmah puniji, a život, takođe, odmah lepši.

U željama se, dakle, slažemo. Uostalom, i postao sam premijer da bih Srbiji, i svima u njoj, doneo neki boljitak. Da bi ona postala ekonomski jaka, uređena i pristojna zemlja. Da bih svakom građaninu Srbije omogućio ono što se zove - pristojan život. Dakle, da bude siguran da ima uslove da uči i usavršava se, da živi u uređenom okruženju i da radi.

I voleo bih da imam čarobni štapić i sve to stvorim odmah.

Ali, nemam. I niko ga nema. Lično se, pritom, nadam da je i samoj Srbiji dosta "čarobnih štapića". Ništa nas u istoriji nije toliko izudaralo kao oni. Sve obećavajući nam, kako u kom slučaju, ili "odmah" i "sada", ili neku pravdu i bolji život na nebu, u "nebeskoj Srbiji". Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više.

Ja sam, da podsetim kritičare, obećao nešto sasvim suprotno. Teške mere, tešku štednju i težak rad.

Obećao sam, pritom, život, to jest način na koji se do boljeg života stiže. I nisam nikada rekao ni da će da bude brzo, ni lako.

Ali jesam, i toga se držim, da za Srbiju više niko neće morati da umre, da neće biti ratova i nestabilnosti, da ću uraditi sve da sa susedima i svetom živimo u miru, da se razumemo i pomažemo. I da ćemo zaboraviti da "umemo da ratujemo", nego ćemo, umesto toga, naučiti da radimo.

I obećao sam da ćemo se odvažiti i skočiti. Zato što to jeste ambis preko kojeg moramo, a mosta nema. I nema nikog drugog do nas, ko to može da uradi.

Srbija, prosto, mora da pređe tu provaliju. Nemamo kud nazad. Uostalom, po Volteru, samo bedni narodi žive od istorije. I to tako što je izmišljaju.

A Srbija nije bedna. Ne sme da bude. I mora u budućnost. Preko ambisa, velikim skokom.

Sasvim drugo pitanje je koliko će to da traje. Po mom mišljenju, brzi smo, ali moramo još brže. I znam da to nekome nije dovoljno, ali znam i koliki je jaz i koliko nije jednostavno postići idealnu brzinu. Broj nepismenih u Engleskoj je 1900. bio tri odsto. U Srbiji, 2002, više od pet odsto. Sada je taj broj prepolovljen, i, po popisu iz 2012. godine, nepismenih je bilo 2,68 odsto. Dakle, nešto manje nego u Engleskoj pre više od sto godina.

I taj podatak je sasvim dovoljan da shvatimo da će nam brzina zavisiti od količine znanja koje steknemo i količine rada koji uložimo.

A da bismo to uspeli, i zato se toliko često vraćam na Lutera, Vebera, protestantsku radnu etiku, moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo.

Da konačno počnemo i da verujemo u sebe i u to da možemo isto što su mogli i drugi.

I to je jedina prošlost koja nam je potrebna. Ona u kojoj je, na primer, Đovani Piko dela Mirandela, koji je u petnaestom veku objavio traktat "O dostojanstvu čoveka", svojevrsni manifest renesanse, u kojem je rekao da nas je Bog stvorio da bismo nešto sami sa sobom uradili. Da od nas, od toga koliko ćemo u sebe uložiti i raditi, zavisi šta ćemo da budemo, koliko dobri, koliko loši, uspešni ili neuspešni, veliki ili mali.

Tome moramo decu da učimo, veri u sebe, kao i radu, radnoj etici, štednji, ulaganju. To mora da bude i osnov reforme prosvete o kojoj i sam toliko pričam. Spoj rada i učenja. Praktična primena znanja. Usavršavanje koje se nastavlja i posle školovanja. Rad koji ne prestaje. Na sebi, i na stvaranju nove vrednosti.

Strašno mnogo toga treba da naučimo, uz prednost o kojoj je govorio Geršenkron - učićemo i iz tuđih grešaka, ne samo iz svojih.

Zato, zbog tuđih grešaka, koje smo, delom, i mi platili, insistiram na građenju jake države, one koja istovremeno i stvara uslove, ali i utiče na glavne ekonomske tokove.

Zato toliko požurujem ministre u reformama, i, posebno, u dovođenju investitora i izgradnji infrastrukture.

Zato i brza pruga do Budimpešte, i modernizacija svih pruga u Srbiji, i završetak izgradnje auto-puteva do aprila 2017. godine, na kraju, zato i "Beograd na vodi", i "Tenis", i "Lear", i "Delfi"...

Na kraju, zato mislim da jesmo brzi, ali i da možemo još brže. Brže do znanja, brže do ulaganja i brže do posla.

Vreme je novac, rekao je Bendžamin Frenklin, jedan od američkih očeva nacije, i zato ja hoću da budemo još brži.

Pogotovo u menjanju sebe i Srbije. Mnogo toga kao da je okamenjeno ovde, kod nas. Navike, mentalitet, mitovi.

Veliki pijuk je potreban da se sve to razbije. Da naučimo ono što sam naveo na početku - da ono što dobiješ, nizašta, ničemu i ne služi, pogotovo ne tebi i tvojoj državi.

I, ako nekome nije jasno, borba protiv korupcije, hapšenja velikog broja onih koji su oštetili budžet, nije ništa drugo nego borba protiv ideje da stvari padaju s neba. I da svako ko to pomisli, ko je spreman da nešto ukrade, umesto da zaradi, ne samo da otkida od našeg društvenog dobra, od onoga što treba da uložimo u puteve, škole, bolnice, nego i širi taj poguban mit, onaj o lakoj lovi, i brzom bogaćenju.

Bogatstvo koje je preko noći zgrnuto ne ume da vraća deo društvu koje ga je omogućilo, i od kojeg je oteto, i razbija samo to društvo. I to treba da naučimo iz protestantske prošlosti i etike. Zarađuj i ulaži zarađeno. Tako gradiš i sebe i društvo, tako, da ponovim, valjda će neko i da zapamti, dobijaš i sve one benefite koje uređeno društvo pruža - napredne škole, efikasno pravosuđe koje te štiti, dobre bolnice i puteve...

To je, na kraju, i razlika između tajkunske države i države krupnog kapitala. Prvu, u kojoj tajkuni rade samo za sebe, otimajući od države, moramo da iskorenimo. Drugo, u kojoj krupni kapital radi, u saglasju sa državom, i za sebe i za državu, društvo, unapređuje ga i razvija, moramo da stvorimo i osnažimo.

I sve su to elementi našeg velikog skoka i našeg novog veka. Znanje, moral, rad. I politika koja se zasniva na rezultatu, a ne na čarobnom štapiću.

I, što je najvažnije, i pokazali smo to i ove godine, sve to nije nikakva utopija. Imamo rezultat, po prvi put posle toliko godina, i imamo osnov da verujemo da možemo još više i još bolje.

Rad nam se isplatio, promene su počele, Srbija napreduje. A svima kojima to nije dovoljno, mogu samo da kažem da ću upravo ja ostati najveći kritičar sopstvenog posla, i onaj koji će večno biti nezadovoljan i brzinom i količinom urađenog.

Ja posebno žurim da vidim tu promenjenu, pristojnu, sređenu i ekonomski jaku Srbiju. I ja ću na tom projektu svakako najviše da radim.

Ostaje samo još da se usavršim u reagovanju na laži i mržnju. I ide mi i to, polako. Na jedini način na koji je to i moguće. Radom.

I razumevanjem Srbije i njene biti, onu koju i želimo da promenimo.

Podele, koje podstiču nasilje, ovde su deo previše duge tradicije da bi nestale preko noći.

Zato, svi koji se užasavaju nad "Farmom" i "Parovima" treba da pogledaju rezultate ankete koja je rađena uoči donošenja novog građanskog zakonika, i da se dobro zamisle. Samo 12 odsto ljudi u Srbiji podržava apsolutno ukidanje fizičkog nasilja nad decom.

Drugim rečima, nasilje nam je imanentno, usađeno u samu bit, njemu učimo i decu, učimo ih da ga koriste da bi rešila svaki nesporazum i svako nerazumevanje. Bijemo ih da bi ona sutra umela da biju.

I da li je onda čudno što smo njime zatrpani?

Nije, ali to samo još znači da nam je posao i da uradimo sve da se otkopamo iz te rupe podela i agresije u koju smo upali.

Zato sam tražio, pre svega od ljudi iz moje stranke da izbace svako nasilje iz javnog govora. Zato i neću da se ljutim na kritičare.

Probaću da ih razumem.

I da im ponudim novo rešenje, ono koje najbolje znam.

Radiću.

I, sledeće godine, to ću početi 1. januara. U sedam ujutru.

I znam da će mi se pridružiti svako ko sanja istu Srbiju kao i ja.

Onu koja je moguća.

Koja je preskočila ambis i pronašla budućnost.

I koju smo sami izgradili.

Svim građanima Srbije želim srećnu Novu godinu i Božić 

(Večernje novosti)