Stavljanje privrede pod vlast države, glavni recept kojim se zapadne zemlje bore protiv ekonomske krize koja dobija razmere katastrofe, imao bi u Srbiji tragične posledice. Politička Srbija, i “evropska” i “narodnjačka”, državu shvata kao sredstvo za finansiranje partija i brzo bogaćenje pojedinaca.

I tako se među vojvođanskim Srbima pojavila ideja da su oni Vojvođani, a ne Srbi. Simbolički kapital nudi neophodnu materijalizaciju jednog, zapravo nemoguće siromašnog “identiteta”.

Nijedan Srbin nije u svojoj istoriji – novijoj ili davnoj – učinio išta što bi se po obimu ili prirodi moglo uporediti sa zločinima protiv čovečnosti koje su masovno činili nemački nacisti, italijanski fašisti, japanski imperijalisti ili ruski staljinisti.

I tako ja naučih da sve što je u politici važno, mora da bude javno, makar bilo zgužvano kao Lenjinova mumija. Ali me ovih dana jedan oveći broj uglednih ljudi ubeđuje u suprotno.

Dobrom delu političke elite bilo je stalo da se Rusi, blagovremenim plaćanjem, pokažu kao pouzdan partner, jer to opravdava, makar psihološki, njihov potpis na ugovoru koji su mnogi ovde osporavali. U tom smislu, ovih 400 miliona evra donekle mogu da smire sunovrat dinara.

Tadić i Cvetković ne mogu da se zatvore u kule od slonovače i odande mudruju o pravdi i nepravdi. Pošto su prihvatili pravila igre prema kojima se javnosti polažu računi, nema im druge nego veslati i slušati sve glasnije gunđanje.

Koliko kritičari Borisa Tadića misle samo na predsedničku funkciju u državi, a koliko je to kritika “centralistički” organizovanog DS-a čiji predsednik baš na pitanju statuta Vojvodine treba da dokaže ne samo svoju državničku zrelost nego i stabilnu poziciju u DS-u.

U ovoj Srbiji danas nema čoveka koji zna sva slova - i ne žali se na nejednak razmak između njih - a da nije pročitao neki Tirketov tekst. I učio da misli iz njih.