I pre podnošenja prijave, potpredsednica NUNS-a podržala je želju tužilaštva da razdvaja „žito od kukolja” u novinarskoj profesiji kako bi se ponovo uspostavili kriterijumi profesionalizma. Te kriterijume ne može da uspostavlja Tužilaštvo za ratne zločine.

Srbija je još uvijek daleko od Vilija Branta, a takav čin će u konačnici biti neophodan. Ohrabruje me, međutim, što u Srbiji postoje ljudi, poput Čedomira Jovanovića, Nataše Kandić, Sonje Biserko, uz snage koje ih podržavaju, i mislim da je to dobro za budućnost Srbije ali i cijelog regiona.

Od svih grešaka koje se mogu pripisati ovoj vladi, ta je najveća – preterana obećanja. Vlada je daleko od realizacije proklamovanog. Ona nije našla rešenje teške zagonetke aktuelne svetske krize, ali jedno je uspela – izbegla je slom, paniku, masovnija bankrotstva.

Srbija beleži slične rezultate kao i najveće zemlje koje su odmah reagovale na krizu. Sprečen je kolaps privrede, ublažene su posledice po stanovništvo, očuvana je stabilnost valute i obezbeđena realizacija ključnih infrastrukturnih projekata.

Očekujemo da će MSP doneti savetodavno mišljenje koje će biti u našu korist. To će otvoriti prostor za ponovno otpočinjanje dijaloga o statusu. Presuda će imati presedanski karakter sa direktnim uticajem na svaki pokušaj secesije.

Videh na sajtu NSPM da je Antonić Slobodan, sav presrećan i trijumfalan, na "dušmanskom" sajtu E-novina otkrio nekoliko uistinu rasnih i kristalno čistih grumenova fašistoidnog "govora mržnje" u najčistijem mogućem stanju, a koje su ispod inače korektnog autorskog teksta ekskrementirali čitaoci-komentatori.

Antonić je "poslednji Mohikanac" kao istraživač količine gluposti koja se istresa po portalima. Mislim da previše pažnje pridaje tim bizarnostima. Ali, i Mila Štula bila je u početku karijere tako doživljavana, pa sad vidimo da bi tužilac da se umeša.

Evropa i SAD poznaju samo tri relevantne valute: krv, naftu i glasače. I Evropa i SAD godinama više strahuju od izliva albanskog nego od eventualne provale srpskog besa. I zato su samo „naivni” u Srbiji i mogli javno i privatno da očekuju kako će gospodin Agim Čeku biti izručen državi Srbiji.

Godina 2009. nije ništa manji izazov nego 1989. Srbija 2009. nema Miloševića. Gazimestan joj nikad nije bio dalji. Pojačava se pritisak na RS. Da li srpski vođi danas odlučuju racionalnije? Samostalnije? Da li ćemo pronalaziti bolji put? Neće biti dobrog u krizi. Ali nisu ni sva zla ista.

Imali smo na Samitu veoma važnu debatu na temu Lisabonskog sporazuma i bilo je različitih mišljenja predstavnika EU, ali je na kraju preovladalo mišljenje da zapadni Balkan ima prvenstvo ulaska u EU, a potom i druge regije kao što su istočna Evropa i Turska.