У последњих девет година непрестано смо слушали мантру о „убрзаном придруживању“ Европској унији. Пажљиви посматрач наших медија и реторике политичара лако може уочити како овај дискурс полако нестаје из јавног вокабулара.

Хвала вам, Срби, што водите рачуна о гробовима хероја из Другог светског рата - Руса, Украјинаца, Белоруса, Татара... После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване. Али, људи памте.

Не мислим да спасавамо власт. Само немам права да лажем било кога предлажући му сурогат живота у лепом ЛДП у несрећној Србији која се распада. Не желимо без борбе да омогућимо повратак оних који у дивљању криминалаца, у дресовима и без њих, са беџом или без њега, траже своју последњу шансу.

Рекао сам им да је за нас Русија, због противљења независности Косова, најважнији партнер, али да Србија не може без ЕУ, јер је то наш највећи економски партнер. Изнео сам став да смо против уласка у НАТО. Та три става су била довољна да отворим сва врата у Москви.

Ја сам међу првима дошао на црне листе ЕУ и САД због прошлог закона о информисању. СПС никада неће гласати за свађање са медијима и новинарима, укидање скупштинских телевизијских преноса, пребијање грађана, враћање на већински систем, ратове.

Народ о овој власти говори да они све што кажу - лажу. То је непремостива препрека за било какав консензус са властима. Било да је реч о економији, Косову, статуту Војводине. Цинично делује тај позив Владе, јер реформа треба да почне од ње саме.

Можда је Тадић знао да ће га домаћи либерали разапињати због учешћа у Гадафијевој паради. Рекао бих да је био у некој врсти изнудице. Србија је у позицији дужника, притиснутог идејом о свакој врсти банкротства, који облачи најбоље одело и одлази код комшије о коме мисли све најгоре да тражи паре на зајам.

Разбијање СРС-а је била је синхронизована акција с циљем да се разбије српски национални корпус. До 2008. у Србији су постојале три институције: војска, црква и СРС. Данас, покушали су да разбију СРС, војска је већ уништена, кренули су и на СПЦ, хтели су да смене патријарха...

Алимпић: Ја сам из Београда и за мене београдизација не звучи као лоша реч. - Миленић: Долази се до парадокса да је једина могућа стварност у Београду и да само ту успевају послови и каријере, а да је све изван тог простора у полусенци и полустварности.

Рекао бих да читава атмосфера која је пратила усвајање ових измена и допуна добро илуструје стање на српској политичкој и медијској сцени. Много политикантства и трговине, лажног заклињања и јуначења. А све наводно у име „европских вредности".